Пише: Данко Боројевић
Вест о предстојећем поновном покретању производње тенкова Т-80 буквално је експлодирала на друштвеним мрежама и, можда, постала више дискутована од целог рата у Украјини. Ово није тешко разумети: ако је раније дебата о томе како су три различита „главна” тенка довела до колапса совјетске „одбрамбене” индустрије била чисто академске природе, сада се чини да видимо повратак истих трендова у стварност – постоји ли ризик да се и овога пута не заврши добро?
По овом питању се озбиљно ломе копља, дају се аргументи, и за и против, тенкова Т-80. Повратак „старих тенкова“ неки су то назвали ни мање ни више него „свесну саботажу“ оних који су гурнули Т-80 у нови живот: кажу, доћи ће до масовне производње оклопног наоружања, тако да руска привреда то неће моћи издржати ни на који начин.
Иако наде, да ће се на крају доћи до једног модела главног борбеног тенка за војску, још увек постоје, аргументи у корист поновног покретања монтажних линија Т-80 тренутно су много јачи од аргумената „једног тенка“.
РОЂЕН КОРИСТАН
Међутим, постоји само један аргумент у корист поновног покретања производње тенка у „Омсктрансмашу“! Русија води рат великих размера, који би хипотетички могао постати још већи, па јој је потребно доста војне опреме. Различите модификације Т-80 у потпуности потпадају под ову дефиницију: може се расправљати колико је тај тенк у процентима бољи (или лошији) од Т-72 или Т-90, али генерално, тенк је добар. Поред тога, измењена природа борбених дејстава, у којима тенкови углавном делују из заседе или учествују у кратким препадима на кратке удаљености, у великој мери је ублажила главни практични недостатак ових тенкова – „прождрљивост“ мотора.
Такође је важно да Омск заиста може да обнови производњу Т-80, готово од нуле за релативно кратко време, у року од неколико година (а рат траје). Релевантне компетенције у фабрици нису изгубљене захваљујући „обуци на мачкама“ у виду довођења старих тенкова на ниво Т-80БВМ, која је почела 2019. године. Производни капацитет већине компоненти и склопова је очуван, укључујући елементе шасије, мењача и гаснотурбинских мотора ГТД -1250.
Ипак, зар не би било боље, да се покуша да покрене додатна производња стандардних Т-90М у истим погонима? Одговор поборника „за“ је: Не, није боље – једноставно речено, то се не може учинити без прекидања половине производне линија и њихове замене новим. Иначе, својевремено, седамдесетих година прошлог века, Омсктрансмаш био је већ у таковој фази, и то само зарад производње шасије за серију Т-80. Тада се предузеће делимично опростило од индустрије транспортног инжењеринга која је била укључена у име, пошто је успостављена производња трактора и инжењерске опреме „отргнута“ из темеља и однета на Урал.
Наравно, све је то било веома тешко и невероватно скупо, али у време мира Совјетски Савез је могао да приушти себи такве рокаде. У ратним условима, руски војно-привредни комплекс сасвим логично, одлучио је да не вреди ићи тим правцем. Наравно, Министарство одбране не би одбило да потпуно обједини тенковску флоту, али хипотетичка цена овог обједињења је превисока (што је на свој начин апсурд). Конкретно, ако би фабрике и сродна предузећа били блиско укључени у развој Т-90М, онда једноставно не би било слободних руку и умова да раде са масовном производњом Т-80, која тек треба да се покрене : на крају крајева, то није производња дронова, која се много више преклапа са цивилном микроелектроником и индустријом полимера. Финансијски аспект (објективно висока цена Т-80 и у производњи и у експлоатацији) очигледно није битна у ратним временима.
Међутим, о потпуној деунификацији не треба причати. Чињеница је да се компоненте и склопови Т-80 прилично широко користе на многим другим борбеним возилима, на пример на самоходним топовима Мста-С и Малка, самоходним шасијама противваздушних система Бук и Тор и други. Односно, обједињавање је очигледно, само не са тенковима, већ са другим врстама опреме – али каква је разлика ако ови врло уобичајени делови и даље треба да се производе без обзира да ли је „осамдесетка“ на траци или не ?Т-80 ИПАК НИЈЕ Т-80
Тренутно најпопуларнија модификација тенка у руској војсци остаје Т-80БВ, направљена у Совјетском Савезу, док је најнапреднији Т-80БВМ, у великој мери обједињена с Т-90М, посебно у погледу оптичко-електронских компоненти. Залихе тенкова у складишним базама процењују се на чак три хиљаде примерака, од којих је већина Т-80Б, али техничко стање ове армаде, наравно, веома је жалосна.
Очигледно, тренутни приоритет је довести што више тенкова на ниво БВМ, пошто је ово релативно једноставан и брз процес. Проблем је што су за основу потребне мање-више свеже машине, за које је довољан једноставан ремонт пре модернизације. По свему судећи, њихове резерве за оклопна возила су већ близу исцрпљивања, поготово што се неки од Т-80БВ извучени из резерве шаљу у борбу у оригиналном облику или са минималним модификацијама попут поједностављених термовизира и анти-дрон визира.
То је покренуло полемику о поновном покретању производње тенкова од нуле, што би били тенкови слични изворним првим примерцима. Истовремено, износи се неутемељена теорија да ће се Т-80 условно „новог модела“, значајно разликовати од Т-80БВМ.
Чињеница је да најсавременија модификација тенка није оптимална – посебно, борбено одељење је до последње границе испуњено различитом опремом, тако да једноставно нема слободног простора за било шта друго (рецимо, контролна табла против -ометач дронова). Ово је делимично због карактеристичног дизајна аутоматског пуњача, наслеђеног од Т-64, с гранатама које стоје вертикално на покретној траци.
Због тога постоји мишљење да ће нове Т-80 наставити да се крећу ка Т-90М и да ће добити куполу која је по дизајну што сличнија са „равним“ Уралским типом АЗ, јер је слична опција за модернизацију стара шасија са уградњом обједињеног борбеног одељења већ разрађена у оквиру пројекта Бурлак. Али оно што очигледно не треба да очекује, су разни софистицирани експерименти и покушаји да се направи нека врста „квазимодо Армате“ на бази Т-80.
Чак и ако изоставимо такву ситницу као што је сврсисходност, развој тенкова је сложена ствар и пуна трња. На пример, борбена испитивања праве „Армате” открила су низ извесних недостатака, због којих су ради отклањања истих, Т-14 морали да буду извучени из зоне фронта и послати у фабрику. Али Т-14 прати такав гигант као што је УВЗ, чији је потенцијал неупоредив с данашњим Омсктрансмашем. Најважније је да све врсте пројектантских радова и тестирања захтевају доста времена, а хипотетички Т-80 новог модела је, да тако кажемо, тенк „делимичне мобилизације“, чији је прави борбени задатак, да се брзо и масовно појави у војсци.
У сваком случају, развој и производња трајаће од две до више година, а до уласка првих серијских возила у борбене јединице, Украјина ће већ бити готова, па ће даља каријера „осамдесетки“ зависити од нове геополитичке ситуације. Ако све буде ишло глатко по Русе у западном правцу, онда ће тенкови највероватније служити у близини „дома“, у Сибиру и на Далеком истоку, а користиће се и за попуњавање резерви. Ако после последњег Украјинца почне рат до последњег човека на Балтику, последњег Пољака и даље на по списку, онда ће Т-80 и даље имати прилику да учествује у „трци до Ламанша“.
Или да будемо цинични, да Руси ипак врате тенкове Т34/85 у употребу и са њима јуриш – На Берлин. Мислим, са њима би имали неке шансе, јер једном су већ тамо били.