Серија државних удара који су изведени о Африци од Нигера до Габона усковитлали су политичку сцену у Африци. Политички земљотрес потреса афрички континент, сви говоре да су пучеви удар Русије на некадашње колонијане силе Француску пре свега. али и Велику Британију, као и безбедносне интересе САД посебно што се тиче борбе са Ал Шабахом, афричким огранком Ал Каиде.
Шта се крије иза серије пучева у Африци ТВ Фронт је у свом ауторском тескту написао магистар безбедности Милан М. Бабићем и и аутором књиге „Технике извођења државних удара са превенцијом државних удара“ која се бавила пучевима између осталог у Африци, али и широм света од 1945 до данас.
Недавни догађаји у Африци додатно су актуелизовали тему државних удара на црном континенту, али и у свету. Иако је Јужна Америка у другој половини 20. века словила за „континент државних удара“, у новом миленијуму, примат је преузела Африка, која је и сама забележила преко 100 успешних државних удара током последњих седамдесет година. Од 1952. до данас се у Судану догодило 17 државних удара, у Бурундију 11, у Гани, Сијери Леоне и Буркини Фасо 10, на Коморима и у Гвинеји Бисао 9, у Малију, Нигеру, Нигерији и Бенину 8, док се у Чаду десило 7 државних удара. Током последњих четврт века, у овом погледу био је најактивнији енергентима најбогатији афрички појас Сахела, односно низ држава Африке, који се протеже од Сијере Леоне и Мауританије на западу до Судана на истоку континента.
Изневши ове податке, треба поменути две појаве које често доносе државни удари, а које су обе актуелне у подручју Сахела, а и шире од почетка овог века. Прва је такозвана „замка државног удара“, односно појава када се у одређеној држави после првог државног удара у краћем или средње дугом периоду јави још један или неколико државних удара, често смењујући са власти ривалске центре моћи и/или геополитичко усмерење државе. Друга појава је такозвана „зараза државним ударима“, тојест појава при којој се после државног удара у једној држави у краћем или средње дугом периоду јави још један или серија од неколико државних удара у другим државама истог региона. Овакве појаве нису невероватне – серија државних удара који мењају геополитичко усмерење региона, исто као што је постојао и низ „обојених револуција“, које су се у кратком периоду нанизале током такозваног „Арапског пролећа.“
Треба истаћи и основне разлике између државних удара и револуција (чак и „обојених“). Државни удар активно спроводи релативно мали број добро организованих, акционо синхронизованих професионалних припадника оружаних снага (или њима еквивалентних) у што краћем временском року, за разлику од револуције, коју спроводе добро опозиционо организоване, бројношћу неограничене широке народне масе. Заједничко им је то што се и у једном и у другом случају заузимају здања виталних државних институција и неутралишу центри моћи властодржаца, међутим, револуције се спроводе онда када је опозиција у држави моћна, бројна, уједињена, добро организована и са значајним средствима (из иностранства или сопственим), док се државни удари спроводе онда када је опозиција слаба, немоћна и дезорганизована, а јавила се потреба за режимском или системском па и геополитичком променом. Крај Хладног рата донео је и два „хибридна“ облика преврата, који комбинују елементе револуције и државног удара – тзв. „демократски државни удар“ (када оружане снаге спроводе преврат на захтев огромног броја окупљених демонстраната против режима), који се прво десио у Малију 1991., а најпознатији се догодио у Египту 2011.; као и тзв. „обојена револуција“ (када преврат спроводе наоружане или ненаоружане народне масе примењујући силу и одвраћајући снаге безбедности од интервенције у корист режима), чији је први забележен случај српски 5. октобар 2000., а најпознатији украјински Мајдан 2014.
Државни удари имају плодније тло од револуције или легалних институционалних промена у земљама у којима су институције система слабе, било рудиментиране или деградиране, ради се о друштвима ниског нивоа политичке културе – парохијалног, до евентуално прелазног парохијално-поданичког. Државни удари су готово осуђени на неуспех у друштвима највишег нивоа политичке културе – партиципативног. Међутим, треба нагласити да је ниво политичке културе флуидна категорија и да је, поготову у савременим геополитичким токовима, подложан промени, чак и у традиционално високо-демократским и политички партиципативним друштвима. У друштвима ниског или минималног нивоа политичке културе, каква су у већини афричких, али и у мноштву азијских, а и малом, али стално растућем броју европских држава, легитимитет режима постаје флуидна, а у крајњем случају и неважна категорија, како за становништво, тако и за припаднике режима, али и међународни фактор. Озбиљне економске кризе и привредна рецесија, неуспешни ратови, кризе политичког система и деструктивни сукоби политичких елита, огромне социјалне разлике, социјални немири, распрострањена корупција и организовани криминал, комбиновани са селективно спровођеном институционализованом правдом, али најчешће одговарајући стратешки интереси великих геополитичких „играча“, просто „призивају“ државне ударе. Уколико се ове појаве поклопе са проценом завереника да је сваки вероватни исход државног удара бољи од status-a quo, са проценом да је овакав облик смене власти најмање скупа опција друштвеног напретка, а ако оружане снаге уживају најјачи углед међу слабим институцијама – ето готовог државног удара.
Најзначајнији период државних удара у Сахелу у новијој историји наступио је 2020. године, од када се у шест држава региона догодило осам државних удара. Чак и неупућенима је упало у очи да су се сви они десили претежно у интересној зони Француске, тојест у њеним бившим колонијама, односно досадашњим њеним неоколонијално зависним државама. Оно што упада у очи је тип државног удара који доминира међу наведенима у Сахелу – а то је иначе не тако чести „пробојни“ државни удар, који најчешће организују нижи до средње високи официри (без обзира ако на чело државе потом доведу генерала који није ни учествовао у организацији), за разлику од „чуварског“ државног удара, који организују средње високи до високих официра, а који доносе само персоналне, али никада системске промене, или пак од „вето“ државног удара, који се крваво обрачунава са поборницима системских промена. „Пробојни“ државни удар доноси револуционарне промене у држави и ствара нову националну елиту, а најчешће доведе и до промене геополитичког усмерења, што и јесте случај у Гвинеји, Буркини Фасо, Малију, недавном случају у Нигеру и најновијем у Габону. Поред тога, ови државни удари се називају пучевима, јер их организују, спроводе, а потом и друштвено консолидују припадници оружаних снага без учешћа цивилног елемента, чак ни у влади коју поставе. Таква, војна влада, назива се хунта и њена трајност зависи од степена развијености друштва и политичке културе. У слабије развијеним друштвима, она ће се касније „цивилијанизовати“ од развијенијих друштава и политичких култура. За управу развијеним друштвом неопходни су уско специјализовани цивилни професионалаци-управљачи са „невојним“ спектром знања, експертиза и способности. У слабије развијеним друштвима, те послове лакше и дуже спроводе војна лица, иако и они после неког времена морају да створе бар војно-цивилни режим. Кључни момент успешности пуча најчешће није изостанак стране војне интервенције против пучиста, већ управо јака подршка широких народних маса на националном нивоу – једноставно речено: уколико је готово цео народ уз пучисте и војску, нема те силе која их може сломити (без геноцида). Само спровођење пуча је у тактичком смислу много лакше за овакав тип армија који доминира у Африци, са високомобилном и лаком моторизованом пешадијом, чији водови и одељења су јако погодни за формирање и спровођење задатака обрачунава са поборницима системских промена. „Пробојни“ државни удар доноси револуционарне промене у држави и ствара нову националну елиту, а најчешће доведе и до промене геополитичког усмерења, што и јесте случај у Гвинеји, Буркини Фасо, Малију, недавном случају у Нигеру и најновијем у Габону. Поред тога, ови државни удари се називају пучевима, јер их организују, спроводе, а потом и друштвено консолидују припадници оружаних снага без учешћа цивилног елемента, чак ни у влади коју поставе. Таква, војна влада, назива се хунта и њена трајност зависи од степена развијености друштва и политичке културе. У слабије развијеним друштвима, она ће се касније „цивилијанизовати“ од развијенијих друштава и политичких култура. За управу развијеним друштвом неопходни су уско специјализовани цивилни професионалаци-управљачи са „невојним“ спектром знања, експертиза и способности. У слабије развијеним друштвима, те послове лакше и дуже спроводе војна лица, иако и они после неког времена морају да створе бар војно-цивилни режим. Кључни момент успешности пуча најчешће није изостанак стране војне интервенције против пучиста, већ управо јака подршка широких народних маса на националном нивоу – једноставно речено: уколико је готово цео народ уз пучисте и војску, нема те силе која их може сломити (без геноцида). Само спровођење пуча је у тактичком смислу много лакше за овакав тип армија који доминира у Африци, са високомобилном и лаком моторизованом пешадијом, чији водови и одељења су јако погодни за формирање и спровођење задатака пучистичких А, Б и Ц-тимова, зарад заузимања институција и заробљавања званичника.
Једина реална претња по пучисте у Нигеру и Габону сада више не може доћи из унутрашњости њихових држава, чак ни од инострано спонзорисаних терористичких група. Може доћи само од иностране војне интервенције. Иако Нигер на својој територији има око 1.500 француских и нешто америчких трупа, они не могу представљати реалну опасност по пучисте без интервенције која би дошла из правца Нигерије или Бенина. Из правца Бенина је тежак терен за наступање, а Нигерија је разрована изнутра у безбедносном и политичком смислу и, иако има теоријски најјачу војску у том делу Африке, не би могла ни уз помоћ других земаља ECOWAS-а да спроведе успешну интервенцију без огромног саучешћа Француске и/или САД. Француска има политичких потешкоћа за доношење такве одлуке, поготову имајући у виду огромну подршку јавности Нигера, али и осталих земаља старе француске колонијалне Африке пучистима и нарастајући анти-француски, анти-амерички деколонизаторски сентименту у региону. Једино уколико би се урачунала „предвидива непредвидивост“ америчког војног фактора, који, није искључено, без „узнемиравања“ светске јавности припрема интервенцију из наведена два правца, могли би се угрозити нигерски пучисти и њихов режим.
Нигерски пучисти имају залеђину у Малију, Буркини Фасо и Алжиру, што би отежало саму интервенцију и драстично јој смањило шансе за успех. Много изложенији и угроженији су габонски пучисти, који немају такав регионални ослонац у непосредном окружењу, а који су пре неколико дана „збацили вишедеценијског демократски изабраног лидера“, како би то оксиморонално рекле поједине америчке дипломате.
За сада је незахвално прогнозирати где ће се следеће десити државни удар: хоће ли бити новог преврата у Судану, хоће ли бити покушаја у Обали Слоноваче или у самој Нигерији? Хоће ли бити рестаураторских неоколонијалних државних удара? Многе од најмоћнијих обавештајних служби не могу успешно одгонетнути та питања. Оно што је веома извесно је да је деколонизаторска „зараза државним ударима“ узела маха, да има добар замајац и да ће се проширити и на многа друга афричка друштва, али није искључено да ће „мустру“ узети и припадници других оружаних снага широм света. Тим пре, што је деколонизација и национално ослобођење увек довољно јак мотив за било који патриотски елемент и центар моћи у безбедносним структурама, а поготову ако се подршка деколонијализацији од стране земаља БРИКС-а још конкретније материјализује.