TRAMPOVA TRI MUSKETARA: “NOVI AMERIČKO-RUSKI PRISTUP UKRAJINI”

Ono što Trampa izdvaja je njegova spremnost da preuzme velike rizike u potrazi za velikim pobedama.

Najkonzistentnije geopolitičko obećanje predsednika Donalda Trampa bilo je okončanje rusko-ukrajinskog rata. Iako je ovaj cilj popularan među američkim biračima, sam mir ih neće zadovoljiti. Pravo pitanje je: kako taj mir čini Amerikance da se osećaju bitnim sebi? Trampovo nasleđe zavisi od odgovora.

Ovo je žestoki čin koji može dovesti ili do traumatičnog pada ili do trijumfa koji prija publici. To bi moglo da liči na povlačenje Ričarda Niksona iz Vijetnama ili povlačenje Džoa Bajdena iz Avganistana – žudljiv poraz koji umanjuje Ameriku dok ohrabruje njene protivnike. U oba slučaja, Amerikanci su se osećali lošije, iako su borbe prestale.

Sada razmislite o povlačenju Ronalda Regana iz Nikaragve ili Džordža H.V. Bušov odlazak iz Iraka 1991. godine—obojica su okončali sukobe, ostavljajući lokalne lidere na čelu, tvrdeći da će tražiti mir i prosperitet. Prva dva ishoda ocrnila su obećavajuće predsedničko nasleđe, dok su poslednja dva postala blago pozitivne istorijske fusnote.

Kako Tramp izbegava presudu Nikson-Bajden i obezbedi presudu Reganu-Bušu?

To zavisi od Trampa i njegova tri musketara: državnog sekretara Marka Rubija, savetnika za nacionalnu bezbednost Majka Valca i ministra odbrane Pita Hegseta. Poput starih vitezova, oni izvršavaju kraljevu volju i zahtevaju i hrabrost i lukavstvo.

Dvojica od njih, Rubio i Valc, donose veliko iskustvo iz Predstavničkog doma i Senata. Hegset, sa svoje strane, ima duboku vojnu ekspertizu.

Veliki deo Trampovog političkog bola od 2016. godine vezan je za Ukrajinu i Rusiju. Od prvog dana svog predsedničkog mandata, bio je nemilosrdno napadan zbog neosnovanih optužbi o „dosluhu“ sa ruskom vladom. Iskušenje je ostavilo dubok ožiljak.

Uz to, Tramp se suočio sa suđenjem za opoziv zbog navoda da je od ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog tražio informacije o plaćanjima između ukrajinske energetske kompanije i Bajdenovog sina.

Kao rezultat toga, Tramp je najistaknutija ličnost u Vašingtonu koja otvoreno ne veruje ukrajinskom lideru i jedan od retkih koji na ruskog predsednika Vladimira Putina gleda u čisto transakcijskim, a ne moralnim terminima.

Tramp je poslao Rubija u Saudijsku Arabiju da se sastane sa ruskim kolegom — bez ukrajinskog ili evropskog učešća. Ovaj sastanak označava prve opsežne američko-ruske diskusije od Putinove invazije na Ukrajinu 2022. godine, što je izazvalo zabrinutost u Kijevu i širom Evrope.

Zelenski ne shvata da ga Tramp smatra delimično odgovornim za jedan od svojih opoziva i da mu se ne sviđa njegov performativni moralizam – prirodan stav za bivšeg glumca poput Zelenskog, ali anatema za pragmatičnog dilera poput Trampa.

Tramp je Zelenskog nazvao „diktatorom“ jer je odbio da održi izbore i okrivio Ukrajinu za rat.

Poruka je jasna: Tramp ne posmatra sukob Rusije i Ukrajine kao bitku dobra protiv zla, već kao tragediju bez jasnih heroja. Ako Zelenski želi da spase svoju naciju, mora da napusti javno držanje i da se uključi u tihe, pragmatične razgovore sa Trampovim užim krugom – počevši sa: „U redu, razumem. Šta vi momci želite?”

Iz Trampove perspektive, Evropa se takođe suočava sa bolnim prilagođavanjem.

Primedba nemačkog kancelara Olafa Šolca da „ne sme da bude odluka nad glavama Ukrajine“ izgleda kao da je u Trampovom Vašingtonu gluha. Ko je on da išta kaže? pitaju Trampovi savetnici. Koliko tenkova ili evra je Nemačka poslala? A kada je tačno Nemačka prestala da kupuje gas od Putina?

Surova realnost za Evropu je da Trampov tim na evropske lidere gleda kao na sporedne igrače.

Štaviše, biznismeni u Trampovoj orbiti primećuju da evropski doprinosi Ukrajini nisu premašili 15 milijardi dolara ni u jednom kvartalu od 2022. godine — dok su američki doprinosi premašili 24 milijarde dolara samo u četvrtom kvartalu 2024. godine.

Čini se da evropski lideri pretpostavljaju da će sukob u Ukrajini pratiti obrazac jugoslovenskih ratova devedesetih godina prošlog veka, gde je Amerika pružala najveći deo vojne i finansijske podrške, dok je Evropa zadržala ravnopravno mesto za stolom – baš kao što je to bilo 1945. godine. Tramp je izgleda odlučan da spreči taj scenario, ostavljajući Evropsku uniju u neprijatnoj poziciji.

U međuvremenu, američki ministar finansija Skot Besent je signalizirao da bi Bela kuća mogla ili da ukine ili poveća sankcije Rusiji, u zavisnosti od spremnosti Moskve da pregovara. Tokom nedavne posete Kijevu, Besent je Zelenskomu predstavio zahtev za prava na mineralna sirovina kao „isplatu“ za prošlu američku vojnu pomoć.

Besent je tvrdio da je Ukrajina pristala na uslove. Međutim, u sredu je Zelenski osporio ovo, napominjući da su Sjedinjene Države obezbedile 69,2 milijarde dolara pomoći pod Bajdenovom administracijom – daleko manje od onoga što Trampova Bela kuća sada traži zauzvrat. On je insistirao da bi svaki sporazum zahtevao bezbednosne garancije SAD za posleratno rešenje.

Trampistička doktrina sklapanja poslova u službi America First ne iznenađuje da njegov tim zahteva pristup ukrajinskim mineralnim resursima od 500 milijardi dolara kao uslov za kontinuiranu američku zaštitu. Jedino što iznenađuje je da bi bilo ko bio šokiran ovim.

Trampovi najbliži savetnici su pojačali ovaj pristup:

• Državni sekretar Marko Rubio založio se za pomak ka multipolarnom svetu u kojem Sjedinjene Države zauzimaju sekundarnu ulogu u Evropi.
• Savetnik za nacionalnu bezbednost Majk Volc izjavio je da Evropa mora da „poseduje ovaj sukob u budućnosti“ — što znači da treba da plati račun.
• Sekretar odbrane Pit Hegset otvoreno je rekao saveznicima u NATO da Evropa mora pružiti najveći deo buduće vojne pomoći Ukrajini.

Trampovo insistiranje da Evropa rešava „lokalna pitanja“ poput Ukrajine bez velikog učešća SAD moglo bi na kraju da prinudi razvoj nezavisnog evropskog bezbednosnog okvira.

Ishod Trampovih pregovora sa Putinom ostaje neizvestan, ali bez obzira na rezultat, ovi razgovori označavaju istorijsku promenu u odnosima SAD i Rusije i budućnosti evropske bezbednosti.

Ako Tramp i njegov tim uspeju da obezbede mirovni sporazum koji izbegava percepciju američkog poraza i gura Evropu ka vojnom samopouzdanju, njegovo kockanje će se spektakularno isplatiti.

Ali ako Rusija prekrši primirje i zauzme Kijev – iznudivši ponižavajući trenutak „helikopter na krovu ambasade“ – Amerikanci će se osećati obeščašćeno, a Trampova reputacija će patiti.

Ulozi su veliki, a ishod je nepoznat. Ono što Trampa izdvaja je njegova spremnost da preuzme velike rizike u potrazi za velikim pobedama.