Kорени развоја беспилотних летелица на нашем простору трају од краја 1980-тих година за време бивше СФРЈ када су започета уводна размишљања, разматрања и анализе употребе беспилотних летелица за потребе извиђања војних и полицијских снага.
Војнотехнички институт израдио прву домаћу беспилотну летелицу под именом „Ража“. и под оузнаком ИБЛ -1000 која је прошла земаљска и испитвања у аеротунелу. Даљи развој на овој бесиплотној летелици прекинуо је распад државе и грађански рат.
Из „Раже“ развила се ИБЛ 92 израђена од фибергласа са пропелером. Опитовања ове бесиплотне летелице кренуле су средином 1990-тих, али су међународне снакције , економски емарго и недостатак новца, а касније и рат са НАТО пактом прекинуо ту причу. После политичких промена које су наступиле од 5. октобра 2000. рад на овој летелицу су настављени 2002. године ваздухопловне структуре Војнотехничког института у Жаркову. Интезивиран је посао на надоградњи извиђачке беспилотне летелице ИБЛ- 92 комерцијалном опремом која је нашла широку примену у изради радио вођених модела.
Први лет модификоване ИБЛ 2002 обављен је 14. априла 2003. Обављено је више летова и потврђена успешност аеродинамике и поуздани рад радио вођења и погонских система на летелици.
Овај пројекат добио је назив ИБЛ 2004 јер су кориштени компоненте које се могу набавити на комерцијалном тржишту. Систем ИБЛ -2004 чине три летелице, земаљска станица, комуникациони системи и пратећа опрема. Срце система требало је да чини мобилна земаљска станица која је снабдевена опремом за све фазе лета летелице од припреме, полетања, лета, пријем података и прослеђивање прикупљених података командно-оперативним центрима. Посаду је требало да чине три члана: оператори за управљање и праћење лета, за извиђачку опрему и за прикупљање и пренос обавештајних података.
ИБЛ -2004 опремљена је била сензорима који омогућују аутономни лет (жиро платформа са три брзинска жиро-компаса, акцелометра и магнетометра, ГПС пријемник, радио модем, антена примарног комуникационог система, оптички систем за управљање камером. Летелица је имала опцију ручног мода управљања, лет по задатој путањи, аутопилот курса, ваљања, пропињања и аналогни видео -комуникациони систем домета до 10 километара.
ТТ карктеристике летелице:
Размах крила 4,3 м, максимална маса 145 кг, маса корисног терета 30 кг, оперативна висина лета 3.000 м, максимално трајање лета већа од три часа, брзина крстарења 120 километара на час, снага мотора 18,0кW.
У међувремену уследио је распад Државне заједнице Србије и Црне Горе. Формирана је у лету 2006. Војска Србије и почела је реорганизација. У оквиру тежњи за модернизацијом и приступањем програму партнерства за мир Србија од Израела набавља 2008. 10 комада, а у Израел Војска Србије упутила је оператере за обуку.
Орбитери су по доласку у Србију били распоређени у некадашњу Специјалну бригаду у Панчеву ( која је умеђувремену расформирана и од ње су настале две бригаде), 3. бригаду стационирану у Нишу и 4. бригади у Врању. По тадашњој организацију бригаде у Панчеву и Нишу формирали су по једну извиђачку јединицу са по три орбитера, док је у Врању успостављена једна са по два орбитера, док преостала два су у резерви.
Осим саме летелице купљена је и пратећа опрема земаљска станица коју чине лаптоп и систем везе, затим специјални лансер у виду праћке, као и опрема за транспорт ранчеви, пуњачи батерија
Подаци о Орбитеру:
Тактичка беспилотна летелица Орбитер продукт је израелске компаније Аеронаутицс Дефенце Систем. Ова беспилотна летелица дужине је један метар има распон крила од 2,2 метра. Највећа маса у полетању је 6,5 килограма од чега на корисни терет отпада 1,5 килограм. Међутим неки тврде да је максимална тежина чак 9 килограма. Батерија омогућује аутономсност лета Орбитеру 90 минута, а оперативна висина лета је 600 м, док је максимална висина лета 5.486 метара.
Летелица се лансира са лансирне рампе по систему „праћка“, а по завршетку лета приземљује се уз помоћ падобрана или ваздушне вреће. Време припреме орбитера за лет траје 10 минута. Један од проблема ове летелице је тај што радијус дејства зависи од телекомуникационог пакета, а који за нашу Војску износи 15 километара у свим правцима. Орбитери у наоружању Војске Србије поседују Д-СТАМП жироскопско стабилисане сензоре, који омогућавају лако и елегантно управљање оваквом летелицом. Оператор летелицом управља преког одговарајућег лап топа који служи за контролу лета и пријем слике са сензора на бесиплотној летелици.
Због одличних сензора ова летелица се може ефикасно користити за извиђања по дању и ноћу, а због малих димензија оптималан је за кориштење у урбаном окружењу и специјалним војним и извиђачким јединицама. Војска Србије Орбитере користи искључиво за тактичка извиђања на терену, а могу се користити и за корекцију артиљеријске ватре.
Убрзо после куповине Орбитера међу стручњацима ВТИ родила се идеја да се направи тактичка беспилотна летелица (ТБЛ) кратког домета намењена за прикупљање података на тактичком нивоу извиђањем на даљинама до 10 километара и на оперативној висини до 500 метара, која ће имати способност да остане у ваздуху од једног до једног и по часа и способно ст да носи до 1,5 килограма корисног терета односно дневна и ноћна камера на стабилисаној платформи.ТБЛ се за разлику од Орбитера који се лансира помоћу праћке лансира избачајем из руке.
Беспилотна летелица Пегаз
Нова тактичка беспилотна летелица „Пегаз 011“ као идејни пројекат развијена је у марту 2010. године, а своју прву премијеру имала је на Сајму војне опреме и наоружања „Партнер 2011“, када је био приказан прототип ове беспилотне летелице.
Пегаз је замишљен као модеран и потпуно аутономни систем, са летелицом максималне полетне масе од 230 килограма.Ова беспилотна летелица има двоцилиндирчни бензински мотор. Летелица је у потпуности израђена од карбонских влакана и представља потпуни домаћи производ осим неколико компненти које се набављају из увоза. Према наводима који су објављивани Пегаз има долет до 100 километара и останак у ваздуху до 12 сати. Ова тактичка беспилотна летелица носи до 40 килограма корисног терета као што су дневна камера, термовизијска камера, ласерски даљиномер и ласерски обележивач, радаре за синтетизовање слике на земљи и сензоре за електронско извиђање
Пегаз је дужине 5,535 м, размах крила 6,34 м, маса празне летелице је 120 килограма, а маса опреме 40 килограма. Максимална маса у полетању је 230 килограма. Максимална брзина је преко 200 километара на час, а максимална брзина кристарења 150 километара на час. Оперативна висина је 3.000 м. Полетање и слетање летелице аутоматско и ручно са полу уређене слетне стазе. Принудно слетање падобраном. Вођење командовани лет (аутопилот) и аутономни лет (програмирана путања), корисни терет 40 килограма, опције подвесног терета дневна камера, термовизијска камера, ласерски даљиномер, ласерски обележивач, мини радар са могућношћу снимања и мапирања терена домета до 20 километара.
О томе да Кинези активно раде на унапређењу тактичке беспилотне летелице „Пегаз“ детаљно је писала Политика 25.7. 2020. године. Политика је тад на својим страницима забележеила и да су у Кини већ дуже време у више наврата боравили инжењери Војнотехничког института (ВТИ), и да су тада у ту земљу превезене и две летелице „пегаз”. Како наводи овај лист у Кини ће се обавити опремање наших беспилотних летелица оптоелектроником, аутопилотом, линком и софтверима.
Како је описано у Политици „Пегаз” ће заправо бити сличан ЦХ-92А кад је реч о карактеристикама и могућности, али нешто мањих габарита. Моћи ће да обавља извиђачке задатке, да се користи за коректуру артиљеријске ватре, да обележава циљ ласером и да дејствује по циљу ласерски вођеним ракетама.
– У почетку, користиће се купљене кинеске ракете ФТ-8Д, али радићемо и на развоју одговарајуће домаће ракете, казао је за тада за Политику др Ненад Милорадовић, помоћник министра одбране за материјалне ресурсе.
Такође наведено је и да су стручњаци ВТИ, са кинеским колегама, унапредили су аеродинамику „пегаза”,тиме ће бити комплетиран први систем овог наоружања, који чине три летелице и земаљска станица. Земаљска станица је пројектована и производи се у Србији од стране ВТИ и његових коопераната, уз учешће појединих компоненти кинеске стране, које су већ допремљене у Србију са испоруком ЦХ-92А, навела је Политика пре две године.
-Кад је реч о земаљским станицама, треба нагласити да оператери који ту раде не „пилотирају” летелицом, већ управљају њеним системима, односно извршавају извиђачке и друге задатке, мада постоји могућност и ручног управљања летелицом. Заједно са оператерима је и обавештајни официр. Летелица лети потпуно аутоматски по задатој путањи, укључујући полетање и слетање. „Пегаз” и ЦХ-92А полећу и слећу са писте, пожељно је бетонске, али може и са травнате, као авион. Такође, када је реч о ЦХ-92А, постоји и резервна опција слетања падобраном, навео је тада Милорадовић.
Тактичко технички подаци за Пегаза
Акциони радијус 250 км
Брзина
Максимална брзина: 180 км/х
Крстарећа брзина 150 км/х
Трајање лета: 10 сати
Максимална тежина на полетању 250 км
Носивост 50 кг
Домет ласерски вођене ракете: 5 км