Пише: Данко Боројевић
Ловац-пресретач СУ-11 даљи је наставак развоја авиона СУ-9. На почетку развоја пројекта Т-3, разматране су могућности уградње више различитих радара. Тако је направљен прототип Т-47 намењен тестирању знатно јачег радара. Прототип Т-47 био је индентичан ловцу СУ-9, стом разликом што је имао дужи нос с усисником већег промера како би се у њега сместио радом веће радарске антене. Испитивања авиона Т-47 прекинута су после петнаестог лета. Испитивања су настављена на једном од серијских авиона СУ-9 који је фабрички означен као ПТ8-4. Летна испитивања новог авиона показала су да су летне карактеристике, због повећања масе, али и повећаног отпора ваздуха, слабије од СУ-9.
Авион ПТ8-4 довео је до настанка прототипа Т-47-3. У нови прототип уграђен је радар РП-11 Ориол уз који су ишле велике ракете ваздух-ваздух Р-8М (НАТО ознака AA-3 Anab). Први лет прототип Т-47-3 извешће 25. децембра 1958. године. Убрзо после летних испитивања првог прототипа израђено је још пет прототипа. Прототипови су завршени у различитим аеродинамичким конфигурацијама којима су тестирана различита решења за уочене недостатке.
Крајем 1961. године одобрена је серијска производња ловца-пресретача СУ-11. НАТО је нови авион означио као Fishpot-C. Испорука серијских примерака започиње почетком 1962. године. Двосед за обуку означен је као СУ-11У, а НАТО му је доделио кодну ознаку Maiden.
Ловац СУ-11 у односу на СУ-9 био је 60 центиметара дужи и за око 900 кг тежи авион. Имао је снажнији мотор Љуљка АЛ-7Ф-2, који је имао мању специфичну потрошњу горива у односу на претходника. Од опреме ловац СУ-11 имао је уграђен радар РП-11 Ориол (НАТО ознака Skip Spin), радио уређај РСИУ-5, радио компас АРК-5, уређај за навођење на циљеве у ваздуху са земље АРЛ-С Лазур, идентификациони уређај свој-туђи СРЗО-2М и катапулт седиште КС-3. Прве верзије имале су само ракете ваздух-ваздух са полуактивно радарским вођењем Р-8МР (Р-98МР) и инфрацрвеним вођењем Р-8МТ (Р-98МТ). Најчешће су постављане комбиновано једна ракета са полуактивно радарским вођењем Р-8МР (Р-98МР) и једна ракета са инфрацрвеним воћењем Р-8МТ (Р-98МТ). Ове ракете су биле знатно ефикасније него ракете на СУ-9. Ракете су имале ефикасан домет од 20 км, а њима су могли да се гаћају циљеви и 5 км изнад авиона носача ракета. Због комбинованог постављена на авион било је тешко ометати их. После су модернизованим ловцима качили контејнере УПК-23 у којима се налазио двоцевни топ калибра 23 мм ГШ-23Л. Модернизовани ловци могли су носити по два контејнера УПК-23 на носачима испод трупа. Уместо топова испод трупа могао је понети по два допунска резервоара капацитета од по 600 литара (по другим изворима по 720 литара) горива.Ловац СУ-11 (као и његов претходник) никада није извожен, повучен је из наоружања ваздухопловства ПВО СССР током 1981. године. На смену су му дошли ловци МиГ-23, МиГ-25 и СУ-15.
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.