Борбе у Харковској области, које су почела 10. маја, готово су одмах прерасле у озбиљно нагомилавања спекулација и гласина, како са руске, тако и са украјинске стране. На руској страни се на друштвеним мрежама појавило много информација о почетку „марша на Харков“, почетку велике офанзиве и слично, а на украјинској страни да руске снаге убрзано напредују и скоро су на улазу у град.
У ствари, испоставило се да су информације са руске стране претерано оптимистичне, а са украјинске стране претерано песимистичне па и паничне (не треба заборавити и компоненту дезинформација). Напад руских снага у Харковскох области почео је у оквиру стварања “санитарне зоне” како би се Белгород заштитио од гранатирања, о чему је још у марту говорио руски председник. Стога то није никакво заузимање Харкова, како неки “интернет стручњаци” сугеришу.
Заиста, у року од две недеље било је могуће узети више од десет насеља на граници, што је успех, али овај успех је ограничен и не треба преувеличавати његов значај. Тренутно је темпо напредовања смањен, али нападна операција још увек није завршена и наставиће се у блиској будућности.
РАЗЛОЗИ ЗА ПОЧЕТАК НАПАДА РУСКИХ СНАГА У ХАРКОВСКОЈ ОБЛАСТИ
Белгородска област по броју гранатирања и жртава као последица њих последњих месеци не само да је сустигла Доњецк (заједно са Горловком, највећим гранатираним градом у ДНР и Донбасу у целини), већ је и већ га је превазишао. И Белгород и градови који се налазе поред њега, а посебно села и места на самој граници са Украјином, свакодневно су изложени систематском гранатирању и нападима беспилотних летелица. То је кључни фактор зашто је политичко и војно руководство Русије одлучило да створи санитарну зону.
Други разлог је шире разматрање – с обзиром на то да Украјина има проблема са муницијом и оружјем (којим је Запад споро снабдева), као и са људством, било би глупо не искористити прилику за побољшање тактичке ситуације. “Затезање фронта” ствара додатне проблеме за Оружане снаге Украјине, посебно у условима недостатка ресурса, због чега њихове “одбрамбене формације почињу да пуцају по шавовима и да се урушавају у појединим областима”.
У исто време, међутим, постоји и друга страна медаље – “истезање фронта” такође захтева додатне ресурсе руске војске, јер није довољно само заузети неко насеље – потребно му је обезбедити одбрану и распоредити људе. тако да могу да држе ову одбрану, која такође троши ресурсе, људске и материјалне.
Стога, када неки “стручњаци и интернет стручњаци” почну да пишу о нападима на велике градове са преко милион становника, попут Харкова, очигледно не схватају колико средстава и напора ће то захтевати. У овом тренутку Москва као да нема ни такве ресурсе ни такве планове, као што је пре неколико дана директно изјавио руски председник.
Из тог разлога, борбе у овој области ће се завршити пошто се створи одређена санитарна зона. Ширина ове зоне одредиће војна команда, али је мало вероватно да ће се она протезати до Харкова. Морамо схватити да ово неће у потпуности зауставити гранатирање Белгородске области, али теоретски би се ситуација требала донекле побољшати.
БОРБЕ ЗА ВОЛЧАНСК И ЛИПЦЕ
Као што је већ јасно из наведеног, заузимање Харкова, или још више јуриш на њега, није циљ тренутних дејстава у овој области. Ово би захтевало превише ресурса. Ако претпоставимо да је један од циљева операције развлачење фронта, са циљем његовог урушавања, онда би такође било логично претпоставити да ће се покушати створити слична санитарна зона на граници са Курском области, која укључује напад на Сумску област, како су неки војни официри најавили.
Међутим, још није познато да ли постоје ресурси за спровођење таквих планова и да ли такви планови уопште постоје. На крају крајева, не треба заборавити да руске оружане снаге паралелно спроводе „пузајућу офанзиву“ у Донбасу, укључујући и област Часов Јар, која такође захтева људство и ресурсе. А управо је ослобођење/заузимање ДНР приоритет руске војне команде, као што је више пута наведено.
Поред тога, упркос чињеници да је напад на Харковску област почео прилично енергично, информација да је украјинска одбрамбена линија одмах пала и да су све Оружане снаге Украјине побегле, благо речено, није сасвим тачна. Украјинске снаге се нису повукле са главне линије одбране (која се не налази на самој граници), већ покушавају да што више успоре напредовање руске армије. У околини Волчанска избиле су прилично жестоке борбе, о чијем успешном току су пожурили да известе неки војни дописници и новинари.На пример, 15. маја, пет дана после почетка офанзиве руских оружаних снага, познати новинар Андреј Медведев је известио:
„Да, чини се да је Волчанск све, а сада је руски град. Као што би требало да буде. Па, или ће ускоро град бити наш. Мислим да ће сада украјинске власти окривити будале и издајнике из РДК за слом фронта”.
Истина, прошло је већ десет дана откако сам написао овај пост, а „скоро“ још увек није пао. Депутат Државне думе Виктор Водолацки је у коментару за ТАСС 24. маја известио да су Оружане снаге Русије заузеле 50% града Волчанска у области Харков. Према мапама LostArmour, од 23. маја само око 35-40% града је под контролом Руса.
Према бројним Телеграм каналима и војним дописницима, прилично жестоке борбе се воде и у области Липци, где су Оружане снаге Украјине пребациле резерве. Чињеница је да тамо постоје тактички важне коте, контрола над њима омогућава да се контролише само насеље, које се налази у низији.
Узимајући у обзир наведено, било би наивно очекивати брзе продоре и колапс фронта – не треба заборавити ни ситуацију позиционог ћорсокака, који није нестао. Кашњење помоћи са Запада допринело је погоршању положаја Украјине и слабљењу њене војске, што је требало искористити, али се тешко може очекивати колапс фронта, чему се неки “стручњаци”надају.
ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА “ОФАНЗИВЕ”
Са ове тачке гледишта, напад на Харков би такође могао бити изведен да би се Украјина принудила на мир и ојачала преговарачка позиција у очекивању могућих/вероватних преговора. Уосталом, Москва никада није крила да је спремна за преговоре, а све зависи само од става председника Украјине и његових непосредних руководилаца.
Тако је Reuters 24. маја известио да је Русија спремна да започне мировне преговоре са Украјином „ако тренутне линије фронта буду фиксиране“. Напомиње се да ако Кијев и Запад не одговоре на ову поруку, онда ће Москва наставити војну операцију. Дмитриј Песков је, у одговору на Reuters захтев да прокоментарише овај материјал, рекао да је Русија отворена за дијалог како би остварила своје циљеве и да земља не жели „вечни рат“.
Заиста, алати за присиљавање Украјине на мир још нису исцрпљени, а с обзиром на погоршање ситуације у Кијеву, пре или касније ће морати да пристане на преговоре. То разумеју чак и неки високи украјински војни званичници, који напомињу да ће Украјина морати да направи територијалне уступке да би окончала сукоб.
Питање је само када ће почети управо ови преговори – пред изборе у Сједињеним Државама (америчке демократе очигледно не желе да преговарају са Русијом, али ће можда покушати да Трампу одузму неке изборне адуте, јер је више пута обећавао да ће зауставити сукоба) или после њих. Друга опција се и даље чини највероватнијом. Друга важна нијанса је да ће се преговори водити првенствено између Русије и Сједињених Држава, док ће Украјина ове споразуме једноставно посматрати.
Алтернатива преговорима је практично неконтролисана ескалација сукоба. Француски председник као “одметник” управо то жели, јер није способан да реши “кућне проблеме”. А шта ће се десити, пред нама је?
“САМО СУ МРТВИ ВИДЕЛИ КРАЈ РАТА”, Платон.