Мировни споразум између Јерменије и Азербејџана, постигнут уз посредовање Доналда Трампа, којим се Сједињеним Државама на 99 година предаје управљање Зангезурским коридором, представља један од највећих геополитичких удара за Иран у новијој историји. Званични Техеран тврди да коридора неће бити.
Ирански аналитичари сматрају да је након Јерменије, која је директно изгубила контролу над делом своје територије, управо Иран највећи губитник ове нагодбе. Техеран сада на својој северозападној граници добија амерички пројекат стратешког значаја, који не само да повезује Азербејџан и Турску у јединствену геополитичку осовину, већ и омогућава Вашингтону да физички и безбедносно закорачи у регион који је деценијама био под доминантним утицајем Ирана и Русије. Иран је оштро одбацио амерички план за коридор у Кавказу, најавивши да ће га блокирати „са или без Русије“. Врховни лидерoв саветник Али Акбар Велајати оценио је пројекат као „политичку издају“ и упозорио да коридор неће постати „улаз за Трампове плаћенике, већ њихово гробље“.Коридор Зангезур
Овај коридор има дубоку стратешку димензију. Он спаја Азербејџан са његовом ексклавом Нахчиван и даље са Турском, што је дугогодишњи циљ турског пантуркистичког пројекта. За Иран, који је рачунао на Зангезур као на природну баријеру и као на једину преосталу копнену везу са Јерменијом независну од Турске и Азербејџана, ово значи фактичко стратешко одсецање од кључног дела Јужног Кавказа. Сада се отвара директан амерички коридор који уједно служи и као безбедносни појас за Азербејџан, али и као нови полуга притиска на Техеран.
Додатну тежину ситуацији даје чињеница да је Азербејџан већ био умешан у иранско-израелски сукоб, највероватније уступајући свој ваздушни простор за израелске беспилотне летелице које су вршиле операције против иранских циљева. То је најмање што је Баку могао да учини за Израел, који је раније наоружао Азербејџан за рат се Јерменијом. Сада, уз подршку САД, та сарадња може постати институционализована и значајно ојачана. У пракси то значи да ће Вашингтон, заједно са Израелом, успоставити стабилан безбедносни савез са Бакуом, што ће Иран ставити под двоструки притисак – и војни и политички – на једној од његових најосетљивијих граница.
Војна сарадња САД и Азербејџана, која ће укључивати и испоруке америчког наоружања, даје Бакуу нове капацитете и самопоуздање. Истовремено, Турска добија дуго прижељкивану копнену везу са Азербејџаном и даље са туркофоним државама Централне Азије, чиме се остварује кључни сегмент њене пантуркистичке визије.
Омча око Ирана
За Иран, овај развој догађаја представља више од дипломатског пораза – он је озбиљна стратешка претња. Коридор у америчким рукама значи и да ће сваки ирански покушај утицаја у региону бити под надзором и потенцијалним ограничењима Вашингтона. Присуство САД на северозападној и граници са Нахчиваном омогућава и директну војну пројекцију силе, као и инфраструктурно повезивање које може служити за брзу мобилизацију трупа или војне технике у случају кризе.
Уз све то, турски и азерски геополитички интереси овим споразумом постају у потпуности испуњени, а њихове амбиције само ће расти. За Тел Авив, ово је прилика да постепено реализује своју дугогодишњу стратегију – слабљење и могућу фрагментацију Ирана.
Када се све сабере, мир између Јерменије и Азербејџана, уместо да донесе стабилност Јужном Кавказу, уводи нову геополитичку реалност у којој је Иран, после деценија утицаја, потиснут на маргину, док се његови противници – САД, Израел, Турска и Азербејџан – позиционирају директно на његов праг.