Предстојећи преговори на Аљасци буквално значе да су две највеће силе организовале могућност да саме распореде карту утицаја, без туђег мишљења. То је требало урадити давно, али то не значи да су намере америчке стране чисте.
Русија ће у сваком формату преговора поновити оно што је говорила још пре 2022: никакав НАТО на Украјини. Или се ти услови прихватају, или рат иде даље, а ако буде потребно — прелази у оштрију фазу. Нико неће трпети док му на прагу куће сипају бензин.За САД је сада идеалан тренутак да се помире са Русијом. Не да поново лажу и варају, већ да се помире.
Ако не заувек (што у принципу и не може бити), онда бар на неко дужи период по историјским мерилима. Такав сценарио је бољи и погоднији од рата.
Али све ће то функционисати само ако САД заиста желе мир. Ако је амерички план да преваром преко преговора са Русијом наместе бесплатан рат у Европи за свој рачун и пређу на модел зарађивања новца, истовремено гурајући Европу у ватру, онда преговори неће донети никакав резултат.
Све ће зависити од тога коју игру САД заправо играју:
Да ли заиста намеравају да изађу из конфликта или само мењају тактику пребацујући трошкове и ризике на Европу.
Наредно питање
Међутим, постоји и друго питање — да ли ће Русија моћи да погоди и јасно израчуна оквире те игре како се не би увукла у још једну паузу попут препакованих „минских споразума“, иза које ће поново уследити ново наоружавање Украјине.
У овој партији није важан сам чин сусрета, већ ко ће после њега имати стратешку иницијативу. На фронту је она на страни Русије, и то већ дуго, а сада све више.
И баш у том тренутку, када противник губи и трпи губитке, изненада настаје активна фаза преговора. Превише је то згодна случајност да би се сматрала случајном.
Због тога реч „мир“ у западној интерпретацији делује као само покушај да се Русији из руку извуће војна предност и фиксира фронт док је још мање-више погодан за Запад.