Polemika, koja je trenutno odvija u Velikoj Britaniji, da li su oružane snage Ujedinjenog Kraljevstva dovoljne za odbranu i angažovanje se nastavlja , ali ovaj put iz pera penzionisanog pukovnika Ričarda Kempa, koji je bio komandant pešadijskog bataljona u aktivnoj službi u Bosni, Iraku i Avganistanu dao je svoj pogled.
Ovaj autorski tekst koji je napisan za mediji Telegraph dolazi u trenutku kada načelnik Generalštaba britanske vojske ser Patrik Sanders najavio svoj odlazak sa čela vojske jer se ne slaže sa vladinim merama o novim rezovima u britanskoj vojsci.
U svom autorskom tekstu Ričard Kemp navodi da se zamenik komandanta NATO-a, britanski general ser Tim Radford, žalio da je britanska vojska premala, a sada kako on piše to isto navodi i načelnik Generalštaba, ser Patrik Sanders. On smatra da su oba u pravu.
“Britanska vojska je decenijama kontinuirano opadala, sa redovnim snagama smanjenim sa 97.000 na 76.000 u poslednjih 10 godina i još 3.000 koje bi trebalo da ih prate. Broj tenkova je smanjen za trećinu sa već smešnih 227 na samo 148, a guseničarska oklopna borbena vozila pešadije su ukinuta.
Sanders je uporedio ovu strašnu situaciju sa britanskom vojnom zapuštenošću 1930-im godinama 20. veka, ali je daleko gora od toga. U vreme kada je Hitler pokrenuo svoj blickrig u Poljskoj, naši politički lideri su se probudili i mahnito se ponovo naoružavali. Sada, suočena sa najgorim evropskim ratom od 1945. godine, kada svaka druga članica NATO-a gradi svoje snage, Britanija bezumno nastavlja da seče.
Brojevi nisu sve, ali ako već nije bilo očigledno, rat u Ukrajini je ponovo pokazao prevlast mase – u ljudima, tenkovima, puškama, avionima i artiljeriji. Bahmut, najintenzivnija bitka u Evropi od Drugog svetskog rata, sa moćnim ukrajinskim snagama poraženim posle višemesečnih borbi, je primer za to. Komandanti koji su se tu borili pričali su mi kako je preovladao veliki broj ljudi, oklopnih vozila i iznad svega beskrajan tok artiljerijskih granata. Uprkos superiornoj ukrajinskoj borbenoj taktici, vođstvu, moralu, nadzoru, obaveštajnim podacima i sajberu, gruba sila – kao i uvek u ratu – pobedila je.
Takvo razmišljanje je izašlo iz mode pre mnogo godina u sve budnijem Vajtholu, sa previše naglaska na takozvanu „meku moć“, humanitarnu pomoć, očuvanje mira, podržavanje NHS, zaštitu životne sredine i mentorstvo tuđim vojskama, a ne prljave poslove blata, krvi i nasilja. To je pomoglo da utiče na davanje prioriteta lepim čistim borbenim alatima kao što su sajber, robotika i IT iznad pešadije, tenkova i granata. Iako i dalje nemaju dovoljno sredstava, RAF i mornarica, izuzetno upotrebljivi a da se ne umešaju u neurednu borbu na terenu, takođe su bili prioritet.
Neposredno pre nego što je Putin posalo svoje tenkove preko granice prošlog februara, premijer Boris Džonson je rekao Komitetu za vezu Donjeg doma:
„Moramo da priznamo da su stari koncepti borbe velikih tenkova na evropskoj kopnenoj masi… završili i tamo su druge bolje stvari u koje treba da ulažemo”. On je mislio na čistiju tehnologiju i nije govorio opušteno, već je odražavao presude unutar Ministarstva odbrane.
Ali prioriteti odbrane nisu bili vođeni samo politički korektnim nerazumevanjem modernog ratovanja, već su bili motivisani i strahom. Sukob u Avganistanu i Iraku traumatizirale su generaciju političkih lidera i to nastavljaju da čine. Ne želeći da pošalju adekvatne resurse, nisu bili u stanju da utiču na događaje na terenu vođene neshvatljivim neprijateljem, ali nisu mogli da nađu častan izlaz. Tako je neizgovorena mantra postala „nikad više“. Razmišljanje je bilo da sledeći put kada Amerika pokuca na naša vrata, moramo biti u mogućnosti da kažemo „Voleli bismo da pošaljemo oklopnu diviziju da vam se pridruži, ali je nemamo“. I tu se nalazimo danas, sa vojskom koja nije u stanju da rasporedi diviziju i koja bi mogla da okupi samo jednu borbenu brigadu.
U govoru ove nedelje, Sanders je rekao da nam borba Ukrajine kupuje vreme da obnovimo sopstvenu vojsku. Više od godinu dana to vreme je protraćeno dok mi nastavljamo da radimo suprotno. Ne znamo kako će se odvijati rat u Ukrajini, ali znamo da pretnja iz Rusije neće nestati. Ni pretnja od Putinovih saveznika Kine, Irana i Severne Koreje, koji će nas sve uvući ako se materijalizuju u vojnoj akciji. To će biti manje verovatno ako Britanija i naši saveznici imaju čvrstu borbenu moć, kao i vidljivu političku volju da je iskoriste, drugim rečima: odvraćanje.Da bismo to postigli, naši lideri moraju da prevaziđu strahopoštovanje posle Avganistana, povećaju potrošnju na odbranu i potpuno preispitaju najnovije odbrambene prioritete”, napisao je Kemp.