ТВ ФРОНТ/Данко Боројевић
Српски народ, не зато што је хтео, већ због историјских разлога има веома богату војну
историју. Историју, којом се и бројчано много већи народи не могу похвалити.
Међутим, судбина је хтела, да су у последњих сто година, најмање четири генерације српског народа морале ратовати, како би осигурале свој опстанак на овим просторима. Како би се рекло, у Првом светском рату ратовао је прадеда, у Другом деда, док су заједно отац и син ратовали у Рату за југословенско наслеђе.
Тако да су у темеље настанка Републике Српске, свој допринос уградиле најмање две
генерације српског народа. Статистички и бројчано, то је огромна жртва за наш народ.
Жртва, која је оличена у Војсци Републике Српске (ВРС).
Не улазећи у политички контекст реформе одбране БиХ, базираћемо се, на институцију традиције Војске Републике Српске (ВРС).
Планом реформе одбрамбених снага у БиХ, који је почео да се спроводи 21. децембра 2000 године а службено завршен 31. децембра 2005. године, гашењем ентитетских војски и формирањем једниствене војне силе у БиХ, одлучено је да традицију ентитетских војски, чувају национални пукови.
Тако да индентитет српског народа у ОС БиХ баштини, Трећи пешадијски (Република
Српска) пук, који је наследник ВРС.
Задатак пука је, да негује стваралачке, духовне и друге војне вредности српског народа. Бројно стање пука је десет (10) припадника.
Пук је одмах у старту, покренуо пројекат настанка Спомен собе ВРС, која је смештена
у касарни „Козара“ у Бањалуци. Спомен соба, смештена је у просторијам некадашње
Спомен собе 1. оклопне бригаде ВРС (1. окбр ВРС) односно, у некадашњем војничком
клубу. Истовремено просторије некадашњег војничког клуба, преименоване су у Клуб
ВРС, док је Спомен соба 1. окбр ВРС преименована у Спомен собу ВРС у коју је наведена и утопљена као њен саставни део.
У почетку, био је то рад десеторице ентузијаста. Нешто што је ваљда, својствено и
нормално само нама Србима. Док су друга два пука, имала подршку својих ентитета,
српски пук морао је да чека да се политичке прилике у Српској посложе, после „бројних реформи“. Међутим, тим из пука није чекао, већ је уз помоћ грађана и народа, приступио прикупљању неопходног материјала и историјске грађе. Прикупљена је велика количина војних експоната, ратних фотографија и разних докумената који се тичу, не само прошлог већ свих ратова, који су вођени на овим просторима. Стварани су услови, да се у перспективи, из спомен собе пређе у музеј.
Током тих напора, неретко, дешавала су се опструкције па чак и покушаји отуђења дела експоната. Најпознатији је случај, покушај отуђења јединог преосталог примерка
немачког транспортера из Другог светског рата Sd.Kfz. 251/22 Ausf. D. Тада су се у
очување културног наслеђа, укључили и бројни ентузијасти са наших простора. Јавност је преко интернет портала, узбунио наш стручњак за оклоп Владимир Ивановић.
Незванично, сазнало се да је за наведено возило, заинтересован био британски
Империјални музеј, који је користећи присуство британских снага у мировној мисиј Еуфор, уз одређену новчану трансакцију покушао да се домогне возила. Међутим, није им то пошло за руком.
У међувремену, Влада Републике Српске схватајући значај Спомен собе па и самог пука, почиње са значајнијим улагањем. Прве наговештаје о формирању Музеја ВРС, дала је 25. октобра 2019. године, тадашња председница Владе РС Жељка Цвијановић. Цвијановићева је рекла новинарима да је видела презентацију идејног решења, те да ће Српска свакако добити такав музеј, који ће сарађивати и са осталим музејима у Српској.
„Данас смо се коначно договорили и већ наредне године, по завршетку папиролошког дела, ући ћемо у конкретне активности санације, реконструкције и доградње одређених делова Музеја“, рекла је Цвијановићева новинарима након што је са српским официрима у касарни „Козара“ симболично посадила јавор у оквиру пројекта проширења Музеја Трећег пешадијског (Република Српска) пука и формирања вањске поставке те установе.
Истовремено, приступило се планираној реконструкцији објекта, како би се добио неопходан простор.
Музеј данас има богату збирку експоната, са којима се не би постидео нити један модеран војни музеј. Број посетилаца Музеја, сваке године је већи.
ФОТО ГАЛЕРИЈА:
