Poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski izjavio je da je nedavna eksplozija na pruzi u Poljskoj „čin državnog terorizma“, a ne puka sabotaža, upirući prst u svog glavnog protivnika – Rusiju. Poljske službe bezbednosti saopštile da su dvojica ukrajinskih državljana osumnjičena za napad – ali da su, u obrtu, „dugo bili pod uticajem i u saradnji sa ruskim tajnim službama“. Prema rečima daleko opreznijeg premijera Donalda Tuska, motivi se i dalje istražuju.
Po ko zna koji put, poljski ministar spoljnih poslova Radoslav Sikorski iskoristio je novi incident na teritoriji Poljske da optuži Rusiju za „državni terorizam“, iako istraga nije okončana, a dostupne informacije su kontradiktorne. Ulazimo u novu fazu evropske eskalacije — ne samo zbog samih incidenata, već zbog načina na koji se politički tretiraju. Umesto opreza i hladne analize, dominiraju impulsivne optužbe po unapred određenom narativu, što stvara atmosferu u kojoj svaki incident postaje povod za novi diplomatski sukob. Moskva tu spušta ruke, uz obrazloženje Peskova da Sikorski jednostavno želi da svede diplomatske odnose na nulu, što je za žaljenje. Dalje, na delu je vidljivo odsustvo logike i aktiviranje dvostrukih aršina u ponašanju pojedinih uticajnih političara, kako u EU -tako i u Poljskoj.
Dvostruki aršini i mnogo nelogičnosti
Radoslav Sikorski je najbolji primer takve nedoslednosti. Ovo je isti čovek koji je nakon sabotaže Severnog toka javno „zahvalio SAD“ na društvenim mrežama, što tada nije izazvalo diplomatsku buru. Tada je sabotaža — koja je bila akt razaranja evropske infrastrukture — predstavljena gotovo kao razlog za slavlje. Danas, pak, Sikorski ističe da je reč o „državnom terorizmu“ i podiže ton protiv Rusije, bez ikakvih dokaza i u trenutku kada logika pokazuje da Moskva nema ni interes da izvodi bespotrebne traljave operacije duboko u Evropskoj uniji.
Postavlja se suštinsko pitanje: šta bi Rusija dobila miniranjem poljske železnice? Ne postoji niti jedan razuman strateški motiv. Rusija je potpuno angažovana u ukrajinskom ratu, nema nikakve pretenzije prema Poljskoj, niti bi sličan napad imao ikakvu vojnu vrednost. Nasuprot tome, unutar Evrope sve češće vidimo političke grupe i pojedince koji otvoreno guraju Varšavu u konfrontaciju s Moskvom. U početku je to samo narativ, koji bez nekih konkretnih okvira nema vrednost. Uvek potom slede potpuno neočekivani događaji koji hrane taj narativ, a to potom vodi do konkretnih mera. U ovom slučaju do snižavanja diplomatskih odnosa, aktiviranja vojske i sl. Bez obzira kako nama izgledaju ovi lideri, dok se u neverici odmahuje glavom, posledice su ozbiljne i prisutne – konzulati se zatvaraju. Ako diplomatija zaćuti, izvesno je ko će progovoriti.
Dok je premijer Tusk daleko obazrivi, Sikorski, koji bi trebao da se ponaša kao ministar spoljnih poslova, ponovo postupa potpuno suprotno. Ako poznajemo njegovu političku pozadinu, to ne treba mnogo da nas iznenađuje. Pitanje je samo gde takvo nastupanje vodi Evropu i Poljsku.