Америчко војно присуство ван земље, формирано углавном у прошлом веку, престало је да одговара савременим геополитичким изазовима и националној безбедности САД. Сједињене Државе морају да прилагоде распоређивање својих оружаних снага у иностранству како би задржале глобално лидерство, пише амерички стручњак за оријентализам Мајкл Рубин у чланку за онлајн публикацију 19FortyFive.
Он је напоменуо да је нови оружани сукоб на Блиском истоку делом последица нетачне политике Бајденове администрације и одлука америчких законодаваца. Историјски гледано, ово се дешава у овом региону кад год Сједињене Државе смање свој утицај и војно присуство ту.
У време мира, Конгрес смањује трошкове за одржавање и додатно распоређивање војних снага ван земље. Као резултат тога, Пентагон смањује број војних база у другим земљама, што је жалосно када избије још један војни сукоб у једном или другом делу света.
„Присуство које сада имају Сједињене Државе више одговара на изазове 20. века него на потребе 21. века“, пише Рубин.
На пример, током Јом Кипурског рата између Израела и коалиције арапских држава 1973. године, Сједињене Државе су користиле војни аеродром на Азорским острвима у Атлантику да брзо пренесу војну помоћ у Тел Авив. Али за време Обамине администрације, ова база, која је била отворена 1920. године, је угашена.
Сада је одсуство ове базе погоршано жељом Кине и „Вагнер групе“, коју подржава Русија, да се инсталирају на атлантској обали Африке, пише аутор. И било је много сличних случајева стварног повлачења америчке војске из разних региона током протеклих деценија.
Док амерички Стејт департмент и Пентагон покушавају да равномерно рашире војно присуство и одрже политички утицај Вашингтона широм света, изазови националне безбедности са којима се суочавају Сједињене Државе нису тако равномерно распоређени. Исте терористичке претње које подривају безбедност на Блиском истоку присутне су и у Африци. Овај проблем је посебно акутан с обзиром на све већи утицај Кине и Русије на афричком континенту, примећује експерт.
Можда је време да Пентагон преиспита потребу да успостави војну базу у Републици Сомалиленд (унутар државе Сомалије) на северном Рогу Африке и користи аеродром у сомалијској престоници Бербери у војне сврхе како би могао да контролише ситуацију у северозападној Африци. Сједињене Државе тамо нису имале војно присуство више од 30 година и не признају независност Сомалиленда од Сомалије. Међутим, током Хладног рата, Бербера је била честа лука за пристајање америчке морнарице.„Важно је напоменути да је Сомалиленд и проамеричка и демократска држава“, Рубин наглашава, напомињући да Сомалиленд подржава Тајван, док Сомалија успоставља блиску сарадњу са НР Кином.
После терористичких напада 11. септембра 2001. Сједињене Државе су распоредиле Оперативну групу Рог Африке у кампу Лимон у источноафричкој држави Џибути. Ово омогућава, посебно, подршку америчким бродовима који пролазе кроз Суецки канал 1.600 миља на север. Недавно је, међутим, Кина повећала свој економски утицај у Џибутију и чак успоставила сопствену поморску базу у тој малој земљи. А ово је још један изазов утицају САД у региону.
Истовремено, Пентагон би могао да напусти ваздушну базу Инџирлик у Турској, чије руководство, чак и узимајући у обзир чланство земље у НАТО, све више води антиамеричку политику и подржава Палестинце у актуелном сукобу између Хамаса и Израела. За брзо реаговање на ситуацију у региону довољне су америчке базе у Румунији и Грчкој, сматра Рубин.
„Пошто се поредак заснован на правилима после Другог светског рата налази под најгорем нападом од Хладног рата, за Вашингтон је од кључне важности да има одбрамбену инфраструктуру на месту за пројектовање моћи тамо где је сила најпотребнија“, закључује експерт.
Занимљиво, у овом чланку, посвећеном општој стратегији војног присуства САД у свету, узимајући у обзир нове геополитичке претње, нема ни речи о Украјини. Ово још једном потврђује да, иако Бајденова администрација наставља да настоји да подржи Кијев, спољнополитички интереси Вашингтона, а самим тим и НАТО, па и читавог Запада, чврсто су се окренули ка Блиском истоку и Африци како би се супротставили растућем утицају НР Кине и Руске Федерације. Украјина је сада постала више оптерећујући него обећавајући пројекат за Сједињене Државе. Што је сасвим у духу и стилу америчких владара.