Сателитски снимци потврдили су премештање система ПВО S-300PMU-2 Иранског ратног ваздухопловства на положаје у близини престонице Техерана, као и другог по величини града Исфахана.
До овог потеза долази у тренутку обимног груписања америчких снага у ширем региону, при чему је више стотина летелица пребачено преко Атлантика и из пацифичког подручја ради подршке могућој офанзиви на иранске циљеве.
Ово нагомилавање обухвата и специјализоване авионе за сузбијање противваздухопловне одбране, укључујући више ескадрила EA-18G америчке морнарице, као и две ескадриле ратног ваздухопловства САД F-16CJ. S-300PMU-2 представља један од само два типа савремених система ПВО које је Иран набавио из иностранства након Хладног рата, поред краткодометног система Tor-M2 купљеног двехиљадитих година за одбрану од крстарећих ракета.
Иранско Министарство одбране првобитно је 2007. године наручило системе S-300PMU-1, али је уговор раскинут од стране администрације председника Дмитрија Медведева под притиском Запада и Израела. Године 2016, у условима пораста тензија између Русије и Запада, постигнут је договор о испоруци напредније варијанте S-300PMU-2, која се сматра директним претходником система S-400, окоснице руске ПВО.
Системи користе ракете 48N6DM домета до 250 километара, са напредним сензорима и брзинама већим од 14 маха, што им омогућава пресретање циљева при веома високим надзвучним, па и хиперсоничним брзинама.
Распоред и борбени поредак
Распоређивање S-300PMU-2 око два кључна града уследило је након тврдњи западних извора да су сви ирански системи овог типа уништени током израелских удара у октобру 2024. године. Аналитичари су те тврдње довели у питање, указујући, између осталог, на ограничења израелских F-35 у погледу употребе одређених класа наоружања без Block 4 софтвера.
Ипак, одсуство модерних ловаца-пресретача у иранском арсеналу остаје слабост у случају масовног ваздушног удара САД. Током сукоба у јуну 2025. године, део иранске ПВО инфраструктуре наводно је био онеспособљен дејствима паравојних формација које подржавају западне и израелске структуре, али способности система у условима високог интензитета борби тек треба да буду потпуно тестиране.
У јулу 2025. године заменик начелника за операције Оружаних снага Ирана, контраадмирал Махмуд Мусави, потврдио је да су сви оштећени системи ПВО замењени. Он је навео да су коришћени домаћи ресурси и унапред припремљени резервни системи, распоређени на погодним локацијама ради обезбеђења ваздушног простора.
Колико система поседује Иран?
Иран је, према доступним подацима, набавио количину довољну за два пука система S-300PMU-2, уз додатне наруџбине ракета 2020. године. Системи користе радаре 96L6 за аквизицију циљева, 30N6E2 за навођење и 64N6E2 за управљање борбом. Радар 96L6 омогућава тродимензионално откривање циљева на различитим висинама, са посебном оптимизацијом за нисколетеће циљеве попут беспилотних летелица и крстарећих ракета.
Поред руског система, Иран развија сопствени дугометни систем Bavar 373, који је у служби од 2016. године у више варијанти. Одлука Техерана да 2016. ипак настави набавку S-300PMU-2 указивала је да домаћи систем у том тренутку није у потпуности задовољавао потребе за стратешком ПВО, иако су у међувремену уведене напредније верзије.
Планирано је да се способности S-300 додатно унапреде интеграцијом са ловцима Su-35, који поседују изузетно снажне радаре и могу деловати као „повишени сензори“ за унапређење ситуационе свести система на земљи. Иако је Иран од јануара наставио пријем хеликоптера Mi-28, нема потврда о испоруци Su-35.
Додатни изазов за S-300PMU-2 представља чињеница да чланице НАТО имају приступ сродним системима. Грчко ратно ваздухопловство користи S-300PMU-1 за обуку више NATO ваздухопловстава, укључујући и израелско, док је Турска 2019. године набавила S-400. Корпус маринаца војске САД је у новембру 2025. године спровео вежбе усмерене управо на тактике супротстављања систему S-300PMU-2.