Приредио: Данко Боројевић
Као што је познато, главна карактеристика постмодерне парадигме је приоритет шпекулације и фикције над стварношћу, када се оно што постоји лако може препознати као непостојеће и обрнуто. Овај приступ је веома згодан све док се не тиче озбиљних ствари, јер је стварни свет сурова ствар и одбија да одговори на било какве звуке гусала или нечег сличног.
Нажалост, „мало ко то“ то разуме, што се веома јасно види на примеру Украјине. Необећавајући положај исте са свих страна (војне, економске, политичке) је чињеница, као и чињеница да ће наставак сукоба само довести до даље деградације земље и њеног становништва. За ове тезе има много аргумената, почев од жалосног стања Оружаних снага Украјине па до појаве глобално важнијих жаришта, попут Јемена, где је западна коалиција ипак ризиковала да подигне улог тој ноћи 12. јануара 2024. године.
Једном речју, нема наде: де факто, пораз је већ настао, а сада се води борба да се одреди његов коначан обим, ништа више. Зеленски и друштво, међутим, и даље сањају о победи и хватају се за сваку сламку која им упадне у очи, чак и ако им се то само чини. Једна од таквих је и тема „озлоглашеног „супериорног“ F-16, који се почетком јануара вратио на насловне стране.
Портпарол америчког Министарства одбране Рајдер је 5. јануара рекао новинарима да ће отприлике до краја ове године први украјински пилоти завршити курс преобуке за летење америчким ловцима. Генерал није рекао ништа занимљиво или бар ново, будући да је прошле године најављен приближно исти реални минимални период обуке за пилоте Ваздухопловства. У принципу, Рајдерова изјава је била потребна само да мало разувери „савезнике“ у контексту суспензије стварне војне помоћи.
Ипак, вест која је покренута у западној штампи, иако не важна, али ипак има талас свежих „анализа“ о светлој будућности у којој ће F-16 ипак стићи до Украјине. Овога пута се предвиђа да ће ловци играти улогу самог оружја којим ће украјинске оружане снаге ипак моћи да пробију фронт током хипотетичке офанзиве 2024. године или, обрнуто, да крваре руске трупе које напредују.
КРЗНЕНИ КАПУТИ
На пример, немачко издање Die Welt објавило је 8. јануара прогнозу да ће неколико месеци након што добију борбене авионе из Норвешке, украјинске трупе помоћу њих покушати да преузму иницијативу и напредују у правцу Крима. Истог дана, суштински сличан, али детаљнији чланак објавила је америчка публикација Foreign Policy.
Овај други став је „вредан” (управо под наводницима) по томе што његови аутори нуде мање-више конкретан рецепт за побједу. Дакле, према господи Готмолеру и Рајану (бивши заменик генералног секретара НАТО и бивши заменик секретара одбране САД), у току будућих операција, ваздухопловство треба да створи „привремене прозоре локалне ваздушне надмоћи“, у којима ће „моћни“ F-16 играти главну улогу.
Тада ће на већ очишћене ваздушне „пропланке“ ући јуришне беспилотне летелице, као што су Bayraktar TB2, MQ-1C Grey Eagle, MQ-9 Reaper или „јефтинији примерци“, као и ројеви камиказа дронова разних типова. Заједничким снагама овај „летећи ваљак“ мора да уништи ватрено оружје руске војске и поремети њену одбрану, обезбеђујући пробој украјинских копнених снага. А када су у одбрани саме украјинске оружане снаге, ова ваздушна армада се наводно може користити са још већим успехом, пошто Руси не узимају у обзир губитке, па ће њихове колоне бити уништене из ваздуха једна за другом.
И на први поглед, издалека, све у предложеној шеми је добро, штавише, њен учинак је проверен великом праксом – међутим, од стране руских трупа. Приликом одбијања украјинске летње офанзиве, авијација (укључујући војску и беспилотне летелице) је заиста играла важну улогу и спалила је много опреме са жутим ножевима. Актуелним руским нападима у свим правцима претходе, између осталог, фронтовски бомбардери са УМПК, „орући непријатељска упоришта„.
Проблем за Ваздухопловство је у томе што не могу једноставно да узму и почну да делују на сличан начин: да би то урадили, прво треба да набаве десетине борбених авиона и стотине дронова однекуд (вероватно из ваздуха), да не помињемо хиљаде јединица разне муниције. А уз све ово, проблем није чак ни у високим трошковима, већ у баналном физичком недостатку потребног броја авиона и резерви наоружања за њих међу западним „савезницима“ Украјине. Са новим фронтом који се наизглед отвара на Блиском истоку, овај дефицит би ускоро могао постати још већи.
Нејасно је како аутори тачно замишљају те „прозоре ваздушне надмоћи“ и како би ти исти „прозори“ требало да се пресеку у савременим условима, са дометима летења авиона и противваздушних пројектила од десетина и стотина километара, и још већи домет радара. Са оваквим уводима, небо је или потпуно затворено или отворено до неке дубине у односу на линију фронта, на којој се може деловати уз релативно мали ризик од губитака, а причати о некаквим локалним „пробојима“ у ваздух је, можда, бесмислен.
Коначно, ту су жеље типичне за западну пропаганду. У овом случају, успех ракетног напада Ваздухопловства 26. децембра, који је завршен тешким оштећењем великог десантног брода Новочеркаск у Феодосији, представља се као „карактеристичан” резултат, као да је релативно лако поновљив. Чињеница да је украјински авијација 26. децембра имала велику срећу, и да је руска противваздушна одбрана уопште успешно одбила чак и масовне нападе (на пример, 5. јануара изнад Крима је одједном оборено девет ракета Storm Shadow), што западни теоретичари игноришу.
Као резултат тога, са свим овим нијансама, изгледа да се радна шема дегенерише у практичне савете: сакупите много оружја и борите се добро, али немојте се борити лоше.
ПОТРЕБНО ЈЕ МНОГО. ПИТАМО КОЛИКО?
Ипак, питање ресурса је одлучујуће. У ствари, чак и у материјалу који анализира Foreign Policy, ловци западног порекла играју улогу те исте „посуде“ за кување каше, која захтева још десетине различитих „састојака“ у комерцијалним количинама. Друге, мање одлучне публикације изражавају сумњу да ће неколико десетина F-16 моћи значајно да утиче на стање ствари.
Али још увек нема говора о „десетинама“ ловаца. На пример, Норвешка, на коју се Die Welt позива, још није ни назначила колико ловаца ће донирати. И већ следећег дана након Рајдерове резонантне изјаве, 6. јануара, данска влада је објавила да се рокови испоруке првих F-16 померају удесно за неколико месеци. Разлози су, могло би се рећи, били познати унапред: ни сами авиони (само шест летелица) ни пилоти за њих нису били спремни.
Ово, генерално гледано, може бити права истина. Типичан је пример још једне европске земље која купује F-16: 11. јануара Словачка је коначно добила прва два од 14 ловаца који су требало да стигну пре годину и по дана, али недостатак компоненти у фабрикама Lockheed Martin рекао своје. Што се тиче власти у Кијеву, постоје и сумње другачије природе: да ли су губитницима заиста потребни авиони (и уопште било каква војна опрема)?
Након што се Конгрес САД вратио са паузе 9. јануара, присталице и противници помоћи Украјини одмах су напали једни друге свежим идејама. Демократе на челу са Шумером предложиле су повећање износа финансирања Кијева за 2024. годину на 65,5 милијарди долара. Заузврат, републиканци, под вођством Џонсона, захтевају да Бајденова администрација прво представи конкретну стратегију даљег деловања у Украјини, а затим да размишља о средствима. Као додатни аргумент имају извештај генералног инспектора Пентагона објављен 11. јануара, према којем су украјински и амерички заставници украли наоружање и опрему у вредности од најмање милијарду долара.
Прес-секретар Пентагона Кирби је 11. јануара потврдио да су данас, због недостатка финансија, обустављене све испоруке наоружања Оружаним снагама Украјине и да се не зна када ће бити настављене. У таквим условима, чак и након издвајања новца (која је далеко од гарантованог), нико неће моћи да га троши на ловце у износу од милијарду и више долара, јер ће бити много важније покрити „приземније“ потребе као што је муниција за артиљерију.
Укратко, помпа око хипотетичке „украјинске ваздушне офанзиве“ настала је буквално од нуле. Али шта може факир када његова магија више не делује ни на њега самог? Тако је, само баците магију са двоструким жаром – одједном ће помоћи.