Пише: Данко Боројевић
У америчким војним и ваздухопловним часописима појављују се озбиљне анализе о односу снага САД и Кине. Те анализе су се појавиле у часописима National Interest, The Drive, Air & Space Power Journal, Air Force Magazine и други, где су своја мишљења и анализе разменили бројни еминентни ваздухопловни стручњаци.
Ипак, Пентагон озбиљно сматра да је РВ Кине веома стварна конкуренција америчком ваздухопловству.
Ако узмемо у обзир хипотетичку битку на небу изнад Тајвана, онда заиста, РВ Кине има веће шансе да победи Американце. Углавном због већег броја летелица.
Сад ће неко помислити: Сједињене Државе имају више летелица него што је Кина икад могла да сања. Да, јесте. Ако узмемо и пребројимо ловце-бомбардере, онда:
Boeing F/A-18 свих модификација: 765 ком. (флота)
F-15 свих модификација: 283 ком. (РВ)
F-16 свих модификација: 578 ком. (РВ)
F-22А: 165 ком. (РВ)
F-35А: 334 ком. (РВ).
Укупно 2.125 ловаца и ловаца-бомбардера. Морнарица међутим…
Шта је са Кином? Тамо је све мало скромније:
– Chengdu J-10: 24 ком. (флота)
– Shenyang J-11: 72 ком. (флота)
– Shenyang J-15: 24 ком. (флота)
– Xian JH-7: 124 ком. (флота)
– Су-30МКК: 24 ком. (флото)
– Chengdu J-20: 150 ком. (РВ)
– Су-30МКК: 72 ком. (РВ)
– Су-35: 24 ком. (РВ)
– Shenyang J-11: 225 ком. (РВ)
– Shenyang J-16: 250 ком. (РВ)
– Chengdu J-10: 565 ком. (РВ)
Укупно: 1.554 авиона не узимајући у обзир искрено старе моделе авиона на бази МиГ-21 односно Ј-7, од којих се може прикупити још три стотине, ни мање ни више.
И овде постаје јасно да Кина заправо има више авиона. Заиста, колико авиона САД могу послати? Дакле, на папиру је њихова армада једноставно застрашујућа, али ево проблема: од обала САД до Тајвана, 11.500 км у правој линији, од Кине – 300 км.
Односно, Кина ће, ако дође до тог, моћи да подигне 70% своје авијације. Чак и 1.000 авиона је много. А САД? Али САД неће моћи!
Наравно, Американци имају одређени број летелица у региону у ваздушним базама у Јужној Кореји и Јапану. Базе Мисава, Јокота и Кадена (Јапан) плус Осан и Кунсан у Јужној Кореји су локације на којима су снаге концентрисане у региону.
Али тамо није стационирано много авиона. Одвојени сквадрони и делови вингова, а ваздухопловни вингови имају по три сквадрона (али најчешће није тако).
Моћна и страшна америчка морнарица са својим носачима авиона је такође релативна ствар.
Узмимо просек да бисмо лакше израчунали: један носач авиона узима стотину авиона. Тачно половина америчких носача авиона, односно пет њих, делује у водама Пацифика. Али ко је икада видео свих пет спремних за пловидбу? Неки су на ремонту, неки на тестирању после ремонта, генерално, у најбољем случају – три носача авиона. И треба да оставите нешто у резерви за сваки случај, зар не?
Генерално, ако се припремите (а овде се увек све дешава неочекивано), онда би Сједињене Државе могле да припреме пет стотина летелица. Не више. На палубама носача авиона, на аеродромима у Тајвану, Јапану и Кореји.
Стога потврђујемо први закључак Американаца: Кина може да надмаши САД са више летелица.
„Многи амерички извори разних врста ширили су гласине о плановима које су развили кинески генерали. Ваздушни рат који баци Тајван на колена за 96 сати и посече његову војну структуру до корена – јесте ли чули? Десило се, да“.
„Кини су потребне ваздухопловне снаге довољно велике да савладају сваку територијалну одбрану Тајвана, као и да заштити своју територију и инвазионе снаге од вероватних војних одговора Сједињених Држава и њихових регионалних савезника“.
Односно, Пентагон озбиљно разматра „вероватан војни одговор“ против Кине? Наравно да не. Сједињене Државе заиста немају довољно авиона за ово, а без њих било каква операција против Кине изгледа неозбиљно. Довољно је да се сетимо какве су снаге доведене против Ирака и Либије, а тамо ни ПВО ни ваздухопловство нису одговарали снази данашњег РВ Кине.
Посебна тачка: војни произвођачи из Кине не само да су изградили довољан број авиона, већ су и проширили своју технолошку снагу. Кина је изградила серију борбених авиона пете генерације чији је циљ да се такмиче са америчким F-22 и F-35. Многи аналитичари тврде да кинески војни авиони пете генерације нису тако добри и невидљиви као амерички, али…
Али није то. Кина не треба да гради савршене и идеалне. Довољно је само направити довољно добре авионе, што Кинези и раде.
И овде морамо да се сетимо старе доктрине, коју је једном изрекао Велики вођа Мао: „квантитет има свој квалитет“. Ово овде важи у потпуности и историјски примери су потпуно јасни.
Предност за Кину је и чињеница да кинески авиони нису софистицирани као амерички. Нажалост по Американце. Њихови авиони се могу заменити много брже и по нижим материјалним трошковима него што САД могу да произведу, поправе и замене сопствене авионе.
Узмимо за пример F-22 Raptor.
У сваком сценарију ратних игара који Пентагон спроводи, појава чак и малог броја „Раптора“ могла би довести потенцијалну битку са кинеским авионима у корист Америке. Теоретски.Квака је у томе што је број ових летелица ограничен. И док ови авиони могу више од претходних генерација ратних авиона, ако наиђу на знатно више кинеских ловаца, на крају ће бити оборени. Штавише, кинеске залихе стелт војних авиона ће надмашити америчку. Не, не сутра, не одмах, али битка за Тајван није планирана за следећу годину.
Што се тиче F-35, који би требало да замени застарелу флоту борбених авиона четврте генерације, са овом машином има много проблема.
Прво, САД и даље верују да је F-35 отворени авион, пошто је Кина украла детаљне нацрте авиона још 2005. године током сајбер операције познате као „Titan Rain“. Сходно томе, Кинези су имали довољно времена да детаљно проуче летелицу, као и да развију мере за супротстављање.
Друго, F-35 није ни приближно тако добар ловац ваздух-ваздух као F-22.
Међутим, бивши амерички председник Барак Обама прекинуо је производњу F-22, 2009. године. „да би смањио трошкове“. Али F-35 је много скупљи авион од већине кинеских авиона за производњу и одржавање. Ако се авиони губе брже него што их амерички индустријски капацитети могу заменити у рату, онда, авај, авиони нестају и стварају се стратешке рањивости у америчкој одбрани.
Други закључак: Кина има „предност домаћег терена“.
Исти друг Мао је једном рекао: „географија је судбина“. Кинеске мете, било да се ради о северној Индији, Јужном кинеском мору, Источном кинеском мору или Тајвану, налазе се близу кинеских обала. А у исто време, ове области су удаљене од Америке.
Испоставило се да америчка војска мора да распореди своју ударну моћ на огромне удаљености и да се ослони на регионалне партнере за права на базирање и пуњење горивом како би своје снаге довеле у зоне сукоба са Кином без мешања. Пекинг има предности на својој територији у односу на Американце и огроман индустријски капацитет који му омогућава да производи војне авионе попут ајфона. И пребаците их на поприште војних операција што је пре могуће. Логистика је данас важнија него икада.
Али овде се ништа не може учинити; овај проблем мучи Сједињене Државе од уласка земље у Други светски рат. Ко је крив што САД, као суперсила, имају широке интересе у готово свим регионима света, док главни стратешки интереси Кине остају близу кинеске територије?
Наравно, то значи да ће се евентуални рат са Западом највероватније водити ближе кинеским границама.
Али то значи да Кина може лако да концентрише своје регионалне снаге како би извршила снажнији удар против развучених, америчких и савезничких снага.
Нажалост, логистички дисбаланс и неефикасност муче амерички војни ланац снабдевања. У ствари, председник водећег америчког одбрамбеног предузећа Raytheon је током лета прекорио америчке политичаре да ризикују рат са Кином.
То је зато што већи део америчког одбрамбеног ланца снабдевања пролази кроз Кину. Хоће ли Пекинг дозволити америчкој војсци отворен приступ ратним залихама у случају сукоба између САД и Кине? Ни случајно (нису „глупи“ ко Руси). Кина држи Америку на веома краткој узици у том погледу. Остаје само да се кладимо на то шта ће бити са залихама у случају сукоба око Тајвана, да ли ће Кина искључити кисеоник Американцима или ће се, као и њен северни сусед, представљати као „поуздани снабдевач“?
Али Кина нема таквих проблема. Да, несумњиво постоје рањивости. Али у овом конкретном случају, са пристојним кинеским ваздушним снагама и близином циљева, кинеским базама и аеродромима, Кина би могла да победи америчку алијансу у ваздушном рату око Тајвана. С могућим губитком америчке доминације у ваздуху над Тајваном, Кина ће имати одрешене руке да ради шта год жели против бранилаца Тајвана, а Тајван ће бити изолован од својих западних савезника током инвазије осим ако Америка не покуша да значајно ескалира ситуацију са Кином . Што је заправо мало вероватно.
Јасно је да све ово није ништа друго до теоријска калкулација. Кина неће силом решавати питање са Тајваном. Ово је више пута речено. Иако су, будимо искрени, многи политичари у нашем свету давали сличне изјаве, али у стварности је све било потпуно другачије.
Али у случају сукоба ове две ваздухопловне силе, предност ће заиста бити на кинеској страни. Да, кинески авиони по моторима и наоружању нису тако добри као амерички. Да, амерички авиони су технички напреднији и, генерално, Американци су правили добре борбене ваздухоплове када кинески инжењери авијације једноставно нису постојали као класа.
Међутим, Кина на својој страни има велики број, додуше не најсавременијих, авиона и људских ресурса који могу да надокнаде борбене губитке. Јасно је да ће пилоту који ће заменити погинулог пилота F-35 бити потребни месеци да се обуче. А Кинези могу (и вероватно и раде) да обуче стотине, ако не и хиљаде пилота за лиценциране Су-27. И производите авионе на скоро исти начин.
Неколико добрих америчких пилота F-35 може много. Чак и превише. Генерално, постоји нешто о чему треба размислити пре него што се обећа било каква помоћ САД Тајвану. И прилично је добро да с друге стране океана разумеју у шта могу да се упусте.