U DIREKTNIM VAZDUŠNIM DUELIMA KINA BI POBEDILA SAD IZNAD TAJVANA

Piše: Danko Borojević

U američkim vojnim i vazduhoplovnim časopisima pojavljuju se ozbiljne analize o odnosu snaga SAD i Kine. Te analize su se pojavile u časopisima National Interest, The Drive, Air & Space Power Journal, Air Force Magazine i drugi, gde su svoja mišljenja i analize razmenili brojni eminentni vazduhoplovni stručnjaci.

Ipak, Pentagon ozbiljno smatra da je RV Kine veoma stvarna konkurencija američkom vazduhoplovstvu.

Ako uzmemo u obzir hipotetičku bitku na nebu iznad Tajvana, onda zaista, RV Kine ima veće šanse da pobedi Amerikance. Uglavnom zbog većeg broja letelica.

Sad će neko pomisliti: Sjedinjene Države imaju više letelica nego što je Kina ikad mogla da sanja. Da, jeste. Ako uzmemo i prebrojimo lovce-bombardere, onda:

Boeing F/A-18 svih modifikacija: 765 kom. (flota)

F-15 svih modifikacija: 283 kom. (RV)

F-16 svih modifikacija: 578 kom. (RV)

F-22A: 165 kom. (RV)

F-35A: 334 kom. (RV).

Ukupno 2.125 lovaca i lovaca-bombardera. Mornarica međutim…

Šta je sa Kinom? Tamo je sve malo skromnije:

– Chengdu J-10: 24 kom. (flota)
– Shenyang J-11: 72 kom. (flota)
– Shenyang J-15: 24 kom. (flota)
– Xian JH-7: 124 kom. (flota)
– Su-30MKK: 24 kom. (floto)
– Chengdu J-20: 150 kom. (RV)
– Su-30MKK: 72 kom. (RV)
– Su-35: 24 kom. (RV)
– Shenyang J-11: 225 kom. (RV)
– Shenyang J-16: 250 kom. (RV)
– Chengdu J-10: 565 kom. (RV)

Ukupno: 1.554 aviona ne uzimajući u obzir iskreno stare modele aviona na bazi MiG-21 odnosno J-7, od kojih se može prikupiti još tri stotine, ni manje ni više.

I ovde postaje jasno da Kina zapravo ima više aviona. Zaista, koliko aviona SAD mogu poslati? Dakle, na papiru je njihova armada jednostavno zastrašujuća, ali evo problema: od obala SAD do Tajvana, 11.500 km u pravoj liniji, od Kine – 300 km.

© USDoD, USAF

Odnosno, Kina će, ako dođe do tog, moći da podigne 70% svoje avijacije. Čak i 1.000 aviona je mnogo. A SAD? Ali SAD neće moći!

Naravno, Amerikanci imaju određeni broj letelica u regionu u vazdušnim bazama u Južnoj Koreji i Japanu. Baze Misava, Jokota i Kadena (Japan) plus Osan i Kunsan u Južnoj Koreji su lokacije na kojima su snage koncentrisane u regionu.

Ali tamo nije stacionirano mnogo aviona. Odvojeni skvadroni i delovi vingova, a vazduhoplovni vingovi imaju po tri skvadrona (ali najčešće nije tako).

Moćna i strašna američka mornarica sa svojim nosačima aviona je takođe relativna stvar.

Uzmimo prosek da bismo lakše izračunali: jedan nosač aviona uzima stotinu aviona. Tačno polovina američkih nosača aviona, odnosno pet njih, deluje u vodama Pacifika. Ali ko je ikada video svih pet spremnih za plovidbu? Neki su na remontu, neki na testiranju posle remonta, generalno, u najboljem slučaju – tri nosača aviona. I treba da ostavite nešto u rezervi za svaki slučaj, zar ne?

Generalno, ako se pripremite (a ovde se uvek sve dešava neočekivano), onda bi Sjedinjene Države mogle da pripreme pet stotina letelica. Ne više. Na palubama nosača aviona, na aerodromima u Tajvanu, Japanu i Koreji.

Stoga potvrđujemo prvi zaključak Amerikanaca: Kina može da nadmaši SAD sa više letelica.

“Mnogi američki izvori raznih vrsta širili su glasine o planovima koje su razvili kineski generali. Vazdušni rat koji baci Tajvan na kolena za 96 sati i poseče njegovu vojnu strukturu do korena – jeste li čuli? Desilo se, da”.

“Kini su potrebne vazduhoplovne snage dovoljno velike da savladaju svaku teritorijalnu odbranu Tajvana, kao i da zaštiti svoju teritoriju i invazione snage od verovatnih vojnih odgovora Sjedinjenih Država i njihovih regionalnih saveznika”.

Odnosno, Pentagon ozbiljno razmatra „verovatan vojni odgovor“ protiv Kine? Naravno da ne. Sjedinjene Države zaista nemaju dovoljno aviona za ovo, a bez njih bilo kakva operacija protiv Kine izgleda neozbiljno. Dovoljno je da se setimo kakve su snage dovedene protiv Iraka i Libije, a tamo ni PVO ni vazduhoplovstvo nisu odgovarali snazi današnjeg RV Kine.

Posebna tačka: vojni proizvođači iz Kine ne samo da su izgradili dovoljan broj aviona, već su i proširili svoju tehnološku snagu. Kina je izgradila seriju borbenih aviona pete generacije čiji je cilj da se takmiče sa američkim F-22 i F-35. Mnogi analitičari tvrde da kineski vojni avioni pete generacije nisu tako dobri i nevidljivi kao američki, ali…

Ali nije to. Kina ne treba da gradi savršene i idealne. Dovoljno je samo napraviti dovoljno dobre avione, što Kinezi i rade.

I ovde moramo da se setimo stare doktrine, koju je jednom izrekao Veliki vođa Mao: „kvantitet ima svoj kvalitet”. Ovo ovde važi u potpunosti i istorijski primeri su potpuno jasni.

Prednost za Kinu je i činjenica da kineski avioni nisu sofisticirani kao američki. Nažalost po Amerikance. Njihovi avioni se mogu zameniti mnogo brže i po nižim materijalnim troškovima nego što SAD mogu da proizvedu, poprave i zamene sopstvene avione.

Uzmimo za primer F-22 Raptor.

U svakom scenariju ratnih igara koji Pentagon sprovodi, pojava čak i malog broja “Raptora” mogla bi dovesti potencijalnu bitku sa kineskim avionima u korist Amerike. Teoretski.

Kvaka je u tome što je broj ovih letelica ograničen. I dok ovi avioni mogu više od prethodnih generacija ratnih aviona, ako naiđu na znatno više kineskih lovaca, na kraju će biti oboreni. Štaviše, kineske zalihe stelt vojnih aviona će nadmašiti američku. Ne, ne sutra, ne odmah, ali bitka za Tajvan nije planirana za sledeću godinu.

Što se tiče F-35, koji bi trebalo da zameni zastarelu flotu borbenih aviona četvrte generacije, sa ovom mašinom ima mnogo problema.

Prvo, SAD i dalje veruju da je F-35 otvoreni avion, pošto je Kina ukrala detaljne nacrte aviona još 2005. godine tokom sajber operacije poznate kao „Titan Rain“. Shodno tome, Kinezi su imali dovoljno vremena da detaljno prouče letelicu, kao i da razviju mere za suprotstavljanje.

Drugo, F-35 nije ni približno tako dobar lovac vazduh-vazduh kao F-22.

Međutim, bivši američki predsednik Barak Obama prekinuo je proizvodnju F-22, 2009. godine. „da bi smanjio troškove“. Ali F-35 je mnogo skuplji avion od većine kineskih aviona za proizvodnju i održavanje. Ako se avioni gube brže nego što ih američki industrijski kapaciteti mogu zameniti u ratu, onda, avaj, avioni nestaju i stvaraju se strateške ranjivosti u američkoj odbrani.

Drugi zaključak: Kina ima „prednost domaćeg terena“.

Isti drug Mao je jednom rekao: „geografija je sudbina“. Kineske mete, bilo da se radi o severnoj Indiji, Južnom kineskom moru, Istočnom kineskom moru ili Tajvanu, nalaze se blizu kineskih obala. A u isto vreme, ove oblasti su udaljene od Amerike.

Ispostavilo se da američka vojska mora da rasporedi svoju udarnu moć na ogromne udaljenosti i da se osloni na regionalne partnere za prava na baziranje i punjenje gorivom kako bi svoje snage dovele u zone sukoba sa Kinom bez mešanja. Peking ima prednosti na svojoj teritoriji u odnosu na Amerikance i ogroman industrijski kapacitet koji mu omogućava da proizvodi vojne avione poput ajfona. I prebacite ih na poprište vojnih operacija što je pre moguće. Logistika je danas važnija nego ikada.

Ali ovde se ništa ne može učiniti; ovaj problem muči Sjedinjene Države od ulaska zemlje u Drugi svetski rat. Ko je kriv što SAD, kao supersila, imaju široke interese u gotovo svim regionima sveta, dok glavni strateški interesi Kine ostaju blizu kineske teritorije?

Naravno, to znači da će se eventualni rat sa Zapadom najverovatnije voditi bliže kineskim granicama.

Ali to znači da Kina može lako da koncentriše svoje regionalne snage kako bi izvršila snažniji udar protiv razvučenih, američkih i savezničkih snaga.

Nažalost, logistički disbalans i neefikasnost muče američki vojni lanac snabdevanja. U stvari, predsednik vodećeg američkog odbrambenog preduzeća Raytheon je tokom leta prekorio američke političare da rizikuju rat sa Kinom.

To je zato što veći deo američkog odbrambenog lanca snabdevanja prolazi kroz Kinu. Hoće li Peking dozvoliti američkoj vojsci otvoren pristup ratnim zalihama u slučaju sukoba između SAD i Kine? Ni slučajno (nisu “glupi” ko Rusi). Kina drži Ameriku na veoma kratkoj uzici u tom pogledu. Ostaje samo da se kladimo na to šta će biti sa zalihama u slučaju sukoba oko Tajvana, da li će Kina isključiti kiseonik Amerikancima ili će se, kao i njen severni sused, predstavljati kao „pouzdani snabdevač“?

Ali Kina nema takvih problema. Da, nesumnjivo postoje ranjivosti. Ali u ovom konkretnom slučaju, sa pristojnim kineskim vazdušnim snagama i blizinom ciljeva, kineskim bazama i aerodromima, Kina bi mogla da pobedi američku alijansu u vazdušnom ratu oko Tajvana. S mogućim gubitkom američke dominacije u vazduhu nad Tajvanom, Kina će imati odrešene ruke da radi šta god želi protiv branilaca Tajvana, a Tajvan će biti izolovan od svojih zapadnih saveznika tokom invazije osim ako Amerika ne pokuša da značajno eskalira situaciju sa Kinom . Što je zapravo malo verovatno.

Jasno je da sve ovo nije ništa drugo do teorijska kalkulacija. Kina neće silom rešavati pitanje sa Tajvanom. Ovo je više puta rečeno. Iako su, budimo iskreni, mnogi političari u našem svetu davali slične izjave, ali u stvarnosti je sve bilo potpuno drugačije.

Ali u slučaju sukoba ove dve vazduhoplovne sile, prednost će zaista biti na kineskoj strani. Da, kineski avioni po motorima i naoružanju nisu tako dobri kao američki. Da, američki avioni su tehnički napredniji i, generalno, Amerikanci su pravili dobre borbene vazduhoplove kada kineski inženjeri avijacije jednostavno nisu postojali kao klasa.

Međutim, Kina na svojoj strani ima veliki broj, doduše ne najsavremenijih, aviona i ljudskih resursa koji mogu da nadoknade borbene gubitke. Jasno je da će pilotu koji će zameniti poginulog pilota F-35 biti potrebni meseci da se obuče. A Kinezi mogu (i verovatno i rade) da obuče stotine, ako ne i hiljade pilota za licencirane Su-27. I proizvodite avione na skoro isti način.

Nekoliko dobrih američkih pilota F-35 može mnogo. Čak i previše. Generalno, postoji nešto o čemu treba razmisliti pre nego što se obeća bilo kakva pomoć SAD Tajvanu. I prilično je dobro da s druge strane okeana razumeju u šta mogu da se upuste.