Максималистички захтеви председника Доналда Трампа према Ирану чине вероватнијим нову америчку интервенцију.
Ескалација тензија између Вашингтона и Техерана наизглед је привремено уступила место ужурбаној дипломатској активности усмереној на спречавање рата. Изасланици и званичници са обе стране, као и други регионални актери, последњих недеља интензивно путују између различитих престоница у покушају да пронађу излаз из кризе.
Преломни тренутак догодио се 6. фебруара, када су у Оману одржани индиректни разговори, које је Трамп описао као „веома добре“, док је ирански председник оценио да представљају „корак напред“, уз најаву нових сусрета. Сама чињеница да су разговори у току указује да ниједна страна не сматра сукоб неизбежним. Ипак, паралелно пребацивање америчких поморских снага у Персијски залив – оно што је Трамп назвао својом „прелепом армадом“ – шаље другачију поруку.
Да ли је ова мобилизација увод у рат или промишљен покушај да се Иран примора на уступке, тешко је са сигурношћу проценити. Код Трампа је намера често покретна мета. Исти потез може бити претња, преговарачки адут или импулсивна одлука – понекад све то истовремено. Његова спољна политика ретко прати линеарну логику; често је импровизована и обликована утицајем последњег саговорника. Ипак, одсуство јасне стратегије не значи да не постоји структура. Исходи се и даље обликују под утицајем снажних унутрашњих, регионалних и личних фактора који Сједињене Државе могу гурнути ка сукобу или их од њега одвратити.
Проратни блок у Вашингтону гласан је и добро организован. Иранска дијаспора, која сања о смени режима, а у неким случајевима и о обнови монархије, добила је нови замах у Трамповој ери. Њима се придружује познати савез неоконзервативаца, израелских лобиста и конгресних „јастребова“ – сенатори попут Линдзи Грам, Теда Круза и Тома Котонa — који Иран виде као последњу препреку америчко-израелском поретку на Блиском истоку.
Израелски премијер Бењамин Нетанјаху има практично неограничен приступ председнику (посетио га је седам пута током 2025. године) и показао се вештим у представљању сваког иранског потеза као егзистенцијалне претње. За ову коалицију дипломатија има смисла само ако резултира капитулацијом.
Супротставља им се шира, али мање организована групација која обухвата различите делове америчког политичког спектра. После две деценије неуспешних ратова, већина бирача нема апетит за нову скупу интервенцију на Блиском истоку. Они желе да се власт усмери на унутрашње проблеме, а не на „преобликовање“ Ирана. Управо је тај став допринео Трамповом повратку у Белу кућу, али га је он у међувремену све више напуштао. Одлука да укључи америчку војску у израелски рат у јуну 2025. године запретила је да подели покрет MAGA, ослобађајући снажан талас десничарских, популистичких критика.
Ипак, очигледно је да је Трампа привукла театралност војне силе. Ограничене, спектакуларне акције – попут јунских удара на иранска нуклеарна постројења или јануарске отмице венецуеланског лидера Николаса Мадура – одговарају његовој склоности ка одлучној драми без дугорочне обавезе. Оне му омогућавају да делује снажно, избегавајући притом хаотичне окупације какве су уследиле након инвазија на Ирак и Авганистан. Али Иран није Венецуела, нити је циљ који се може сломити искључиво из ваздуха. Права смена режима захтевала би америчке трупе на терену и преузимање одговорности за потенцијално хаотичну транзицију – сценарио који Трамп очигледно жели да избегне.
Регионални актери до сада су допринели обуздавању Трампових импулса. Саудијска Арабија, Турска и Катар – државе које председник поштује и чију подршку често тражи – страхују да би америчко-ирански рат запалио читав регион. Њихова тиха дипломатија у јануару, чини се, успела је да га одврати, подсећајући да би заједничка безбедност Залива, тржишта нафте, трговинске руте и крхке унутрашње реформе биле доведене у питање. Ниједна од ових влада не воли Иран, али све више страхују од регионалног пожара него од обуздане локалне силе.
Техеран је, са своје стране, извукао тешке поуке из последње две и по године. Његови покушаји да покаже уздржаност у сукобима са Израелом и Сједињеним Државама противници су тумачили као слабост, што је подстакло све агресивнију принуду. Ирански лидери сада отворено говоре о одвраћању кроз одлучну – па чак и превентивну – употребу силе. Уколико САД поново ударе, одговор би могао бити много снажнији него раније: директни, несценаријски напади на америчку војну имовину, па чак и на економску и енергетску инфраструктуру широм Залива. Врховни вођа Али Хомнеи недавно је упозорио на „регионални рат“ у случају напада. Циљ би био интернационализација конфликта и притисак на шири круг актера да обуздају САД и Израел.
Све се то одвија у контексту растућег, вишеслојног притиска на ирански режим. Санкције су снажније него икад, престоница Техеран суочава се са несташицом воде, унутрашњи немири постају егзистенцијална претња, праћени све бруталнијом репресијом, а постоје индиције да израелске – а можда и америчке – тајне службе додатно подстичу нестабилност.
Стратегија је јасна: запалити довољно „пожара“ да режим буде растегнут до тачке пуцања. Али колапс би можда одговарао Израелу, који је дуго више волео слабе и фрагментиране суседе него јаке централизоване државе, али би за остатак региона био катастрофалан. Иран има 93 милиона становника – двоструко више од Ирака – и огроман политички и безбедносни вакуум могао би изазвати унутрашње насиље, економски слом, талас избеглица и поремећаје у глобалном снабдевању енергијом какви нису виђени деценијама.
Куда, онда, воде преговори? Исте снаге које обликују могућност сукоба присутне су и за преговарачким столом. „Јастребови“ инсистирају да сваки споразум мора обухватити не само нуклеарни програм, већ и балистичке ракете и регионалне савезе Ирана. Свесни су да су ти захтеви готово немогући за Техеран, што је управо поента. Пристанак на ограничење ракета лишио би Иран основног средства одбране – црвене линије коју ниједна иранска влада не може прећи, нарочито након конфронтације са Израелом у јуну, која је показала колико су те способности кључне. Израел стога инсистира да се овај капацитет демонтира.
Оваква максималистичка агенда чини да је вероватније да ће најновија рунда разговора пропасти него успети. Иранска свеобухватна криза додатно охрабрује противнике да избегну компромис који би ублажио притисак. Искушење да се Техеран тестира још једном ограниченом војном операцијом, како би се видело да ли ће режим попустити, све је снажније. Иако дипломатија траје, администрација је и раније користила нуклеарне разговоре као димну завесу за израелски ваздушни напад прошле године.
Ипак, рат није унапред одређен. Трампови инстинкти су трансакциони, а не идеолошки. Он жели договоре које може представити као победе, а не војне окупације које би се претвориле у поразе. Његови арапски и муслимански партнери то разумеју и траже формулу која би Ирану омогућила довољно достојанства да прихвати ограничења, а Трампу понудила спектакл успеха. Дипломатија у Оману можда још увек може изнедрити такво изненађење.
У наредним недељама, можда и месецима, постаће јасно која ће сила превагнути: гравитационо привлачење „јастребова“ који верују да су услови коначно ослабили Иран довољно да се „заврши посао“, или опрез председника који страхује да не постане управник још једне блискоисточне мочваре. Између та два пола налази се уска стаза на којој преговори још могу победити. Да ли ће је Вашингтон и Техеран пронаћи – пре него што једна погрешна процена затвори врата — остаје кључно питање овог опасног тренутка.