Међународно право је у протеклим деценијама све чешће служило као заклон за безакоње. Уместо да штити народе, претворило се у штит за режиме који брутално потискују сопствено становништво, уништавају сопствене државе и дестабилизују читаве регионе, а истовремено се позивају на суверенитет како би избегли одговорност.
Међународни поредак данас се налази у озбиљној моралној и стратешкој кризи. Принцип државног суверенитета, замишљен као заштита од спољне доминације, систематски је изопачен и претворен у алат који омогућава криминалним и ауторитарним режимима да опстају без последица. Када се суверенитет користи као изговор за тиранију, он престаје да буде темељ стабилности и постаје саучесник хаоса.То се нигде не види јасније него у Венецуели. Режим који је разорио сопствену економију, изазвао масовно сиромаштво и егзодус милиона људи, претворио државу у транзитни центар за наркотике и дестабилизовао читаву Јужну Америку, не може се сматрати легитимним. Венецуела под Николасом Мадуром није била суверена демократија, већ пропадајућа нарко-држава. Сакривање такве реалности иза формалних правних норми не представља поштовање међународног права, већ његово морално одрицање.
У таквим околностима, одлучно деловање није агресија, већ нужна мера одвраћања. Позивање на одговорност оних који стоје иза системске репресије, корупције и транснационалног криминала шаље јасну поруку да масовно кршење људских права и дестабилизација региона неће бити награђени дипломатском заштитом. Процесуирање одговорних није чин освете, већ порука да међународни поредак још увек има границе које се не могу некажњено прелазити.
Ипак, у делу Запада и даље преовлађује уверење да уздржаност и бескрајна дипломатија чувају мир. Савремена историја показује супротно. Од Латинске Америке до Блиског истока и Африке, пасивност је често учвршћивала ауторитарне режиме, давала простор екстремистичким мрежама и продужавала патњу цивила. Цена нечињења неретко је била већа од цене одлучне акције.
Мир се не одржава слабим сигналима и празним саопштењима. Он се одржава јасним правилима и спремношћу да се та правила спроведу. Концепт „мира кроз снагу“ није позив на сталне сукобе, већ на веродостојно одвраћање. Када режими знају да ће за злочине сносити последице, вероватноћа да ће их понављати значајно опада.
Венецуела је упозорење свету шта се дешава када се међународна заједница сакрије иза правних фраза и одбије да види стварност. Ако се тиранији непрестано попушта у име стабилности, резултат није мир, већ дубља нестабилност. Прави мир захтева храброст да се проблеми именују и одлучност да се против њих делује.
Dobro ste napisali ovakav tekst da znamo ko ste i sta ste. Nadam se da ce svi pristojni ljudi prestati da vas citaju. Ja sigurno hocu!!! Sram vas bilo olosu prodani……..
Svaka cast na tekstu, apsolutnu istinu ste napisali, Vi kao kompletna redakcija !
Da dodam samo da je pokrao izbore i to dva puta !
Sirom Amerike a i u Juznoj Americi dijaspora Venezuela slavi pad diktatora.
Autoritativnim i retrogradnim rezimima i drzavama nema mesta u futuru civilizacije.
Bez obzira, oni moraju to da rijese unuitar izmedju sebe, a i to oko kradje itd..nemoj da mislite da CIA nije umijesala prste da kreaira takv razvoj dogadjaja. Ili ste mozda prepsavali nase 90te, sve vidjeno, prvo sankcije da se uruse institucije drustva a onda ih izbuse kao sir i kreiraju narative koji njima odgovaraju. Te price o demokratiji su … pomalo nategnute!
Zanimljiv tekst, ali s kojim pravom autor ocjenjuje stanje u Venecuelu. Pa zar nije ta ista USA vec 20 godina podrivala tu istu ekonomiju Venecuele ili imamo amneziju odjednom. Radim sa ljudia iz Venecuele i dobar dio niih ne misli tako lose o svojoj zemlji i vlasti. Ocito ke ovde u pitanju fa umjesto rijeci pljacka upotrebim frazu finu kao ‘ kobtrola resursa’. Maduro i tretirabje njega je vise poruka ostalima kao ‘sta se desava neprijateljima Amerike! Sve u svemu vas tekst je promasio. Neka se narodi samo bore za svoju demokratiju!
Autor nije mogao nista da sam smisli pa je preneo kompilaciju zvanicnih stavova americke administracije. Tuzno i impotentno. Posto je ovo misljenje americke administracije, a u cilju objektivnog informisanja dobro je znati. Prvo masovno siromastvo nije izazvao rezim nego americke sankcije koje traju vise od decenije. Sankcije su uvedene nakon sto je Ugo Cavez nacionalizovao americke naftne kompanije koje su nemilice exploatisale venecuelansku naftu bez ikakve koristi za Venecuelu. Siromasni su bili i pre toga.Dakle obmana.Drugo, nikakve kradje izbora nije bilo jer npr.na poslednjim izborima su po zahtevu zapadnjaka vise puta brojani glasovi i nisu nadjene nepravilnosti.Posle toga govna sa zapada su cutala i odbijala da priznaju izbore.Trece, autori ovog teksta neka se ne zacude ako im sutra neko udje u kucu i kaze da ne znaju da upravljaju svojim domacinstvom i da to vise nije njihovo. I poslednje, na Arktiku je otkrivena nafta, teroristicki i diktatorski rezim pingvina mora biti eliminisan.
Sta povezuje sve americke neprijatelje a nije neprijateljstvo prema USA? Nafta. Sa deuge strane sve Ruske neprijatelje ne povezije nafta povezuje ih USA.
Оптужба против човека који је у својој земљи, социјалистичкој републици Венецуели,увео законску забрану порнографије, абортуса, истополних* бракови, промену пола*и зеленашење, је апсурдна. У Венецуели не постоје кредитне картице са каматама од 30 одсто, а црква нема проблема са државом и сиромашнима дели куће.