На данашњи дан 14. октобра 1944. године у Савезничком кампу за обуку командоса код Барија, Италија од бораца НОВЈ формиран је Први падобрански батаљон у новој Југославији. Група пробраних партизанских бораца августа месеца 1944 обрела се у кампу за обуку командоса у градићу Ђоја Дел Коле на југу Италије где су требали да заврше обуку.
Присутни кандидати за обуку смејали су се оскудно обученим партизанима тврдећи да од њих неће бити ништа. Међутим њихова упорност и вежбе у шатору док су остали савезници спавали довела је до тога да остали буду запрепашетни падобранским вештинама које су они научили за свега пар месеци. Прво постројавање падобранског батаљона уследило је 14. октобра 1944. године.
За првог команданта изабран је Чедомир Вранић. Међутим стицајем историјских околности овај батаљон није био употребљен у најжешћим биткама за ослобођење Југославије од окупатора.
Прича о падобранцима пала је убрзо по ослобођењу у заборав све док на мајској паради 1965. спикер приликом дефилеа падобранаца није рекао да је ова јединица била формирана тек после Другог Светског рата.
То је био повод прослављеном новинару и барду југословенсог новинарства Југу Гризељу, који је иначе био припадник Првог падобранског батаљона , да напише текст: “ Заборављени батаљон“ у коме је описао историјску позадину оснивања падобранаца у Титовој Југославији.
Пошто је констатован значај постојања једне овакве јединице, 5.2.1953. године у Шапцу је формирана 63. Падобранска бригада, јачине 3 батаљона. Бригада је наредне године, због бољих услова пресељена у Нови Сад, али је 1959. године расформирана а од ње су настала три самостална падобранска батаљона. Тек 1967. године у Нишу је поново формирана падобранска бригада са именом које и данас носи.
Од Словеније до Космета
Прво наређење за борбено ангажовање стигло је 26. јуна 1991. године, два дана уочи Видовдана, када је једница послата на аеродром Церкље у Словенији како би спречила заузимање овог објекта од стране словеначке ТО. Убрзо, уследило је борбено ангажовање и у Хрватској и заштита војних аеродрома Плесо код Загреба, Земуник код Задра, аеродрома у Мостару и Бихаћу све до маја 1992. Бригада је извршила 135 борбених задатака. Спектар тих задатака био је врло широк – класични борбени, безбедносни, обавештајни, специјални… Имали су различити значај и циљеве, а извршавани су према наређењима најодговорнијих старешина тадашњих оружаних снага и у зависности од конкретне ситуације.
Операција Чапљина
Ова бригада остаће упамћена и по спектакуларно изведној акцији спасавања опкољене касарне у Чапљини, која је изведена 23. априла 1992. Са мостарског аеродрома полетело је 9 хеликоптера Ми-8 са падобранцима. Осам хеликоптера се спустило изненада у касарну. У року од само 8 минута укрцано је скоро 170 војника и цивила за које се двонедељна опсада завршена. Док је трајало укрцавање војника и цивила у хеликоптера, са зграда које су окруживале касарну отворена је ватра на хеликоптере. Неколико хитаца је погодило кабину једног хеликоптера, али су пилоти срећом остали неповређени. После последњег укрцавања хеликоптери су полетели ка Мостару, Невесињу и Билећи. Захваљујући вештини пилота и храбрости падобранаца из Чапљине је спасено 170 војника, официра, подофицира и цивила. Шест хеликоптера је било избушено ватром из пешадијског наоружања, а један Ми -8 долетео је са једним мотором. Током извођења операције ниједан хеликоптер није био оборен, нити је иједан војник или падобранац био рањен.
Са погоршањем стања на Косову и Метохији стигао је и нови задатак – да се падобранци ангажују на обезбеђивању државне границе према Албанији. У лето 1998. године падобранци 63. обрели су се на падинама Јуничке планине, да тамо помогну граничарима. Од 16. јула, па до краја ангажовања, 1. септембра 1998. године, падобранци су извршили многобројне значајне и тешке задатке Разбили су бројне терористичке групе у граничном подручју и запленили значајну количину опреме и наоружања разних врста, које су терористи покушавали да убаце са територије Албаније. Забележено је да су падобранци у више наврата пружали помоћ старим и немоћним особама албанске националности у пограничним местима и обезбедили њихово збрињавање у хуманитарним организацијама.
Активно су учествовали и борбама на Караули Кошаре од почетка априла до средине маја 1999.
Две заклетве
Падобранци 63. падобранске су и војници са две заклетве. Једна је она дата отаџбини, а друга је изнедрена из многобројних изазова борбених задатака: „За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. падобранске бригаде – раде!!!“
Заклетва је створена са првим борбеним дејствима на Аеродрому „Церкље“ у Словенији. У знак сећања на погинуле другове широм бивше Југославије уредили су у својој команди „Зид сећања“, са именима погинулих у борбеним дејствима и мирнодопским задацима.
Седиште 63. падобранске је у Нишу. Војници су се поносили својим командантима, али и они својом бригадом, а касније и батаљоном, а онда од 2020. поново бригадом. Радовали су се и традиционалном поздраву којим командант оверава први успешан скок сваког новопеченог падобранца – „чизмом у задњицу“.
Треба додати и то да су се монаси средњовековног манастира Високи Дечани братски повезали са падобранцима 63. падобранске бригаде током њиховог ангажовања у борбама на Јуничким планинама. Монаси су у знак захвалности падобранцима неколико година после рата даривали икону „Покров пресвете Богородице“ у част обележавања славе 63. падобранске бригаде.