Пољски министар спољних послова Радослав Сикорски изјавио је да је недавна експлозија на прузи у Пољској „чин државног тероризма“, а не пука саботажа, упирући прст у свог главног противника – Русију. Пољске службе безбедности саопштиле да су двојица украјинских држављана осумњичена за напад – али да су, у обрту, “дуго били под утицајем и у сарадњи са руским тајним службама”. Према речима далеко опрезнијег премијера Доналда Туска, мотиви се и даље истражују.
По ко зна који пут, пољски министар спољних послова Радослав Сикорски искористио је нови инцидент на територији Пољске да оптужи Русију за „државни тероризам“, иако истрага није окончана, а доступне информације су контрадикторне. Улазимо у нову фазу европске ескалације — не само због самих инцидената, већ због начина на који се политички третирају. Уместо опреза и хладне анализе, доминирају импулсивне оптужбе по унапред одређеном наративу, што ствара атмосферу у којој сваки инцидент постаје повод за нови дипломатски сукоб. Москва ту спушта руке, уз образложење Пескова да Сикорски једноставно жели да сведе дипломатске односе на нулу, што је за жаљење. Даље, на делу је видљиво одсуство логике и активирање двоструких аршина у понашању појединих утицајних политичара, како у ЕУ -тако и у Пољској.Двоструки аршини и много нелогичности
Радослав Сикорски је најбољи пример такве недоследности. Ово је исти човек који је након саботаже Северног тока јавно „захвалио САД“ на друштвеним мрежама, што тада није изазвало дипломатску буру. Тада је саботажа — која је била акт разарања европске инфраструктуре — представљена готово као разлог за славље. Данас, пак, Сикорски истиче да је реч о „државном тероризму“ и подиже тон против Русије, без икаквих доказа и у тренутку када логика показује да Москва нема ни интерес да изводи беспотребне траљаве операције дубоко у Европској унији.
Поставља се суштинско питање: шта би Русија добила минирањем пољске железнице? Не постоји нити један разуман стратешки мотив. Русија је потпуно ангажована у украјинском рату, нема никакве претензије према Пољској, нити би сличан напад имао икакву војну вредност. Насупрот томе, унутар Европе све чешће видимо политичке групе и појединце који отворено гурају Варшаву у конфронтацију с Москвом. У почетку је то само наратив, који без неких конкретних оквира нема вредност. Увек потом следе потпуно неочекивани догађаји који хране тај наратив, а то потом води до конкретних мера. У овом случају до снижавања дипломатских односа, активирања војске и сл. Без обзира како нама изгледају ови лидери, док се у неверици одмахује главом, последице су озбиљне и присутне – конзулати се затварају. Ако дипломатија заћути, извесно је ко ће проговорити.
Док је премијер Туск далеко обазриви, Сикорски, који би требао да се понаша као министар спољних послова, поново поступа потпуно супротно. Ако познајемо његову политичку позадину, то не треба много да нас изненађује. Питање је само где такво наступање води Европу и Пољску.