Пре 42 године 7. јуна 1981. године Израелско ратно ваздухопловство извело је спектакуларну операцију уништења ирачког нуклеарног реактора Осирак. Операција уништења ирачког нуклеарног програма је била успешна, а тај пројекат је враћен на почетак и више никада није био покренут у пуном обиму, а снови Садама Хуесина о атомској бомби су остали само снови.
Операција је добила кодни назив „Опера“, негде се спомиње и име „Бабилон“ са чиме је ирачки нуклеарни програм остао фикција, а све медијске тврдње да Садам прави „атомску бомбу“ од 1991-2003 су остале само машта параноичних дипломата и политичара који су по медијима ширили нетачне вести.
Ова прича почела је у пролеће 1980. године, када је израелска тајна служба (АМАН) добила информације од агентуре са терена да се ирачки нуклеарни програм захуктава уз сарадњу компанија из Француске, Италије… Тајна служба ове информације означила је као приоритет с обзиром на тврдњу да ће Ирачани успети да до 1985. године произведеу сиров нуклеарни материјал који ће моћи да се искористи за прављење атомске бомбе. Међутим друга процена говорила је да ће можда то бити и раније, зато средином 1980. израелска тајна служба донела је одлуку да се ирачки нуеларни реактор јачине 75 мегавата уништи. Операција је добила шифровани наслов „Бабилон“.
Планери су предвидели неколико верзија напада. На крају остале су три: прва да објекат буде уништен изнутра, друга да командоси изврше препад на сам реактор уз помоћ хеликоптера и трећа из ваздуха коју би извела авијација РВ Израела.
Прве две верзије су одбачене као немогуће, док је изабрана трећа опција као она која ће бити изведена. Прича која кружи говори да је за одабир треће варијанте плана била пресудна изјава прекаљеног аса израелског РВ који је изнео своју замисао изненадног напада на нуклеарни реактор. Иронијом судбине са његовом визијом сложио се једногласно и политички и војни врх.
Са одабиром плана на светло је испливало неколико проблема које је требало решити. Прикупљање информација о циљу у реалном времену, врсти летелица које ће се користити у нападу као и бомби које ће се употребити. Планери сувелику пажњу посветили долету авиона као и избору база одакле ће полетати авиони ка Багдаду. У опцију су ушле две базе Етицон и Етаим. У питању је била удаљеност од чак 1.000 километара. О самом објекту напада војна служба АМАН и МОССАД имала је много података које су почели да скупљају још од 1975. Посебна пажња је посвећена ПВО заштити самог објекта, врсти оружја, распореду радарских станица, метеоролошким подацима око самог објекта. У обзир узета је и околност да се Ирак већ налазио у рату са Ираном и да су Иранци са ловцима Ф-4 Фантом напали зону око реактора. Напад се догодио 30. септембра 1980. непосредно после избијања рата када су ирански Фантоми приликом повратка у Иран напали шире подручје ирачког Центра за нукалрна истраживања Ал Тувајта. Оцена израелскоих безбедњака била је да је то у питању изненадни, а не планирани напад.
Израелци су да би снимили објекат поново у извиђачку мисију послали авион. У планирању операције отишло се и корак даље што је у пустињи Негев, далеко од очију јавности направљена верна копија ирачког нукеларног реактора на којој су се обучавали израелски пилоти. Обука посада вршила се у строгој тајности, а пилоти нису знали осим да се припрема тајна операција и да се напада једна зграда. Где и кад, то им није било речено.. Летови над Медитераном трајали су и по неколико часова, обука у путињи вршила се на ниским висинама. Током вежби одлучено је да ће напад бити извршен са авио-бомбама тежине 907 килограма типа Мк-84.
За напад изабрано је 16 авиона и то у верзијама Ф-15, Ф-16А. Израелци су у план укључили и ловце Ф-4 Фантом, јуришнике КФИР, А-4 Скајхок. Сви ови авиони због малог долета и потребе пуњења горивом у ваздуху су отпали.
Обавештајне процене говориле су да се око објекта налазе ПВО батерије типа КУБ, СА-9, франуцки Кроатал, као и цевна артиљерија посебни ЗСУ-23-4.
Тајна служба добила је задатак да ниједан детаљ о самој операцији не сме да процури у медије или да неко неовлаштен дође до сазнања да се нешто велико спрема. Прво је било планирано да се операција изведе у мају, али је то померено на јун, јер су неки подаци упркос строгој тајности процурели па је скоро месец дана било утрошено на прикривање информација. Интересантно је да је укупан број људи који је био упознат са операцијом био 80. Тадашњи премијер Бегин био је највећи заговорник ове операције. Он је одлучио да влада не донесе одлуку о почетку операције него подкомитет који је био формиран специјално за ову мисију. Њега су чинила такзована три јастреба Бегин, Шарон и Шамир.Одлука да се изведе операција донета је 7.јуна 1980. Авиони су полетели у 18.30 часова. Разлог зашто је баш изабран тајминг за полетање у вечерњим часовима лежао је у положају сунца над Багдадом, јер су авиони требали да долете из смера сунца које је било на заласку, али је упркос томе јако сијало и тиме заслепљивало посаде цевне артиљерије Осам сати пред почетка операције опозиција је сазнала за операцију, али је било сувише касно да се она стопира у парламенту. Иначе, напад се поклопио са изборном кампањом, а влада је рачунала да ако операција буде успешно изведена и избори неће бит проблем за освајање још једног мандата.
Сваки авион који је полетео испод крила носио је додатни резервоар за гориво капацитета 1.400 литара и један од 1.135, Сваки Ф-16 био је наоружан са две бомбе Мк-84 и аракетама ваздух-ваздух АИМ-9Л. Авиони су полетели из базе Етицони близу Елиата удаљене око 25 километара од јорданске границе. Посаде су заузеле правац Јордан-Саудијска Арабија. Лето је био групни због сектора могућег радарског осматрања,да би се на радару показала радарска слика била велика како би изгледало да је у питању путнички авион, а не војни… Током лета наређена је тотална радио тишина, а у случају захтева за индентификацијом пилоти су требали да глуме јорданце и да се ради о тренажном лету. У ту сврху користили су знале и жаргоне које користе јордански пилоти.
Пилоти су до најситинијих детаља испоштовали комплетну процедуру. Лет преко Саудијске Арабије прошао је безбедно и нико није ништа необично приметио. Авиони су неопажено ушли у Ирак јер све радарске станице су биле усмерене ка Ирану, тако да је половина лета кроз југозападни Ирак прошла незбедно. На неких 50 миља до циља сви ловци Ф-15 подигли су се на већу висину. За њима су следили ловци Ф-16. Авиони су један по један почели да пониру на циљ на који су избацили бомбе. Размак између експлозија био је 5-6 секунди. Ирачки ракеташи нису деловали, већ само цевна ПВО. За свега пар минута цео објекат је био у пламену. Напад је био успешан и ефикасана. У нападу је погинуло и рањено неколико Ирачна, а међу страдалима био је и један Француз који јеостао да ради на објекту. Он се у тренутку напада задесио на пракингу испред зграде.Од 16 бачених бомби нуклеарни реактор у изградњи погодило је 14 авио бомби.
У нападу ирачки нукеларни истраживачки центар је потпуно уништен. Авони су се истом рутом безбедно вратили у Израел. Из формације која је учествовала у операцији издвојило се пар авиона који су на запрепаштење грађана Тел Авива у ниском лету прелетели Тел Авив, што је шокирало неке Израелце који нису знали због чега војни авиони лете ниском над градом. То су сазнали два сата касније и која је била порука прелета. По пријему информације о успешности напада, израелска влада изашла је у јавност и саопштилада су авиони израелског РВ напали ирачки нукеларни центар и да је напад био потпуно легалан с обзиром да Израел и Ирак нису никад закључили примирије нити потписали мировни споразум.
Ирак се поводом напада на нукеларни центар жалио Савету безбедности УН који је осудио Израел, чак је донета и резолуција. САД су гласале за ту резолуцију и чак привремено суспендовале продају америчких авиона Израелу.
У војној литератури израелски напад на ирачки нуклеарни центар означен је као савршени промер превентивног удара.