Пише: Данко Боројевић
Решењем комисије Савета министара Совјетског Савеза од 29. децембра 1983. године затражено је од ОКБ Сухој да направи ловац СУ-27М. Први прототип Т-10М-1 саграђен је преправком из серијског примерка авиона. Нос авиона је постао дужи и већи због уградње новог радара Н011 који у односу на старији Н001, монтиран на СУ-27П, има већи домет и проширену зону претраживања у хоризонталном и вертикалном пољу. Распадом Совјетског Савеза развој је био успорен.
Све промене су постепено примењене и испитане на једанаест прототипова СУ-27М означених као Т-10М, и то од Т-10М-1 до Т-10М-11. Водећи човек ОКБ Сухој Михаил Симонов, из комерцијалних и пропагандних разлога је ознаку авиона СУ-27М променио у СУ-35.
Импресивни СУ-35С је најновија реинкарнација ловачких авиона из фамилије СУ-27, и с правом се може тврдити да је овај авион врхунац тренутног конвенционалног дизајна ловачких авиона. Дизајн је мешавина одличне аеродинамичке основе са напредним моторима, контролом лета и напредном авиоником.
Ознака СУ-35 је примењена на две основне конфигурације авиона од 1991. године. Први авион који је носио ознаку СУ-35 раних деведесетих година XX века, био је дигитални Т-10М/СУ-27М, кога је НАТО означио као Flanker-E, а био је погоњен моторима АЛ-31ФМ и имао је радар Н011. За извоз како је било у плану, био је предвиђен авион исто означен као СУ-35. Овај авион је коришћен као основа за развој демонстратора технологије авиона СУ-37, који је НАТО означио као Flanker-F. СУ-37 се користио као платформа за испитивање модерног кокпита, радара Н011М, за проверу уређаја за промену вектора потиска и HOTAS команди лета. Велики део технологије испитане на авиону СУ-37, нашла је своју примену на авионима СУ-30МКИ/МКМ.
Тренутни СУ-35С наручило је Министарство одбране Руске Федерације 18. августа 2009. године, а био је резултат низа дизајнерских студија са дубоком модернизацијом дизајна авиона СУ-27М. Ово је заправо дубоки реинжењеринг основног дизајна авиона на начин на који је извршена измена дизајна код авиона F-15C и на основу којег је настао авион F-15Е, током осамдесетих година XX века. Нови СУ-35С задржао је основни аеродинамички дизајн и већи део структуре авиона СУ-27, али се виде значајна аеродинамичка побољшања са потпуно новим моторима и дигиталном авиоником. Значајне промене укључују уклањање леђног дорсала, повећање капацитета унутрашњег горива и постављање нових одбацивих допунских спољних резервоара за гориво. За погон су изабрана два турбовентилаторска мотора Сатурн АЛ-41Ф-1С (Сатурн 117С) са могућношћу суперкрстарења, који овом авиону дају велику предност у односу на потенцијалне противнике у режиму ваздушне борбе.
СУ-35С на ловачким задацима наоружан је поред ракета Р-73 и са ракетама Р-37М (УРВБ), које могу да делују на удаљености до 300 км, као и Р-77-1 (РВВ-СД) домета до 110 км, осим тога ту су и уређаји за ометање Л-265 “Хибини-10М”, који дају знатну предност ловцима Су-35С над евентуалним супарницима.
Авион је оспособљен за борбу против крстарећих ракета и беспилотних летелица, као и против најновијих авиона као што су F-22 и F-35. Осим тога авион носи читав спектар најмодернијег руског наоружања типа ваздух-ваздух и ваздух-земља. Као ловац-бомбардер носи до 8000 кг убојног терета на 12 носача на крилима и трупу.
У стратешком погледу СУ-35С је у знатној предности у односу на конкурентске западне авионе, осим у односу на F-22. Распоређен у великом броју способан је да промени равнотежу моћи у било ком региону у којем се то деси. Ова реалност се не схвата озбиљно код већине западних ваздухопловстава, па чак и код бирократије Министарства одбране САД.
Сухој СУ-35С у НАТО незванично се означава и као Super Flanker.
Борбено су ангажовани изнад Сирије и Украјине.
Авиони СУ-35С тренутно се налазе у наоружању Русије и Кине, док су недавно успешно завршени преговори и са Ираном. Тако да се очекује да ће ускоро и Иран постати корисник овог одличног авиона.