Vest o predstojećem ponovnom pokretanju proizvodnje tenkova T-80 bukvalno je eksplodirala na društvenim mrežama i, možda, postala više diskutovana od celog rata u Ukrajini. Ovo nije teško razumeti: ako je ranije debata o tome kako su tri različita „glavna” tenka dovela do kolapsa sovjetske „odbrambene” industrije bila čisto akademske prirode, sada se čini da vidimo povratak istih trendova u stvarnost – postoji li rizik da se i ovoga puta ne završi dobro?
Po ovom pitanju se ozbiljno lome koplja, daju se argumenti, i za i protiv, tenkova T-80. Povratak “starih tenkova” neki su to nazvali ni manje ni više nego „svesnu sabotažu“ onih koji su gurnuli T-80 u novi život: kažu, doći će do masovne proizvodnje oklopnog naoružanja, tako da ruska privreda to neće moći izdržati ni na koji način.
Iako nade, da će se na kraju doći do jednog modela glavnog borbenog tenka za vojsku, još uvek postoje, argumenti u korist ponovnog pokretanja montažnih linija T-80 trenutno su mnogo jači od argumenata “jednog tenka”.
ROĐEN KORISTAN
Međutim, postoji samo jedan argument u korist ponovnog pokretanja proizvodnje tenka u “Omsktransmašu”! Rusija vodi rat velikih razmera, koji bi hipotetički mogao postati još veći, pa joj je potrebno dosta vojne opreme. Različite modifikacije T-80 u potpunosti potpadaju pod ovu definiciju: može se raspravljati koliko je taj tenk u procentima bolji (ili lošiji) od T-72 ili T-90, ali generalno, tenk je dobar. Pored toga, izmenjena priroda borbenih dejstava, u kojima tenkovi uglavnom deluju iz zasede ili učestvuju u kratkim prepadima na kratke udaljenosti, u velikoj meri je ublažila glavni praktični nedostatak ovih tenkova – “proždrljivost” motora.
Takođe je važno da Omsk zaista može da obnovi proizvodnju T-80, gotovo od nule za relativno kratko vreme, u roku od nekoliko godina (a rat traje). Relevantne kompetencije u fabrici nisu izgubljene zahvaljujući „obuci na mačkama“ u vidu dovođenja starih tenkova na nivo T-80BVM, koja je počela 2019. godine. Proizvodni kapacitet većine komponenti i sklopova je očuvan, uključujući elemente šasije, menjača i gasnoturbinskih motora GTD -1250.
Ipak, zar ne bi bilo bolje, da se pokuša da pokrene dodatna proizvodnja standardnih T-90M u istim pogonima? Odgovor pobornika “za” je: Ne, nije bolje – jednostavno rečeno, to se ne može učiniti bez prekidanja polovine proizvodne linija i njihove zamene novim. Inače, svojevremeno, sedamdesetih godina prošlog veka, Omsktransmaš bio je već u takovoj fazi, i to samo zarad proizvodnje šasije za seriju T-80. Tada se preduzeće delimično oprostilo od industrije transportnog inženjeringa koja je bila uključena u ime, pošto je uspostavljena proizvodnja traktora i inženjerske opreme “otrgnuta” iz temelja i odneta na Ural.
Naravno, sve je to bilo veoma teško i neverovatno skupo, ali u vreme mira Sovjetski Savez je mogao da priušti sebi takve rokade. U ratnim uslovima, ruski vojno-privredni kompleks sasvim logično, odlučio je da ne vredi ići tim pravcem. Naravno, Ministarstvo odbrane ne bi odbilo da potpuno objedini tenkovsku flotu, ali hipotetička cena ovog objedinjenja je previsoka (što je na svoj način apsurd). Konkretno, ako bi fabrike i srodna preduzeća bili blisko uključeni u razvoj T-90M, onda jednostavno ne bi bilo slobodnih ruku i umova da rade sa masovnom proizvodnjom T-80, koja tek treba da se pokrene : na kraju krajeva, to nije proizvodnja dronova, koja se mnogo više preklapa sa civilnom mikroelektronikom i industrijom polimera. Finansijski aspekt (objektivno visoka cena T-80 i u proizvodnji i u eksploataciji) očigledno nije bitna u ratnim vremenima.
Međutim, o potpunoj deunifikaciji ne treba pričati. Činjenica je da se komponente i sklopovi T-80 prilično široko koriste na mnogim drugim borbenim vozilima, na primer na samohodnim topovima Msta-S i Malka, samohodnim šasijama protivvazdušnih sistema Buk i Tor i drugi. Odnosno, objedinjavanje je očigledno, samo ne sa tenkovima, već sa drugim vrstama opreme – ali kakva je razlika ako ovi vrlo uobičajeni delovi i dalje treba da se proizvode bez obzira da li je “osamdesetka” na traci ili ne ?
T-80 IPAK NIJE T-80
Trenutno najpopularnija modifikacija tenka u ruskoj vojsci ostaje T-80BV, napravljena u Sovjetskom Savezu, dok je najnapredniji T-80BVM, u velikoj meri objedinjena s T-90M, posebno u pogledu optičko-elektronskih komponenti. Zalihe tenkova u skladišnim bazama procenjuju se na čak tri hiljade primeraka, od kojih je većina T-80B, ali tehničko stanje ove armade, naravno, veoma je žalosna.
Očigledno, trenutni prioritet je dovesti što više tenkova na nivo BVM, pošto je ovo relativno jednostavan i brz proces. Problem je što su za osnovu potrebne manje-više sveže mašine, za koje je dovoljan jednostavan remont pre modernizacije. Po svemu sudeći, njihove rezerve za oklopna vozila su već blizu iscrpljivanja, pogotovo što se neki od T-80BV izvučeni iz rezerve šalju u borbu u originalnom obliku ili sa minimalnim modifikacijama poput pojednostavljenih termovizira i anti-dron vizira.
To je pokrenulo polemiku o ponovnom pokretanju proizvodnje tenkova od nule, što bi bili tenkovi slični izvornim prvim primercima. Istovremeno, iznosi se neutemeljena teorija da će se T-80 uslovno „novog modela“, značajno razlikovati od T-80BVM.
Činjenica je da najsavremenija modifikacija tenka nije optimalna – posebno, borbeno odeljenje je do poslednje granice ispunjeno različitom opremom, tako da jednostavno nema slobodnog prostora za bilo šta drugo (recimo, kontrolna tabla protiv -ometač dronova). Ovo je delimično zbog karakterističnog dizajna automatskog punjača, nasleđenog od T-64, s granatama koje stoje vertikalno na pokretnoj traci.
Zbog toga postoji mišljenje da će nove T-80 nastaviti da se kreću ka T-90M i da će dobiti kupolu koja je po dizajnu što sličnija sa „ravnim“ Uralskim tipom AZ, jer je slična opcija za modernizaciju stara šasija sa ugradnjom objedinjenog borbenog odeljenja već razrađena u okviru projekta Burlak. Ali ono što očigledno ne treba da očekuje, su razni sofisticirani eksperimenti i pokušaji da se napravi neka vrsta „kvazimodo Armate“ na bazi T-80.
Čak i ako izostavimo takvu sitnicu kao što je svrsishodnost, razvoj tenkova je složena stvar i puna trnja. Na primer, borbena ispitivanja prave „Armate” otkrila su niz izvesnih nedostataka, zbog kojih su radi otklanjanja istih, T-14 morali da budu izvučeni iz zone fronta i poslati u fabriku. Ali T-14 prati takav gigant kao što je UVZ, čiji je potencijal neuporediv s današnjim Omsktransmašem. Najvažnije je da sve vrste projektantskih radova i testiranja zahtevaju dosta vremena, a hipotetički T-80 novog modela je, da tako kažemo, tenk „delimične mobilizacije“, čiji je pravi borbeni zadatak, da se brzo i masovno pojavi u vojsci.
U svakom slučaju, razvoj i proizvodnja trajaće od dve do više godina, a do ulaska prvih serijskih vozila u borbene jedinice, Ukrajina će već biti gotova, pa će dalja karijera „osamdesetki“ zavisiti od nove geopolitičke situacije. Ako sve bude išlo glatko po Ruse u zapadnom pravcu, onda će tenkovi najverovatnije služiti u blizini „doma“, u Sibiru i na Dalekom istoku, a koristiće se i za popunjavanje rezervi. Ako posle poslednjeg Ukrajinca počne rat do poslednjeg čoveka na Baltiku, poslednjeg Poljaka i dalje na po spisku, onda će T-80 i dalje imati priliku da učestvuje u „trci do Lamanša“.Ili da budemo cinični, da Rusi ipak vrate tenkove T34/85 u upotrebu i sa njima juriš – Na Berlin. Mislim, sa njima bi imali neke šanse, jer jednom su već tamo bili.