Пише: Данко Боројевић
Српски народ, као што је већ познато, има веома богату националну историју, посебно војну историју. То не треба чудити, јер смо народ који се налази на путу многим интересима, многим царствима и светским силама. Хтели то или не, али је тако.
Срби као војници, нису служили само у својој војсци, већ су кроз историју служили и туђину и туђим војскама, односно у војскама држава у којима су живели као грађани.
Наш историчар проф др Предраг Марковић, кад говори о нама као народу, поред великог поштовања који ми као народ имамо, често кроз шалу и смех говори о Србима пречанима (Срби ван Србије) и Србијанцима (Срби у Србији). То му не треба да се узме за зло, већ напротив, да бисмо схватили нашу националну историју, управо та шала нашег професора је један од водича кроз исту. Јер нажалост, Срби као народ много су подељени и то не само због туђег утицаја, већ и због непознавања сопствене националне историје. А управо то непознавање, мамац је за поделе, јер да се познајемо, не бисмо се делили. Овако, прихватимо то што јесмо, док се не дозовемо памети.
Али добро, да се ми вратимо причи о докумемту о којем пишем овде. О тој „Коначној Одпустници“ из Аустроугарске војске, из 1908. године. Не би овде о историји Срба у двојној Монархији, јер је то веома богата историја и да би се о томе писало, треба већи простор од овог што сад имамо.
Документ је писан латиницом и истим писмом и попуњаван. Штампан је у штампарији у Будимпешти. У заглављу документа пише: „Краљевско угарско глинско 83. пучко усташко котарско заповједништво“.
Коначна Одпустница.
Документ гласи на име: Милош Лукач, рођен године 1866 у обћини Двор, котар Двор, жупанија Загребачка, у Хрватско грчко источног вјерозакона, ратар, служио је у заједничкој војсци и то ces, I kr. 96. пјешачкој пуковнији, 10 година и 3 мјесеца u kr. ug. domobranskoj 27. пјешачкој пуковнији 2 године, укупно 12 година и 3 мјесеца као пјешак поштено. Остали део где се помиње учешће у рату, рањавање, понашање у рату и одликовање није попуњено.
Даље пише: Речени овлаштен је носити сљедеће знакове одликовања и колајне и ту је попуњено одличје које може носити због своје часне (поштене) службе. Написано је на угарском, односно немачком језику.У закључку документа стоји: Пошто је својој законитој службовној и пучко усташкој обавезности подпуно удовољио то се из свезе оружане силе овим одпуста те му се ова изправа издаје у смислу a 52. законског чланка VI, од год. 1889. об обранбеној сили, као што и у смислу а. 2. законског чланка ХХ, од. год. 1886, о пучком устанку.
У Сиску, дне 31. просинца године 1908.
И доле у доњем десном углу иде потпис службеног лица.
Оно што се примећује јесте, да је Милош Лукач био Србин по националности и православац по вероисповести. Међутим, јасно се види да му се негира припадност српском народу и православној вери, која се у овом документу назива „Хрватско грчко источна“. Осим тога, види се да је у активном саставу аустругарске војске (заједничка војска, ces, I kr.) служио десет година и три месеца а у резервном статаву (u kr. ug. domobranskoj) две године. Поред тога уочава се, да се поједине јединице и органи називају усташким. Што значи да то нема никакве везе са сличним негативним називом из Другог светског рата. Часни отпус или достојни отпус овде се назива поштеном службом.
Један за многе небитан документ, много је рекао.
Милош је имао четири брата, два су пре Првог светског рата били у САД. Друга два су остала на овим просторима. Један од браће се 1916. године вратио из САД и јавио у састав Војске Краљевине Србије, и као припадник српске војске учествовао на Солунском фронту.
Милош није дочекао крај рата. Према једној од прича умро је 1916. године од упале плућа. Према другој, сумња се, да га је убила АУ тајна служба, због брата који се јавио у српску војску. Шта је тачно, данас више није битно.
Брат који је био на Солунском фронту, вратио се после рата у САД. Негде током 1923. године, враћа се назад у сада Краљевину СХС. Дочекао је Други светски рат и страдао од усташког ножа.
Брат који је остао у САД и постао је познати грађевинац. Његова два сина у Другом светском рату, службовали су у америчком ваздухопловству. После рата били су распоређени у Европи.
Често се из документа, који за многе није важан, могу видети и детаљи који нису уписани. То је драж историје, кад истражујете и сазнате више од оног што је пред вама.