Полемика, која је тренутно одвија у Великој Британији, да ли су оружане снаге Уједињеног Краљевства довољне за одбрану и ангажовање се наставља , али овај пут из пера пензионисаног пуковника Ричарда Кемпа, који је био командант пешадијског батаљона у активној служби у Босни, Ираку и Авганистану дао је свој поглед.
Овај ауторски текст који је написан за медији Тelegraph долази у тренутку када начелник Генералштаба британске војске сер Патрик Сандерс најавио свој одлазак са чела војске јер се не слаже са владиним мерама о новим резовима у британској војсци.
У свом ауторском тексту Ричард Кемп наводи да се заменик команданта НАТО-а, британски генерал сер Тим Радфорд, жалио да је британска војска премала, а сада како он пише то исто наводи и начелник Генералштаба, сер Патрик Сандерс. Он сматра да су оба у праву.
“Британска војска је деценијама континуирано опадала, са редовним снагама смањеним са 97.000 на 76.000 у последњих 10 година и још 3.000 које би требало да их прате. Број тенкова је смањен за трећину са већ смешних 227 на само 148, а гусеничарска оклопна борбена возила пешадије су укинута.
Сандерс је упоредио ову страшну ситуацију са британском војном запуштеношћу 1930-им годинама 20. века, али је далеко гора од тога. У време када је Хитлер покренуо свој блицкриг у Пољској, наши политички лидери су се пробудили и махнито се поново наоружавали. Сада, суочена са најгорим европским ратом од 1945. године, када свака друга чланица НАТО-а гради своје снаге, Британија безумно наставља да сече.
Бројеви нису све, али ако већ није било очигледно, рат у Украјини је поново показао превласт масе – у људима, тенковима, пушкама, авионима и артиљерији. Бахмут, најинтензивнија битка у Европи од Другог светског рата, са моћним украјинским снагама пораженим после вишемесечних борби, је пример за то. Команданти који су се ту борили причали су ми како је преовладао велики број људи, оклопних возила и изнад свега бескрајан ток артиљеријских граната. Упркос супериорној украјинској борбеној тактици, вођству, моралу, надзору, обавештајним подацима и сајберу, груба сила – као и увек у рату – победила је.
Такво размишљање је изашло из моде пре много година у све буднијем Вајтхолу, са превише нагласка на такозвану „меку моћ“, хуманитарну помоћ, очување мира, подржавање НХС, заштиту животне средине и менторство туђим војскама, а не прљаве послове блата, крви и насиља. То је помогло да утиче на давање приоритета лепим чистим борбеним алатима као што су сајбер, роботика и ИТ изнад пешадије, тенкова и граната. Иако и даље немају довољно средстава, РАФ и морнарица, изузетно употребљиви а да се не умешају у неуредну борбу на терену, такође су били приоритет.Непосредно пре него што је Путин посало своје тенкове преко границе прошлог фебруара, премијер Борис Џонсон је рекао Комитету за везу Доњег дома:
„Морамо да признамо да су стари концепти борбе великих тенкова на европској копненој маси… завршили и тамо су друге боље ствари у које треба да улажемо”. Он је мислио на чистију технологију и није говорио опуштено, већ је одражавао пресуде унутар Министарства одбране.
Али приоритети одбране нису били вођени само политички коректним неразумевањем модерног ратовања, већ су били мотивисани и страхом. Сукоб у Авганистану и Ираку трауматизирале су генерацију политичких лидера и то настављају да чине. Не желећи да пошаљу адекватне ресурсе, нису били у стању да утичу на догађаје на терену вођене несхватљивим непријатељем, али нису могли да нађу частан излаз. Тако је неизговорена мантра постала „никад више“. Размишљање је било да следећи пут када Америка покуца на наша врата, морамо бити у могућности да кажемо „Волели бисмо да пошаљемо оклопну дивизију да вам се придружи, али је немамо“. И ту се налазимо данас, са војском која није у стању да распореди дивизију и која би могла да окупи само једну борбену бригаду.
У говору ове недеље, Сандерс је рекао да нам борба Украјине купује време да обновимо сопствену војску. Више од годину дана то време је протраћено док ми настављамо да радимо супротно. Не знамо како ће се одвијати рат у Украјини, али знамо да претња из Русије неће нестати. Ни претња од Путинових савезника Кине, Ирана и Северне Кореје, који ће нас све увући ако се материјализују у војној акцији. То ће бити мање вероватно ако Британија и наши савезници имају чврсту борбену моћ, као и видљиву политичку вољу да је искористе, другим речима: одвраћање.
Да бисмо то постигли, наши лидери морају да превазиђу страхопоштовање после Авганистана, повећају потрошњу на одбрану и потпуно преиспитају најновије одбрамбене приоритете”, написао је Кемп.