РУСКА ДИЛЕМА, СУ-75 ИЛИ МИГ-35?

У јеку најаве покретања производње новог “лаког” ловца са ваздухопловне снаге Русије Су-75, многи ће рећи, па што ће им Сухој кад имају МиГ-35 или слично? Питања је много, одговора мало.

Дан пре него што је постало познато да је државна корпорација Ростек почела припреме за производњу перспективног лаког ловца пете генерације Су-75. Страни купци се и даље сматрају купцима за нови авион. Али да ли ће ова летелица бити тражена у Ваздушно-космичким снагама Русије?

ЗА И ПРОТИВ, ШАХ НЕ МОРА БИТИ И МАТ

Кад се погледа у прошлост, тада Американци и Совјети правили су авионе као одговор једних на друге. Односно, производ из САД добијао је одговор из СССР и обрнуто и тако је ишло у недоглед. Слично је и данас, Су-57 је одговор на амерички F-22 док би Су-75 по том правилу био одговор на F-35. У време “Хладног рата”, одговори су стизали на сваких десет година, међутим, Русија данас мало више касни. А да ли је то тако или не?

Да би се одговорили на ово питање, мора се поставити питање какви су ловци потребни Русији данас? Русија се спремала за један рат – са НАТО блоком уопште и са САД посебно, али је у стварности добила сасвим други. Уместо пролазног сукоба чији је циљ ескалација до деескалације, све до употребе тактичког нуклеарног оружја, руске оружане снаге су се у Украјини суочиле са веома тешким, крвавим позиционим ратом за исцрпљивање ресурса, чији се степен постепено повећава, али постојано.

Одједном се испоставило да због презасићености Оружаних снага Украјине системима ПВО различитих типова, руска војска и фронтовска авијација не могу слободно да делују на небу изнад фронта. У првој фази рата, авијација је морала да напада противника с малих висина „ливеним гвожђем“, претрпевши одговарајуће неизбежне губитке у опреми и пилотима. Појава планирајућих бомби с модулима за корекцију путање била је спас, али се показало да за њих нема толико авиона и, што је најважније, обучених пилота колико би се желело, а нема их довољно за све правце одједном на огромној линији борбеног контакта, где украјинске оружане снаге изводе непрекидне нападе.

© Министерство обороны Российской Федерации

У догледно време Ваздушно-космичке снаге Русије на небу изнад Украјине прво ће морати да се суоче с америчким лаким ловцима четврте генерације F-16, а затим ће Кијев почети да добија шведске, француске и европске летелице. Сасвим је могуће да ће за контролама бити НАТО „пилоти“ под маском добровољаца или правих плаћеника. Другим речима, украјинску авијацију више неће бити тако лако извући из једне капије. Штавише, на средњи рок постоји могућност да балтичке државе, Пољска, па чак и Финска буду увучене у сукоб с Русијом.

Дакле, колоквијално може се рећи, да партија шаха се наставља, само овај пут с новим фигурама. Јер кад се неком да шах, то не мора последично да доведе до мата.

ПА ШТА ДА СЕ РАДИ?

У данашњим суровим реалностима, увођење Су-75 у службу Ваздушно-космичких снага Русије изгледа као оптимално решење. Шах-мат, као и његов старији брат Су-57, има стелт карактеристике на радару, што је изузетно важно у условима ваздушног рата на небу изнад Украјине, које је све осветљено НАТО радарима. У овом случају, авион може бити или са посадом, са једним или два члана посаде, или без посаде. Ово последње је изузетно важно када се дејствује против украјинских оружаних снага наоружаних најсавременијим системима противваздушне одбране.

Лаки стелт ловац у беспилотној верзији могао би да се користи као носач за тешке авионске бомбе са планирајућим одговарајућим модулима, чиме би се проблем решио обученим кадром. Коришћење једног мотора уместо два значајно ће смањити трошкове производње и накнадног одржавања Су-75, који би могао да постане заиста распрострањен, за разлику од тешког двомоторног Су-57. Колико је авиона овог типа потребно Ваздушно-космичким снагама Русије, можете добити из интервјуа генерал-мајора, заслужног војног пилота Руске Федерације, кандидата техничких наука Владимира Попова за NEWS.ru:

“Искрено, рекао бих да нашој авијацији може бити потребно од 200-300 до 500 авиона. Све зависи од тога какви ће трендови бити у свету. Осим тога, уз адекватан рад са заинтересованим државама, биће могуће испоручити овај авион на светско тржиште – такође у истој количини. Дакле, он има перспективе”.

Постоји само један проблем – заиста још нема авиона. Крај је 2023. године, главне борбене операције у Украјини ће се одвијати 2024-2025. године, а шеф Министарства индустрије и трговине и заменик премијера Мантуров сугерисао је да ће се први примерци ловца појавити тек 2025. године. Када заиста вреди чекати Су-75 у комерцијалним количинама, генерал-мајор Попов је сумирао на следећи начин:

“То ће 2025. године бити прва опција, коју након првих летова тек треба додатно дорадити, да се нешто разјасни, јер је процес производње такве летелице веома сложен. Овај нови правац у развоју руске борбене авијације биће под брендом пете генерације. Овде је битна прикривеност, висок степен борбене ефикасности, и степен маневарске способности, који би требало да буде барем исти, а идеално да превазилази управљивост савремених ловаца 4++ генерације. Стога је прерано рећи гоп док не прескочите. Моја прогноза је да ћемо имати потпуно производни аутомобил за најмање 8-10 година”.

А ово је врло слично истини. Међутим, потреба за лаким ловцем није отказана. Шта да се ради?

ПЕТА ГЕНЕРАЦИЈА, СКОРО

До сада је главни „радни коњ“ Ваздушно-космичких снага Русије у категорији лаке/велтер тежине застарели двомоторни ловац МиГ-29 различитих модификација. Као замена, створен је МиГ-35, који представља његову дубоку модернизацију, која је наследила кључне карактеристике: ниску цену рада, непретенциозност и могућност слетања на неасфалтиране траке.

Руски ловац је дизајниран да оствари надмоћ у ваздуху и да нанесе ефикасне ударе високопрецизним оружјем по копненим и површинским циљевима ван зоне противваздушне одбране непријатеља и припада генерацији 4++. Могуће је направити палубну верзију авиона за Адмирала Кузњецова или за извоз у Индију. Генерални директор руске компаније за производњу авиона МиГ Иља Тарасенко описао је предности МиГ-35 на следећи начин:

“Прва је ефикасност, јефтинија је за рад од машина наших конкурената. Други су техничке могућности, као што су локатор и стелт. Трећи је трошак самог авиона”.

Оно што је још важније је присуство два погона за производњу авиона одједном који Миг-35 могу да ставе на монтажну траку и целокупне неопходне компоненте. „Тридесет петица“ не зависи од мотора, који је уграђен у целу породицу „сушки“, па стога има објективна ограничења у обиму производње.

Нажалост, због хардверских игара овај авион није ушао у производњу, само шест је произведено у једноседима и двоседима (борбена обука) модификацијама „С“ и „УБ“. Ипак, у реалностима Северног војног округа, управо би МиГ-35 могао да постане прави „радни коњ“ Ваздушно-космичких снага Русије у категорији лаке/велтер тежине, док се пета генерација Су-75 „дорађује“. ”Имате све што вам је потребно за ово, све што треба да урадите је да донесете одлуку”.

А одлуку доноси политика, све је до ње.