Далека 1974. година остаће упамћена по једном од највећих скандала који су задесили тадашњу Западну Немачку.
Наиме један смео обавештајац успео је да сруши ни мање ни више него Вилија Бранта немачког канцелара, земље која је била најважнији савезник САД и кључна фигура одбране „Запада“ од потенцијалне инвазије Варшавског пакта.
Тачније тог 6. маја 1974 Вили Брант је поднео оставку после 14 дана од скандала када је откривено да је особа од Брантовог највећег поверења, десна рука на функцији секретара Гинтер Гијом био заправо шпијун, односно радник источнонемачке обавештајне службе „Штази“.
Ова прича, заправо почела је 1956. године када је чиновник Гинтер Гијом заједно са супругом Кристел стигао у Западну Немачку. Они су се декларисали као избеглице и противници комунистичког режима. Бекством из Источног у Западни Берлин почела је једна необична шпијунска прича.
Гинтер и Кристел убрзо су се прилагодили животу на западу и одлучили су да се из Западног Берлина преселе у Франкфурт. Левичарске идеје код обоје су и даље биле присутне, па су одлучили да се активирају озбиљније у политичком животу. Обоје су ступили у Социјал демократску партију. Постали су озбиљни и предани теренски радници, запажени су били и на страначким састанцима .
То је била идеална препрука да се брзо почну да пењу у страначкој хијерархији и обоје стигну до штаба партије, где су добијали одговорне задатке, а круг утицајних пријатеља постајао све већи. Тринаест година касније те 1969. већ су стигли у престоницу тадашње Западне Немачке Бон, где су постали сарадници посланика покрајине Хесен, одакле асу касније прешли у главни штаб канцелара Вилија Бранта.
Брант је био импресиониран Гијомом и као радником и као човеком. Убрзо Гијом је добио понуду која се не одбија. Место личног Брантовог помоћника и блиског пријатеља.
У лето 1973. Гијом је као човек од поверења имао једни право да прати Бранта и његову породицу на одмор у Норвешку. Иначе све поверљиве поруке и информације које су стизале Бранту пролазиле су и кроз руке Гијома који их је читао и анализирао како би могао да саветује Бранта. Међу таквим порукама била је и порука тадашњег председника САД Ричарда Никсона који је Бранта известио о разговорима са шефом француске дипломатије. У тој могло би се слободно рећи анализи Никсон је Бранта обавестио да у врху НАТО пакта има размимоилажења у погледу одбране и односа са Варшавским пактом и Совјетским Савезом. На крају те поруке Никсон је упозорио Бранта као најважнијег америчког савезника да ове информације морају да остану тајна. Међутим, Гијом који је прочитао анализу и поруку, по доласку кући са посла испричао је својој супрузи, која је тада била секретарица у валдиној канцеларији.
Кристел је затим детаљно информације пренела источнонемачком куриру са којим се како је касније истрагом утврђена састајала на тачно одређеним местима, јер је била неупадљива за разлику од Гијома.
Иначе Гијом је пре регрутовања у редове Штазија био фотограф. Имао је брзину и таленат за фотографисање, што му је помогло да специјалним фотоапаратом слика велики број поверљивих докумената које је касније стављао на миркофилм и онда једном месечно тачно утврђеног дана преда куриру. Односно то је радила Кристел која је преносила информације и поверљиви материјал из канцеларије премијера Западне Немачке.
Преко својих веза западнонемачка обавештајна служба БНД успела је да дође до информација да се у кабинету канцелара Вилија Бранта налази кртица која предаје поверљиве документе Штазију. Под вишемесечну опсервацију стављен је Гијом, а самим тим и посредно Кристел, која и није знала да је праћена. Тако су и откривени састанци са источнонемачким Куриром. Прикупљање доказа трајало је девет месеци и 24. априла 1974. агенти БНД заједно са полицијом закуцали су на врата куће породице Гијом у Бад Годесбергу.Вест о хапшењу човека од поверења канцелара Вилија Бранта због шпијунаже одјекнула је као бомба. Агенти БНД саслушали су и шокираног Бранта, али тај део приче остао је сакривен од јавности. За брачни пар Гијом организовано је после више од годину дана од хапшења суђење.
Шестомесечно суђење брачном пару Гијом одржано није било у обичној судници него у специјалној просторији испод зграде Вишег суда у Диселдорфу која није пропуштала никакв звук споља и у највећој тајности без присуства јавности. На овом суђењу сведочио је и канцелар Брант који је због шпијунског скандала поднео оставку. Чак су се тад преносиле гласине и да би могло да буде суђено и самом Бранту због немара, али од тога није било ништа.
Гијомовима су предочени сви докази и они су 15. децембра 1975. проглашени кривим због издаје и одавања државних тајни. Гинтер и Кристел осуђени су на затворску казну од укупно 13 година затвора. Суд је Гинтеру и Кристел скинуо по две године јер им је узето као олакшавајућа околност то што БНД је имала закснелу реакцију и да су начињени велики пропусти који су довели до тога да човек таквог калибра као што је био Гинтер Гијом дође у блиско окружење немачког канцелара, а да није био темељито проверен.
А шта је било са источним Немцима. Двадесет месеци после хапшења Гинтера и Кристел они су ћутали. Нису се оглашавали нити преко посредника нудли размену брачног пара Гијом. Захтев за посетом реализовали су после изрицања пресуде. Добро упућени кругови су знали да је то припрема за пуштање на слободу. Светлост слободе прво је угледала Кристел. Она је размењена на Глиеницкер Брüцке за девет Западних Немаца који су марта 1981. затворени у Источном Берлину.
Гинтер Гијом размењен је пет месеци касније после Кристел.
Та размена у Немачкој дочекана је бурно. Уследили су протести и незадовољство. Тад је испливало да је главни преговарач да се пусте Гијомови и да се изврши замена за западне Немце био источноберлински адвокат Волфанг Фогел, познат и по замени Фенсиса Пауерса за совјетског шпијуна и обавештајца Рудолфа Абела. Вишемесечни преговори завршени су разменом.
У тренутку пуштања Гинтер Гијом је био стар 54 године. Он је у ДДР пребачен у комбију са навученим завесицама преко прозора. Заједно са њим отишла је и медицинска документација јер је у међувремену Гијом имао озбиљне проблеме са бубрезима. Са Гијомом у пакету ослобођена су и четворица совјетских агената. Западна Немачка добила је 35 звојих држављана који су задржани у Источној Немачкој под оптужбом да су се бавили шпијунажом и да су помагали источним Немцима да пребегну на Запад. У пакету је отишло и 3.000 Источних Немаца, чији рођаци су успели да побегну преко берлинског зида, а сад им једозвољено да им се придруже. За њихове пасоше влада у Бону платила је Источној Немачкој 75 милиона марака.
Гијом повратком у источни табор се одрекао пензије од 380 марака недељно, а код правих послодаваца исплаћено му је 120.000 марака на име заосталих плата. Тако се завршила најнеобичнија шпијунска афера која је однела једног канцелара.