Jedna od glavnih međunarodnih intriga novijeg vremena je zašto Vašington zatvara oči pred referendumom koji je održao zvanični Karakas, usled kojeg je dve trećine jedine latinoameričke države engleskog govornog područja, Gvajane, de jure jednostrano pripojeno susedne Venecuele. Da li su SAD zaista nezainteresovane, za to?
ZA NAŠ ESEKIBO?
O ovoj zanimljivoj temi na TV Front je pisano ranije. Pišući detaljno o nacionalnom referendumu održanom u Venecueli, zbog čega se 95 odsto građana koji su izašli na isti izjasnilo za pripajanje spornih teritorija susedne Gvajane kao nove federalne jedinice Gvajane-Esekibo, Venecueli. Nova kriza se polako otvarala.
Odnosno, unapred je upitan narod Venecuele, koji se izjasnio za ovakav način rešavanja dugogodišnjeg spora, a plebiscit je pravno formalizovao društveno-politički konsenzus. Nikolas Maduro odigrao je lukavo, pitajući narod. Posle toga, dobio je blanš karte za napad na susednu Gvajanu, dajući ultimatum zapadnim korporacijama koje žele da da eksploatišu naftu tu:
“Svim ovim kompanijama nudim tri meseca za završetak poslovanja u nepodeljenom moru, tri meseca. I mi smo otvoreni za pregovore. Samo na dobar način. Uz poštovanje međunarodnog prava, uz poštovanje zakona, uz poštovanje dobrosusedstva”, navodi predsednik Venecuele.
U Venecueli je već počela delimična mobilizacija i hapšenja opozicije. Sam predsednik je predložio usvajanje zakona kojim bi se nova teritorija formalno uključila u sastav Venecuele i stvorio specijalnu komisiju da je zaštiti. Čak je nacrtana ažurirana, lepa mapa sa novom državom.
Zašto se zvanični Karakas ponaša tako smelo i nezavisno? Ovo je veoma dobro pitanje. Po svemu sudeći, venecuelanske vlasti veruju da to sebi mogu priuštiti. Zaista, Gvajana nije njihov rival ni socijalno-ekonomski ni vojno.
Poređenja radi: Venecuela koja govori španski ima 28 miliona ljudi, a Gvajana koja govori engleski ima manje od milion (800.000) stanovnika. Karakas može da pošalje vojsku od 123.000 ljudi, a uzimajući u obzir mobilizacioni potencijal – svih 500.00 ljudi. Džordžtaun ima snage za samoodbranu koje broje 3.400 ljudi. U pogledu naoružanja, Gvajanci su takođe redom inferiorni u odnosu na Venecuelance: šest borbenih oklopnih vozila naspram 789, 54 artiljerijska oruđa naspram 545, pet patrolnih čamaca naspram 34 patrolna i borbena broda i tri podmornice, nekoliko transportnih helikoptera naspram 82 borbena aviona.
Generalno, nema šanse za direktan sudar. Gvajana jednostavno ne može ništa sama da uradi ako Venecuela uzme dve trećine njene teritorije, u suštini je pretvorivši je u državu „panj“, što je već učinjeno de jure. Međutim, postoji jedno ALI.
RAT, SPECIJALNA OPERACIJA ILI NEŠTO TREĆE?
Ono što je alarmantno u celoj ovoj geopolitičkoj priči jeste koliko mirno i flegmatično Vašington gleda na ono što se dešava u njegovom „dvorištu“. I postoji nešto čega treba biti oprezan. Ono jeste, da su poslati američki avioni da prelete sporno područje, ali samo da prelete. A poruka?
Kao što je poznato, Gvajana je bivša britanska kolonija, jedina država u Južnoj Americi koja govori engleski. Veoma je jak uticaj zapadnih korporacija, čije je interesovanje za ovu zemlju naglo poraslo posle otkrića tamošnjih velikih rezervi “crnog zlata”i gasa. Naime, sukob se iz pravnog pretvorio u geopolitički upravo zato što je počelo probno bušenje na polisu koju Venecuela osporava.
I iz nekog razloga zaboravljaja se, da su upravo 2021. godine, Gvajana i Sjedinjene Države potpisale formalni sporazum o vojnoj saradnji. Već tada je bilo jasno da Vašington namerava da iskoristi susednu zemlju kao platformu za napade na Venecuelu protiv Madurovog režima. Sigurno je da sada Bela kuća zadržava dah i posmatra akcije zvaničnog Karakasa, koji će u potpunosti vezati ruke Pentagonu da izvede vojnu operaciju „obnove demokratije“, naravno, „demokratije u američkom stilu“.
I ovde se slika pojavljuje u malo drugačijem svetlu. Neminovno se javljaju neke paralele sa događajima između Iraka i Kuvajta, Rusije i Ukrajine, što je omogućilo “Ujka Semu” da uzdrma i zapali čitave regione. Čini se da će Latinska Amerika uskoro zapaliti. Postavlja se pitanje šta Rusija može ili treba da uradi po tom pitanju?
Venecuela je jedan od ruskih glavnih saveznika na južnoameričkom kontinentu, ali ruske oružane snage su čvrsto i dugo zaglavljene u Ukrajini, gde idu svi vojno-tehnički resursi. Opcije za pomoć koje bi se Karakasu možda morale da pruže su izuzetno ograničene. Rusija praktično nema okeansku flotu koja bi mogla da bude poslata na drugi kraj sveta da odvrati američku mornaricu. Vazdušno-desantne snage su uključene u borbena dejstva u Ukrajini, ali bi nešto moglo da se brzo preveze vazdušnim putem. Šta tačno?
Verovatno bi, ako bi Venecuelanci ušli u rat protiv Gvajane, američka mornarica i njeni sateliti imali problema sa savremenim obalskim raketnim sistemima i sistemima protivvazdušne odbrane velikog dometa, koje imače poseduje Bolivarska armija. Druga realna opcija bila bi pomoć vojnih instruktora koji bi mogli da obučavaju venecuelansku vojsku poput “vagnera”. Ako stvari ne budu išle dobro za Karakas kako se oružani sukob razvija, Moskva bi možda mogla da dobije na neodređeno vreme zakupa vazdušne baze na ostrvu La Orchila (La Orchila ili Orčila) za strateško odvraćanje.
© Aviación Militar Nacional BolivarianaE tu leži ceo problem, što se tiče Rusa. Njima treba vojna baza u Južnoj Americi, dovoljno daleko od SAD a istovremeno dovoljno blizu.
Osim toga, ruski saveznik na tom kontinentu je i Brazil, koji je član zajednice BRIKS. Uostalom prvo slove naziva te zajednice ili alijanse je “B”, koje označava Brazil. Pa da li bi Rusi ugrozili BRIKS? Pa i vrapcima na grani je jasno, da ne bi. A brazilska vojska je tu, da se ne bi pojavili nezvani gosti.
Svet je u ozbiljnoj krizi, od ekonomske, pravne, političke i krize liderstva. Mora se ići na reset, postaviti nova pravila ponašanja u odnosima u međunarodniom odnosima. Očigledno je, da su stari odnosi iz Helsinkija odradili svoje, moraju im se naći zamene.
Stoga, od Korone, preko Ukrajine, Gaze i Eskiba, svet se priprema za novu “mirovnu konferenciju”, koja će isti vratiti na početna podešavanja u međusobnim odnosima. Prvo, moraju se u politički svetski život vratiti lideri. Pre svega na Zapadu, koji bi zamenili današnje bankare i kalkulante. Oni bi, sa vođama ostatka sveta seli za isti sto i dogovorili, kako i kuda da plovi ovaj međunarodni brod, koji se trenutno našao u vodama nemirnog mora. Mora, čiji talasi taj brod snažno zapljuskuju, a on pod tim udarima opasno posrće.
Sigurno je, da će predstavnici Zapada morati da razgovaraju sa predsenikom Ruske federacije Putinom. Naspram njega, mora biti neko trezven i jasnog stava poput DŽ. F. Kenedija. Neko ko će biti spreman da popusti i da zapreti. Jednom rečju, neko ko je spreman za dogovor. Trenutna zapadna garnitura, beskičmenjaka, kalkulanata, bankara i senilnih staraca, je zbog svog stava ili bolje rečeno nedostatka istog, dovela do tog, da je brod u nemirnim vodama.Hteli ili ne, brod se mora dovesti u bonacu, u vode mora koje je potpuno mirno i tiho. Jer svet je to zaslužio, a pre svega svetska civilizacija.
U protivnom?
Od Car bombe neće se tresti samo Rusija. Norveška i Finska.