Пише: Данко Боројевић
Доласком на власт у Немачкој почиње масовни прогон Јевреја. Број усељеника у Палестину се повећава.
МАСОВНИ ДОЛАЗАК У ПАЛЕСТИНУ
Године 1881. Палестина је имала око 450.000 Арапа – око 90 % муслимана, остатак хришћана – и 25.000 Јевреја. Већина Јевреја, од којих су готово сви били ултра-ортодоксни, не-националисти и сиромашни, живели су у Јерусалиму, главном граду земље те мањи део у осталим јеврејским светим градовима, пре свега Тиберијади и Хеброну.
Многи су сеоски становници, посебно у низијама, били пољопривредници, чија су земљишта била у власништву богатих градских власника земљишта или ефендија. Први талас ционистичких емиграната – Прва Алија (дословно, успон) – донео је на палестинске обале између 1882. и 1903. године око 30.000 јеврејских насељеника. Циљ им је био успоставити постепено ширеће језгро продуктивних јеврејских градова и пољопривредних насеља, што би у завршници резултовало јеврејском већином и успостављањем независне, суверене јеврејске државе у целој Палестини.
Било је шест досељеничких таласа или Алија (alijá) како су их називали. Током првог таквог усељеничког таласа, у Палестину су дошли Јевреји из Царске Русије. У периоду од 1882. до 1901. године, пристигло је 25.000 Јевреја из тадашње Русије. Друга Алија трајала је од 1904. до 1914. године, када је у Палестину пристигло поново из Русије око 40.000 Јевреја. Тада се исељавање прекида због избијања Првог светског рата.
Трећи талас усељавања почиње убрзо по завршетку Великог рата, 1919. године углавном из земаља Источне Европе, када је у Палестину до 1923. године ушло преко 35.000 Јевреја. Затим следи четврти талас од 1924. до 1928. године, када је из Пољске, Мађарске и других источноевропских земља у Палестину ушло око 67.000 Јевреја. Током петог таласа усељавања у Палестину од 1929. до 1939. године, уселило се преко 250.000 Јевреја, од чега је четвртина била из нацистичке Немачке. Шеста Алија од 1940. до 1948. године, била је позната као Alijá bet или Hahaʻapala, када је у Палестину ушло преко 100.000 Јевреја. То је био талас емиграната из различитих крајева Европе.
После шесте алије рат Арапа и Јевреја био је неизбежан због премалог простора у којем би заједно „у миру“ требале живети две врло сличне, а с друге стране две потпуно различите етничке групе. Исто тако арапско негирање постојање државе Израел на подручју Палестине те њихов анимозитет према јеврејском досељавању, није увелике помогао Јеврејима да након хорора у Другом светском рату, оснују државу која ће бити само њихова и из које их нико неће терати.
Сукоби с Арапима се обнављају, нарочито после оснивања Врховног комитетаАрапа којим председава муфтија јерусалимски Хаџи Мухамед Амин Ал Хусеини. Овај муфтија је по злочинима познат и код нас. Он је је главни оснивач СС Ханџар дивизије. За време постојања НДХ долазио је у Загреб, Сарајево и Мостар.
Арапи су 1936. године, подугли устанак захтевајући да се хитно обуставе усељавања Јевреја и да се администрација преда у арапске руке. Нападају се саобраћајнице, јеврејска насеља, британске полицијске станице.
Као одговор Британаци Јеврејима дозвољавају да се наоружају и формирају помоћну полицију (Notrim) као и и тајну обавештајну службу Hagane-Serut Jediot (Sai) која ће 1937. године оформити крило за илегално усељавање – Мосад (Mossad Leliviah Beth).
БОРБЕ НА СТРАНИ САВЕЗНИКА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
У Другом светском рату Јеврејска легија равноправно се бори на северу Африке, на страни савезника. Заједно са британском SOE (Special Operation Executive) учествује у диверзантским акцијама (група Palmach).
Арапи, незадовољни британском политиком у Палестини, окрећу се према Немачкој што ће имати пресудну улогу, када велике силе, победнице у рату буду одлучивале о судбини Палестине.
ОТПОР БРИТАНЦИМА И ПРОГЛАШЕЊЕ ДРЖАВЕ ИЗРАЕЛ
Други светски рат иако је већ одавно био завршио у свету, на простору Палестине се наставио. Холокауст је имао велики утицај на ситуацију у Палестини. Током Другог светског рата (1939-45.), Британци су ограничили улазак у Палестину европским Јеврејима који су избегли нацистички прогон. Желећи да умире Египћане и Саудијце богате нафтом, наметнули су ограничење јеврејској емиграцији.
Крајем 1945. године, као одговор на велике немире у Јерусалиму и Тел Авиву, и бомбашке нападе на железнички систем, британске трупе из 1. пешадијске и 6. ваздушно-десантне дивизије морале су да буду распоређене као подршка цивилној полицији.
Када је 3. пешадијска дивизија стигла у Палестину 1947. године, број британских војника који су тамо били распоређени порастао је на око 100.000 – већином припадника националне службе.
Навикнутим на конвенционалне борбе у Европи, британским трупама је било тешко да се носе са насилним акцијама Irgun и LHI.
Тактике коришћене тридесетих година прошлог века, полицијски час, претреси и чување кључних локација – поново су уведене. Али јеврејске групе су уживале подршку локалног јеврејског становништва, а Британцима је прикупљање обавештајних података било посебно тешко.
Упркос томе, високи комесар сер Алан Канингем одлучио је да зада тешки ударац побуњеницима. Дана 28. јуна 1946, 17.000 британских војника извело је операцију Агата у Јерусалиму. Претресене су канцеларије Јеврејске агенције и друге зграде и откривена су складишта оружја.
Ухапшен је велики број Јевреја осумњичених за тероризам. Антитерористичке операције биле су првенствено одговорност палестинске полиције. Посао војске је био да их подржи, огради села или делове градова и помогне полицији да их претресе.
У септембру 1946. године Британци су сазвали конференцију јеврејских и арапских вођа у Лондону. Када се ово завршило у ћорсокаку у фебруару 1947. године, Влада је објавила да је одлучила да проблем упути Уједињеним нацијама.
Терористичке активности су се наставиле, што је довело до увођења ванредног стања и строжијег полицијског часа.
Јеврејске терористичке групе својим дејствима као што је било рушење хотела Краљ Давид у Јерусалиму, уништење радараских станица на брду Кармел и сличним, јасно показују расположење и решеност јеврејског народа да се трајно настани на том подручју.
Захваљујући јаком лобију у САД, учешћу на страни савезника у Другом светском рату и великим жртвама, Јевреји успевају да свој проблем изнесу пред Организацију Уједињених нација. После многобројних заседања 27. новембра 1947. године Савет безбедности УН доноси План о подели Палестине, познат као Резолуција број 181. У односу на Арапе који су добили територију од 11.000 квадратних километара (на којој би живело око 800.000 Арапа и 10.000 Јевреја), Јевреји су тим планом добили територију од 14.400 квадратних километара (где би живело око 540.000 Јевреја и око 400.000 Арапа).
Ово је узроковало нове сукобе и нереде, у којима је животе изгубило 125 Јевреја и 162 Арапа.
На дан повлачења британских снага из Палестине, 14. маја 1948. године, Давид Бен Гурион проглашава Државу Израел – када практично почиње Први Арапско-израелски рат.
Наставак следи
РАЈ И ПАКАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ: „ПРВИ АРАПСКО-ИЗРАЕЛСКИ РАТ„
За израду текста коришћен текст у рукопису: Данко Боројевић, Драги Ивић, РАЈ И ПАКАО ОБЕЋАНЕ ЗЕМЉЕ, Обећана земља као вечито жариште, или: рајски врт као предворје пакла, Историјски, друштвени и културолошки осврт