Т-54 настао је убрзо после Другог светског рата. Осмишљен је на основу искустава са тадашњим совјетским тенковима. Прототип Т-54 довршен је 1947. године, а серијска производња започела је 1949. године. У СССР-у производња Т-54 и Т-55 трајала је двадесетак година, а лиценцно се производио у Чехословачкој и Пољској. Кина од 1961. године производи копију под ознаком Т-59. Произведено је више од 70000 тенкова Т-54 и Т-55 (укључујући и кинеску копију Т-59). Тај тенк доживио је много измена и произведен је у више верзија. Рана варијанта Т-54 имала је позади подрезану куполу. Т-54А(М) имао је опрему за ноћну борбу и вертикалну стабилизацију топа. Т-54Б први добија велики ИЦ рефлектор за ноћну борбу и стабилизацију топа у обе равни. Тај рефлектор, стога имају све нове верзије, доминира куполом и захвална је мета за пушчану ватру. Тенкови Т-54 су херметички затворени, имају шноркл (направу у облику цеви, која се монотира у отвор пуниоца на куполи, чиме тенк може савладати водене препреке роњењем до дубине од 5,486 м).
Т-54 је тенк из којег се није могло гађати у покрету. Главно оружје Т-54 био је топ од 100 мм Д-10ТГ. Поред топа од 100 мм „педесет четворка“ је имала и 3 митраљеза, један спрегнут са топом калибра 7,62 мм СГМТ, други код возача (возач управља митраљезом), такође калибра 7,62 мм СГМТ и један ПАМ ДШК. Основна мана Т-54 била је недостатак стабилизације топа, па се код сваког опаљења морало поново нишанити. Због тога се код Т-54А(М) примењује вертикална стабилизација, а код Т-54Б вертикална и хоризонтална стабилизација топа. Т-54 је имао дизел мотор снаге 382,7 киловата, а борбени комплет за топ чиниле су 34 гранате са панцирним, кумулативним и разорним зрном. Због ниске силуете Т-54 и Т-55 имају малу елевацију и депресију топа и она износи + 17 степени до -4 степена (М-48 има елевацију од +20 степени и депресију -9 степени, што је велики недостатак за амерички тенк).
Од 1955. године почиње се производити тенк Т-55. Када је „педесет петица“ уведена у наоружање, међу војним стручњацима владало је мишљење да ће борбу против ваздухоплова решавати само ракете. Време је то демантовало, па су и на многе Т-55 касније враћени ПАМ.
Код Т-55 мало је другачији отвор за пуниоца, а возачев ИЦ визир је хоризонталан, него код Т-54. Споља Т-54 и Т-55 су готово исти. Међутим у самом су тенку Т-55 битне измене. Топ је стабилизован по висини и правцу (вертикално и хоризонтално). То значи да тенк може гађати и из покрета, што га чини убојитијим и борбено успешнијим.
Нормалан рад стабилизатора СТП-2 је код брзине од 12 до 18 км/час, а најбољи учинак постиже при брзини од 15,6 км/час.
Дизел мотор В-55 мало је јачи од оног у Т-54 и развија снагу од 427 киловата (580 коњских снага) при 2000 обртаја у минути. Херматизација је боља него код Т-54Б, а повећан је и капацитет борбеног комплета на 43 гранате. Т-55 губи митраљез којим управља возач, а коаксијални митраљез је другог типа (ПКТ). Отвор за пуница мало је виши, а тенк има и систем РБХ заштите. Посада тенка далеко је боље заштићена од разних зрачења чак и неутрона (након експлозије неутронске бомбе) јер је у оклоп уграђен веома танак антинеутронски слој.
Главно оружје тенка Т-55 је топ Д-10Т2С калибра 100 мм који је стабилизован по висини и правцу. Топ употребљава више врста муниције укључујући панцирна, кумулативна и разорна зрна.
Због ниске силуете Т-55 има малу елевацију од +17 степени и депресију топа од -4 степена. Мала елевација и депресија топа су предност, посебно у борби на неравном терену. Т-55 је наоружан и митраљезом 7,62 мм ПКТ, спрегнутим са топом и ПАМ ДШК 12,7 мм. Оклоп је од хомогеног челика дебљине од 45 до 120 мм.
У неке југословенске „педесет петице“ су крајем 80-их година двадесетог века, накнадно уграђени „Искрини“ ласерски даљиномери ТЛД-М80, који има домет од 19995 м и тачност од +_ 7 м.
Т-55 се модернизује, па му се поред ласерског даљиномера уграђује и савремени систем за управљање ватром (СУВ). Поред ових система уграђује му се и ноћни осматрачки уређаји са појачивачем светлости који је приближних димензија као дневни и намењен је командиру, а уместо телескопске опреме за осматрање, уграђује се перископ за осматрање, СУВ омогућава да се у многоме скрати време реаговања при дејству тенка на покретне циљеве. Тај систем смањује и вероватноћу грешке људства на земљишту што је веома значајно када је тенк на бочном нагибу.
Тенкови Т-54 и Т-55 су учествовали у свим досадашњим сукобима осим у рату у Кореји. Били су у борбама од Јужне Америке преко Блиског Истока, Азије, преко наших простора и данас се могу видети у Украјини.
ТТ подаци:
Борбена маса: 36 тона.
Дужина с топом: 9,00 м.
Дужина тела: 6,45 м.
Ширина: 3,27 м.
Висина; 2,4 м.
Снага мотора и тип: 382,7 киловата (Т-54); 427 киловата В-55 (Т-55).
Специфична снага мотора: 10,63 киловата по тони (Т-54); 11,86 киловата по тони (Т-55).
Максимална брзина: 48 км/час (Т-54); 50 км/час (Т-55).
Радијус дејства: 400 км (Т-54); 500 км (Т-55).
Дебљина оклопа: од 20 до 170 мм (Т-54); од 45 до 120 мм (Т-55).
Савлађивање рова широког: 2,64 м (Т-54); 2,7 м (Т-55).
Савлађивање вертикалне препреке: 0,80 м (Т-54); 0,83 м (Т-55).
Савлађивање воде до дубине: 5-5,5 м.
Савлађивање успона: 30% (Т-54): 60% (Т-55).
Савлађивање нагиба: 30% (Т-55).
Калибар топа и тип: 100 мм Д-10ТГ (Т-54); Д-10Т2С (Т-55).
Борбени комплет: 34 гранате (Т-54); 43 гранате (Т-55).
Број митраљеза 7,62 мм: 2 (Т-54); 1 (Т-55).
Број митраљеза 12,7 мм: 1.
Стабилизација топа; Нема (Т-54); Има (Т-55).
Чланова посаде: 4 члана.
ТЕНКОВИ Т-54 И Т-55 КОД НАС
Убрзо по поновном политичком зближавању тадашњих љутих идеолошких ривала Совјетског Савеза и Југославије средином педесетих година двадесетог века, отпочиње и војна сарадња дојучерашњих опонен.
Већ крајем педесетих година двадесетог века, Југославији престаје и испорука америчког наоружања из програма војне помоћи САД. Испорука је прекинута на захтев Југословена.
Од великог значаја био је уговор о кредиту за набавку наоружања закључен у Совјетском Савезу 4. августа 1961. године. Преговори су започети још 19. априла, уз пуно тешких захтева, као на пример да се испорука тенкова Т-54 условљавала и наруџбом старих Т-34, а када је прихваћена испорука за Т-54, покушано је да се испоруче без стабилизатора и ИЦ уређаја.
Укупна вредност уговора је била 115.912.474 америчких долара, а испоруке, су по овом уговору трајале до 1965. године. То је био период наглог развоја ОЈ, али и ЈНА уопште. Испоручени су многи нови типови технике, од којих у ранијем периоду није било пандана у ЈНА. Крајем 1961. године, пристижу први тенкови Т-54. а у наредном периоду следе Т-55, Т-34Б, самоходна оруђа СУ-100, самоходни ПА топови 57мм, оклопни транспортери БТР-50 и још много других система за све видове и родове ЈНА.
На основу уговора из августа 1961. године и новог уговора за период 1966-1975. година, из Совјетског Савеза и других земаља испоручена је импресивна количина нове технике, међу њима и 140 тенкова Т-54 верзија А, Б, БК у периоду 1961-1965. година. Листу испорученог оружја допуњавали су тенкови за извлачење, мостополагачи, инжињеријска средства и много тога.
У овом периоду, просечно се издвајало од укупних средстава за наоружање 10-13% за набавку оклопних возила.
Реорганизационим планом „Дрвар“ спроведеним од 1959. године стечена су одређена искуства, и уочени многи промашаји у организацији ОЈ. Поједностављено речено овај план (по питању ОЈ) је био југословенско виђење организације оклопних јединица за потребе нуклеарног рата, које је добрим делом било наметнуто ограниченим средствима и могућностима. Укидање батаљона, као организационе јединице учинило је да су чете биле директно потчињене команди пука – бригаде, што је условило релативно велики број командујућих веза и преоптерећење команданта пука – бригаде. Ово решење је смањило број старешина у ОМЈ, а и успорило напредовање официра, створивши многе нелогичности изражене у раду персоналне управе.
План Дрвар је донео многа савремена решења, али услед своје техничке, кадровске и материјалне ограничености ЈНА, у пракси није било користи. Разлози за промену су бројни, један је од њих је и чињеница да је америчка армија такође почетком шездесетих двадесетог века, напустила „Pentomic“ формацију и прешла на нови тип организације. Многи промашаји плана су маскирани под фразом „даље доградње“ јединица. Сем овога од 1961. године започела је велика модернизација омогућена испорукама модерне технике из Совјетског Савеза. Зарад ефикасног коришћења ове технике било је неопходно поновно реорганизовање јединица и установа рода ОЈ. Рад над планом „Дрвар 2“ је започет 1962. године, и карактерисао га је обиман рад и планирање, којим су се желели избећи проблеми претходне реорганизације. Коначно, 8. јула 1964. године наређен је почетак спровођења плана реорганизације ЈНА „Дрвар 2“. Основно обележје новог плана било је враћање батаљона у организациону структуру пука и бригаде и увођење већих пешадијских, инжињеријских и позадинских јединица у дивизију и оклопну бригаду. Установљено је да потенцијални рат не мора бити нужно светски и нуклеарни, те сходно томе тенкове, који су требали самостално дејствовати, ојачати пешадијом и осталим елементима. По плану „Дрвар 2“ установљене су формације: самостална оклопна бригада, оклопна бригада (у саставу оклопне дивизије), оклопни пук, оклопни батаљон (пешадијска дивизија) и оклопни батаљон у саставу пешадијске бригаде.
Нови оклопни батаљон је имао две или три тенковске чете и једну моторизовану пешадијску чету. Тенковска чета је имала десет возила и била је иста у свим јединицама независно од величине и ранга. Нови батаљони су приближно били опремљени као и батаљони армија Варшавског уговара, али су још увек били знатно слабији од исте организационе јединице у НАТО пакту. Самостална оклопна бригада је имала три оклопна батаљона, а оклопна бригада ( у дивизији) је по новој формацији имала два оклопна батаљона, исто као и пук, али са моторизованим пешадијским батаљоном и јединицама подршке и позадинским деловима. Оклопни батаљон у пешадијским бригадама је имао две тенковске чете, с намером да временом дође до пуне формације.
Током 1962. године ЈНА је располагала са 110 тенкова Т-54.
У процесу набавке нових генерација оклопних возила из СССР-а појавила се могућност набавке ремонтованих и модернизованих тенкова Т-34Б. У едицији “Развој оружаних снага СФРЈ“ стоји да су Совјети југословенску страну за испоруку тенкова Т-54/55 између осталога условљавали и куповином старих Т-34. С друге стране и Југославија је већ имала 420 тенкова овог типа, али и око 600 Шермана за које је требало пронаћи адекватну замену. Вођена је жустра полемика са многим разлозима „за“ и „против“. Наведено је најмање десет аргумената, који доказују застарелост тенка, а само два која иду у прилог набавци (70% резервних делова се набавља у земљи и усавршена петобрзинска мењачка кутија). У почетку је заузет став да се ови тенкови могу прихватити само као бесплатна донација или уз симболичну цену. Ипак на југословенске планере је утицала чињеница да је уз ове тенкове следовала и кумулативна муниција, чиме се знатно увећава борбена моћ Т-34 и делом превазилази његова застарелост. Такође ово је био и најбољи начин да се дође до оригиналних резервних делова и муниције и за постојећу флоту тенкова Т-34 која је била у лошем стању.
Предложена је цена од 8.000 америчких долара, што је требало бити 20% вредности савременог тенка. У процени је наведено да су 1947. године ови тенкови плаћени по 39.000 долара, а да је током Суецке кризе СССР ове тенкове испоручивао Египту по 35.000 долара. Зарад поређења у исто време Т-54А су плаћани 87.660, Т-54Б 93.244, а Т-55 115.518 долара. Совјетска понуда из септембра 1966. била је 39.278 долара.
План „Дрвар 2“ иако је био донео бројне промене није дао ресења у свим сегментима обуке и организације ОМЈ. Израда новог плана под сифром „Снага“ датира из 1964. године, који је требао бити спроведен до 1970. године, с циљем даље оптимизације организације и формације ОМЈ, а у складу са пријемом многих нових типова борбене технике. На основу плана „Снага“ повучен је део тенкова М-4А3, а предвиђао је употребу тенкова М-47 до 1975. Доследну примену плана омела је афера настала након објављивања чланка у немачкој штампи, у коме су објављени подаци о ЈНА, који су били веома слични оним пројектованим у плану Снага. Дошло је до одређених корекција. Највеће промене на основу овог плана извршене су током 1967. године. У самосталним оклопним бригадама (окбр) уведени су трећи батаљони, а вод АБХО је прерастао у чету. Из оклопних батаљона (окб) који су били у оклопним пуковима (окп) и пешадијским бригадама (пбр) избачене су моторизоване пешадијске чете. Из свих окб избацени су пионирски водови. Делимично је преформирана и 7. оклопна дивизија. Генерално све чете биле су потпуно истог састава, али је од ранга батаљона и навише било варијација. Оклопни батаљони ближе граници су имали по три тенковске чете, а они унутар земље по две. Самостални оклопни пукови били су четног састава и често су по плану у случају мобилизације развијали још по један окп. Такође окб у пешадијским пуковима, који су у случају потребе прерастали у дивизије, развијали су оклопне пукове.
На дан 31. децембра 1967. године, ОМЈ ЈНА по питању тенкова су располагале са: 349 тенкова Т-55, 140 Т-54, 820 Т-34/Б, 317 М-47 и 403 М4А3, укупно 2031 тенк.
Бројно стање оклопна техника по типу на основу плана „Снага 2“, 14. септембра 1968. године износило је: 379 Т-55, 140 Т-54, 943 Т-34, 318 М-47, 371 М4А3, 63 ПТ-76Б, 182 ОТ М-60, 59 БТР-50ПУ, 41 БТР-50ПК и 19 БРДМ-2.
Маја 1964. године, делегација Управе ОЈ је имала прилике да током посете Совјртском Савезу обиђе разне јединице и установе, при чему је приказана разна савремена техника оклоппних јединица. Југословени су имали прилике да виде тенк Т-55, који је
оцењен као „врхунско достигнуће тенковске технике у свему, сем у пробојности“. Први тенкови Т-55 испоручени су 1964. године. То је био рани модел, са чеоним митраљезом СГМТ и без антирадијацијске облоге, због чега им је кров куполе нешто другачији и били су најпре препознатљиви по малом отвору испод валобрана на предњој косој плочи, кроз коју је дејствовао митраљезом СГМТ возач тенка. Карктеристично за овај период били су бројни планови за опремање ЈНА, који често нису били реални, и који су само делимично остварени. На пример јануара 1964. године управа ОЈ је у складу са планом опремања „Мајевица“ дефинисала потребне количине технике, која се требала набавити у Совјртском Савезу. Поред већ испоручених 140 Т-54А/Б планирана је набавка и 460 Т-55, 50 извиђачких ПТ-76Б, 30 тенкова за извлачење БТС-2, 10 амфибијских транспортера итд. Листа набавке је предвиђала чак и 100 тешких тенкова Т-10 (приказан делагацији ЈНА, без икаквих објашњења), за формирање оклопне бригаде у резерви Врховне команде. Занимљиво да је планирана и набавка тенка Т-34 са топом 100мм, за које је сматрано да постоје у Совјетском Савезу (данас се зна да је то Т-44). Другим међудржавним уговором о
испоруци оружја између СССР и СФРЈ, закљученом 1966. године, предвиђена је између осталога, и испорука 1.500 тенкова Т-55А и Т-34Б. Од 1966. године испоручује се модел Т-55А, без чеоног митраљеза, и са антирадијацијском облогом. Овај модел је био најбројнији у ЈНА, а испоручиоци су биле војне индустрије Пољске и Чехословачке. Тенкови испоручени у периоду 1965-1970. године, били су без ПАМ-а, који су купљени током 1973/74.године и накнадно монтирани.
Захваљујући повољним економско – политичким приликама испорука тенкова Т-55 се наставила још низ година, највероватније до 1983. године када су у ЈНА примљени последњи примерци. Само у периоду 1964 -1973. године испоручено је 769 Т-55.
Крајем седамдесетих година двадесетог века, ЈНА је имала 1284 тенка Т-55.
До краја осамдесетих година двадесетог века ЈНА је располагала са 1614 тенкова Т-55.
Већ у сумрак СФРЈ, 1991. године JNA je raspolagala sa oko 3.082 tenkova (443 M-84, 73 T-72M, 1614 T-55, 889 T-34 i 63 PT-76B).
СУДБИНА ЈНА ТЕНКОВА Т-54
Историја је често чудно замршена, понекад је апсурдна а а неретко и цинична. Тако је и прича о „нашим“ Т-54 пре свега бизарна.
Наиме, убрзо по отпочињању Октобарског рата 1973. године, делегација из Совјетског Савеза која је била у СФРЈ, захтевала је да ми Египту као помоћ хитно испоручимо Т-54 у замену за совјетске Т-55. Нормално, нама то није било тешко, већ смо били спремни да хитно помогнемо нашој несврстаној браћи.
Одлучено је да од постојећих 140 тенкова Т-54А/Б, Египту испоручимо 134 тенка Т-54. У нашем ШЦОМЈ у Бањалуци преостало је свега шест Т-54Б, који су коришћени за обуку возача тенкова.
Тенкови су брзински префарбани у нашим ремонтним заводима. Испорука је ишла преко лука Копер и Сплит до Александрије и правац фронт. По завршетку рата, део преосталих тенкова дат је Палестинцима а они су тенкове дали Либану. Ти тенкови су игром судбине, поново завршили код нас. Наиме, ти тенкови су крајем деведесетих година прошлог века испоручени Војсци Федерације БиХ (Федерација БиХ ентите где су већина становника Бошњаци/муслимани и Хрвати) као војна донација у НАТО програму опремања те војске „Опреми и обучи“. На доста тенкова је мотор био зарибао, али су се ови из Либана решили отпада. Они су мало дорађени у Техничком ремонтном заводу Хаџићи, те су сада ти тенкови у касарнама у Бихаћу и Гламочу. Све у свему, они тамо се решили отпада, а ови овде преузели отпад.
У РАТУ ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ
Тенкови Т-55, учествоваће у Југословенском грађанском рату. У рату који је вођен око југословенског наслеђа.
Рат је почео у Словенији 1991. године а завршен је ратом у Македонији 2001. године. Главни оклопник рата био је тенк Т-55.
Словенци су од бивше ЈНА преотели 90 тенкова Т-55, од тог броја 30 тенкова је модернизовано у Т-55С1 (позната израелска модификација). Ти модификовани тенкови завршили су у Украјини, као војна помоћ.
Хрватска је почетком рата, од ЈНА успела да зароби неколико стотитна оклопних возила. Од тог броја, око 250 тенкова је било Т-55. Крајем 2003. године, Хрватска је имала 222 тенка Т-55. Данас више нису у употреби.
У БиХ тенкови Т-55 били су у саставу све три зараћене снаге. После рата, већ 1996. године новоформирана Војска Федерације БиХ (бошњачко/муслиманско-хрватска компонента), имала је 82 тенка Т-54 и Т-55 чије порекло је било од ЈНА (ВРС) па до Египта (Либана).
Војска Републике Српске по завршетку рата, имала је око 550 тенкова, од тог броја око 300 је било Т-55. По редукцији наоружања ВРС је било дозвољено да има 137 тенкова (од тог броја 87 тенкова је М-84).
По стварању Оружаних снага БиХ и гашењу ВФБиХ и ВРС, нова војна формација у БиХ одрекла се тенкова Т-55.
Македонци су своје тенкове Т-55 добили од Бугарске 1995. године. Поред већег броја других оклопних возила, испоруку је чинило и више од 100 тенкова Т-55. Они су коришћени у рату током 2001. године. Данашња Војска Северне Републике Македоније нема тенкове.
Стварањем Савезне Републике Југославије априла 1992. године од Србије и Црне Горе, делови ЈНА на територији новонастале државе, преименовани су у Војску Југославије. ВЈ је наследила око 800 тенкова Т-55.
Током НАТО агресије на СРЈ, ВЈ је изгубила свега пет тенкова Т-55 од дејстава НАТО снага. Према попису стања технике из 2004. године, тадашња ВСиЦГ је имала 727 тенкова Т-55.
Тенкови Т-55 су дочекали раздрживање Србије и Црне Горе. Од укпног броја тенкова Т-55, Војска ЦГ је наследила око 60 тенкова, преостале тенкове је преузела Војска Србије. Обе војске су се одрекле услуга тенкова Т-55. Војска ЦГ нема уопште тенкова у својој формацији, док се Војска Србије ослања на тенкове Т-72 и М-84, као ударну песницу својих ОМЈ.
Тенк Т-55 још увек „жари и пали“ на светским ратиштима. Његова улога, још увек није мала, као уосталом и пушке Калашњиков.