За време Хладног рата Совјетски Савез дошао је на идеју да развије борбени мобилни железнички ракетни систем (Боевой Железнодорожный Ракетный Комплекс) БЖРК односно ракетни воз тип 15П961 Молодец.
Развој је почео крајем 1970 тих година, од стране браће Владимира и Алексеја Уткина у у Државном конструкторском бироу (Yuzhnoye Design Bureau) у Дњепропетровску, данашња Украјина где су се правиле интерконтиненталне балистичке ракете. Овај ракетни систем рађен је са Конструкторским биром за специјалне машине, данас део концерна Алмаз -Антеј у Русији.
Изградња ракетног воза била је кулиминација напора да СССР развије интерконтиненталне балистичке ракете на чврсто гориво, који је започет 1969. године.
Прва тестирања нових ракета одржана су 1982. и 1983. године, а систем је 1987. постао оперативан, када је и ступио на борбену дужност.
Овај железнички ракетни систем се састојао од три модификоване локомотиве тип М 62 (негде се помиње и ознака ДМ62) и 17 вагона, од којих је један био вагон цистерна, камуфлиран као теретни вагон са резервом дизел горива и мазива и три аутономна лансирна модула на вагонима (систем за лансирање и лансер за ракету СС-24, вагон командни центар пука, вагон за комуникације, вагон са главним дизел генератором, вагон за складиштење намирница са фрижидерима за чување, резервоаром за воду, вагон ресторан и два одвојена вагона са дневним боравком за официре и војнике.
Иначе сви вагони били су камуфлирани у вагон хладњаче и путничке вагоне.
Локомотивом су управљали припадници Железничке трупе, а остало су били регрути. Воз је на совјетским пругама могао да развије брзину од 80-120 километара на час и да лансира ракете са било које тачке на совјетској железничкој мрежи од Далеког истока, преко Сибира, до европског дела СССР-а, што је било могуће уз примену посебног механизма за кратки спој и преусмеравање надземног вода.
До 1992. године у Совјетском Савезу изграђено је укупно 12 ракетних возова. Тада су Русија и САД потписале споразум о ограничењу стратешког офанзивног наоружања СТАРТ-2, према којем су руске ракетне јединице морале да повуку из наоружања све мобилне борбене железничке ракетне системе (БЖРК) тип 15П961 Молодец.
Иако је Русија званично иступила из споразума, последња бојева глава је повучена из стања приправности тек 2005. године.
Занимљиво је да је Совјетски Савез је пред сам распад државе 27. фебруара 1991. у Плесецку спровео експеримент под називом „Сдвиг“.
Током експеримента искориштено је 100.000 противтенковских мина М-57, који су симулирали 1.000 тона ТНТ-а, чија експлозија је изведена на удаљеностима од 850 и 450 м на две одвојене групе лансирних и командних модула.
Експеримент је показао да је, упркос оштећењима, систем био у стању да изведе симулирано лансирање ракета.
Само је један рачунарски систем захтевао поновно покретање,Ниво акустичног притиска који је измерен у експлозији је прешао бројку од 150 децибела што би довело до 20-минутног губитка слуха да је у вагонима била посада.
Осим овог експеримента, систем је тестиран на деловање елетромагнетног импулса после нукеларне експлозије и деловање на утицај грома.
Пентагон тврди да је производња овог ракетног система завршена 1991, да је израђено укупно 90 интеконтиненталних балистичких ракета.
Од тих 90 ракета, 46 је било у ракетним силосима у Украјини , а све ове ракете су демонтиране као и силоси који су разнети експлозивом, осим једног који је остао као музејски примерак.
Што се тиче руског арсенала, десет ракета у силосима је демонтирано 2001., док је у њихове силосе дошла интерконтинентална балистичка ракета Топољ М, док су се железничке интерконтиненталне балистичке ракете повлачиле постепено и тај посао је био завршен 2005 године, када је последњих 15 примерака повучено из оперативне употребе.
Последња ракета овог ракетног комплекса елиминисана је у априлу 2008. године.
Међутим, Руси не мирују.
Две године од повлачења последње ракете, те 2010. године, Русија поново оживљава идеју о развоју новог ракетног воза са интерконтиненталним балистичким пројектилима који би такође могли да се користе као мобилни ракетни штит.
Развој новог ракетног воза је замрзнут 2017. године због недостатка финансијских средстава.
Прича о томе поново је покренута 2019. али сада уместо Јарс-а треба да буде кориштена морнаричка интерконтинентална балистичка ракета на чврсто гориво РСМ-56 Булава (НАТО: СС-Н-32), коју руска морнарица користи на подморницама класе Бореј.
Према неким техничким информацијама, очекује се да нова ракета носи 8 до 10 нуклеарних бојевих глава и да ће моћи да стигне до циља на максималној удаљености од 8000 километара.
СС-24 Скалпел
У питању је интерконтинентална ракета која се лансирала са железничких вагона, али и из силоса.
“Носи“ је ракетни мотор на чврсто гориво и представља пету генерацију руских балистичких ракета.
Ракета је била способна да погоди све циљеве у Европи, Азији, али и да се домогне територије САД.
Ова ракета носи више независно усмерених МИРВ бојевих глава што омогућава да једна ракета уништи више циљева.
Ракета може да нападне било који циљ у зони од 2.500 до 10.000 км. Носи терет од 4.050 кг од кога највећи део представљају 10 нуклеарних бојвих глава јачине свака 550 кТ.
Ракета је тростепна и за управљање њоме користи се инерцијални навигациони систем.
Развој ове ракете почео је 1971, прво пробно лансирање из силоса изведено је 1983, а са железничких вагона 1984.
Постојала је и мобилна верзија и она је ушла у наоуржање 1987. године.
Извештаји из 1991. говоре да је на територији Совјетског Савеза било 56 ракета које се лансирају из силоса и 33 са мобилних лансера.
Русија је те ракете из оперативне употребе повукла 2002 године.
Ова балистичка ракета има дужину 22, 4 м, ширине је 2,4 м, домета 10.100 км.