ЛОВАЦ ЗВАНИ РИБЉИ КОТЛИЋ: „СУХОЈ СУ-9 FISHPOT-B“, ВИДЕО

Пише: Данко Боројевић

Чести некажњени прелети америчких „шпијунских“ авиона У-2 изнад територије СССР, забринули су премијера Совјетског Савеза Никиту Хрушчова. На проширеном заседању совјетског руководства 25. августа 1956. године, наложено је совјетској одбрамбеној индустрији да пронађе ефикасно решење за тај проблем. Павел Сухој већ је имао решење, будући да је увелико радио на ловцу-пресретачу са делта крилима.

Павел Сухој већ је имао решење, будући да је увелико радио на ловцу-пресретачу са делта крилима. Прототип ловца-пресретача добио је ознаку Т-3, а први пут ће полетети 26. маја 1965. године. Већ 24. јуна 1956. године прототип ће јавности бити приказан током лета изнад аеродрома Тушино. Истовремено НАТО ће новом авиону дати своју кодну ознаку Fishpot.
Прва су летна испитивања одушевила совјетске ваздухопловне званичнике. Авион је у хоризонталном лету без проблема достизао брзину од 2100 километара на час, али је мотор АЛ-7 трошио превише горива. Конструктор Архип Михаилович Љуљка приступио је модификацији постојећег мотора, тако је настао нови мотор АЛ-7Ф-1. Прототип означен као Т-43 први пут ће полетети 10. октобра 1957. године. Нови прототип ће са мотором АЛ-7Ф-1 већ 20. октобра исте године достићи брзину од 2200 километара на час и висину лета од 21500 метара.

Одлука о почетку серијске производње сада већ ловца-пресретача СУ-9 донесена је октобра 1960. године. Нови ловци јавности ће бити приказани на аеромитингу у Тушину 9. јула 1961. године. Новом ловцу НАТО је одмах доделио кодну ознаку Fishpot-B.

Први су ловци СУ-9 испоручивани с моторима АЛ-7Ф-1. Због проблема с поузданошћу мотор АЛ-7Ф-1 убрзо ће бити замењен новим АЛ-7Ф-1-100. Радни ресурси новог мотора били су продужени на 100 часова. Затим су дошли мотори АЛ-7Ф-1-150 и АЛ-7Ф-1-200 чији су радни ресурси продужени на 150 и 200 часова. После истека радног ресурса, приступало би се ремонту мотора и после тога мотори би се враћали у употребу, али са ограниченим радним ресурсом. У почетку ловци СУ-9 су у унутрашњим резервоарима имали 3100 литара горива. Код каснијих примерака капацитет је повећан на 3780 литара горива. Испод трупа СУ-9 је носио и два допунска резервоара капацитета по 600 литара горива.

СУ-9 имао је радар Р1Л (НАТО ознака High Fix), велику климатизовану кабину са капљичастим поклопцем и катапулт седиште КС-2 (прве верзије имале су седиште КС-1). Од наоружања имао је четири ракете ваздух-ваздух РС-2УС или комбинацију ракета – две РС-2УС и две Р-55. Током 1966. и 1967. године, на два серијска примерка СУ-9 вршена су фабричка испитивања како би се авион претворио у ловца-бомбардера. На авионе су качили две бомбе ФАБ-250 и имали су две ракете ваздух-ваздух РС-2УС. Међутим, од ове идеје се одустало, те је СУ-9 остао ловац-пресретач.

Двоседа верзија означена као СУ-9У (НАТО код Maiden) први пут је полетела 25. јануара 1961. године. Споља СУ-9У био је сличан СУ-9, стом разликом што је имао кабину у тандем распореду и био је дужи за око 60 центиметара. СУ-9У је задржао борбене могућности једноседа, иако је због повећања масе борбени комплет сведен на две ракете ваздух-ваздух РС-2УС.
Ловци СУ-9 су чинили окосницу ПВО СССР током шездесетих година XX века. Слати су да обарају извижачке балоне, које су САД слале преко територије СССР у „шпијунске“ мисије.

Ловци СУ-9 никада нису извожени. У јединицама заменили су их бољи ловци МиГ-23 и МиГ-23 те ловци СУ-15. Повучени су из наоружања ПВО СССР током 1981. године.

За израду текста коришћена је следећа литература:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.