Назив „Ренџери“ (Rangers, негде се чита Рејнџери) потиче из Енглеске. Наиме, тако су др звали чувари шума пре него се тај назив у осамнаестом веку почео користити за припаднике брзо покретних јединица за извиђачко препадна дејства.
У САД ренџере је први формирао мајор Роберт Роџерс који је под својом командом 1756. године имао девет самосталних чета за борбу у саставу британске војске против Француза и Индијанаца. Те јединице су биле брзо покретне и изводиле су извиђачко препадна дејства али се још нигде нису службено помињале под називом ренџери. Тек 1812. године у САД у званичним документима појављује се назив ренџери.
Тада је Конгрес САД одобрио формирање шест коњичких ренџерскиг чета за чување и службу на граници према Мексику. Прва већа јединица, ренџерски батаљон, биће формиран 1832 . године али је већ следеће године расформиран. У Тексасу су ренџерске јединице биле формиране још 1823. године али су као такве озваничене тек 1835. године. Управо од тих тексашких ренџера води порекло и данашњи назив који је изведен по припадности граду „RANGER“ у Тексасу.
Од краја деветнаестог века па до Другог светског рата није било ренџера. поновно формирање ренџерских јединица у САД отпочиње у мају 1942. године. Био је то батаљон ренџера који је коришћен у амфибијским операцијама, али је због великих губитака врло брзо расформиран.
После пар месеци, формира се шест нових ренџерских батаљона од којих је пет било ангажовано у Европи а један на азијском ратишту. Ренџери су учествовали као ударна снага при искрцавању у Нормандији и на Сицилији. После Другог светског рата ови батањони су расформирани.
Поновна појава ренџера везана је за рат у Кореји (1950-1953), када се поново формира шеснаест самосталних ренџерских чета. Искуства из Кореје су навела САД да уведе ренџерску обуку као посебну са свим њеним специфичностима, што је и урађено 1957. године, када је формирана ренџерска школа у Форт Бенингу која и данас постоји.
Све до 1974. године, постојале су самосталне ренџерске чете, да би те године био формиран Први ренџерски батаљон. Подаци о томе када су формирана остала два ренџерска батаљона, други и трећи, различити су од извора до извора. Тако постоје подаци да је Други батаљон формиран исте године када и Први а да је Трећи формиран тек 1983. године. Други подаци говоре да су Други и Трећи батаљон формирани 1975. године. Поред тих података, постоје и нешто неодређенији подаци о онастанку Трећег батаљона као што су, да је број ренџерских батаљона у време од 1981. до 1987. године, порасатао са два на три. Разлика у овим подацима је вероватно продукт вела тајни које и данас обавија специјалне снаге у свету те жеља тих земаља да се што мање зна о њима и њиховим припадницима.
Оно чиме се поносе САД је 75. ренџерски пук (The 75th Ranger Regiment) који је настао спајањем сва три наведена батаљона. Команда пука је комплетирана 1986. године. Штаб пука заједно са Трећим батаљоном лоциран је у бази у Форт Бенингу (Џорџија) док је Први батаљон у бази Хантер (Џорџија) а Други батаљон у бази Форт Луис (Вашингтон).
УВЕК ПРВИКоманда 75. ренџерског пука је под командом SOCOM (Команда за специјалне операције) са седиштем у Форт Брагу (Северна Каролина).
Специјалне снаге САД чине: ваздушно десантне, ренџери, јединице за психолошке операције, јединице за цивилне послове, одред Делта и авијација специјалних снага.
Ренџери су само један од сегмената машинерије САД. Они су у ствари лака пешадија а најсличнији су нашим ударним групама, које су формиране током рата у ВРС а чији задатак је био пробој противничке линије одбране или заузимање одређених објеката како на фронту тако и у дубини противника. Ренџери имају управо такве задатке а као и наше ударне групе, после заузете објекте препуштају другим јединицама на чување. У томе пресудну улогу игра техничка опремљеност ренџера, тако да се они убацују на дубине до 350 км у противничку територију и то најчешће уз употребу хеликоптера или као падобрански десант.
Њихово гесло је због тога: РЕНЏЕРИ ПРОДИРУ ПРВИ.
ОД КОРЕЈЕ ДО АВГАНИСТАНА
Прва борбена употреба ренџера, догодила се током Другог светског рата у бици код Дијепа 19. августа 1942. године на обали окупиране Француске као део десантног препада. Затим следе Сицилија, Нормандија и даље.
Затим следи Рат у Вијетнаму. Током операције „Обала слоноваче“, која је изведена 20. новембра 1970. године ренџери су били ударна песница. Циљ операције био је заузимање логора Сон Таји у Северном Вијетнаму око 40 км западно од Ханоја и ослобађање заробљених америчких пилота који су држани у том логору. Око 60 ренџера добровољаца, више месеци се припремало на Флориди на сличним објектима.
Тајност је била толика, да ни сами учесници нису знали где ће бити употребљени и на којем задатку. Чак се рачунало и на 50 посто губитака. Логор је освојен врло брзо уз подршку борбених хеликоптера али се испоставило да је то био удар у празно. Пилота није било ту, јер се оближња река била излила па су Вијетнамци евакуисали логор три недеље пре.
Нова операција која је позната широј јавности а у којој су учествовали ренџери била је „Орлове канџе“. То је била операција спасавања талаца из Америчке амбасаде у Техерану. У њој су поред Делта одреда учествовалиа 42 ренџера. Операција није успела, због више несрећних случајева. Међутим, акција је коштала САД тадашњих 139 милиона долара. Криза са таоцима је завршена 20. јуна 1981. године пошто су таоци провели у заробљеништву 444 дана.
Ренџери су учествовали и у операцијама „Хитна фурија“ на Гренади у лето 1983. године, као и у Панами у ноћи 19/20. децембар 1988. године, кад је почела операција „Праведан циљ“. Обе операције су биле успешне.
Затим су се ренџери нашли и у операцији „Пустињска олуја“ јануара 1991. године.
Један од великих неуспеха САД и ренџера је у акцији у Сомалији у склопу операције УН под називом „Обнова наде“ септембра 1993. године. Тада су ренџери имали 20 погинулих и више десетина рањених припадника.
Потом је дошао Авганистан 2001. године, као и инвазија на Ирак 2003. године.
За јавност је остала упечатљива слика, повлачења САД из Авганистана2021. године.
Ренџери су данас присутни и у Европи, само се о томе не говори.