Андреј Млакар/Данко Боројевић
Вест да је Србија наредни купац борбених авиона Рафал, иако ће финализација уговора доћи у наредна два месеца, изазвала је велику пажњу, како у региону, тако и на Западу. Полемике су већ почеле, о сврсисходности једне такве набавке, до тога да ли смо могли проћи јефтиније.
Сага о набавци борбених авиона РВ Србије почела је 2008. године, када се по први пут озбиљно размишљало о куповини нових борбених авиона. Та прича траје 24 године, а за то време спомињало се много тога, од мађарских мигова 29 који су половни и 1993 годиште, преко Јурофајтера који је био једно време озбиљан продавац са плаћеним рекламама и планом учешћа Ербаса у модернизацији Супергалеба Г-4 у верзију МД (модернизовано-дигитализовани). Спомињао се и руски МИГ-29 М2, па донекле и пртотип МиГ-35, али на томе се све зваршило.
Међутим, Русија је Србији испоручила шест ловаца МиГ-29, од којих су 4 једноседа у верзијама 9.12 и 9.13 и двоседна верзија 9.51, док смо из Белорусије добили још 4 МиГ-29, сви једноседи.
Заједно са 4 преостала МиГ-29. који су годиште 1986, прво су ремонтовани, па модернизовани на стандард СМ+.
Премијерно су приказани у пролеће 2022 године и од тада чине окосницу ловачке заштите Србије.
Са причом да ће Србија постати купац борбеног авиона Рафал који се сматра најскупљом, али и најбољом вишенамеснком борбеном летелицом, почела је и утрка у томе ко ће више да “напљује“ МиГ-29. До јуче најбоља летелица, одједном преко ноћи постала је најгора летелица, малтене летећи крш који не може ни бомбе да баца, а камоли да лети.
Сви „аналитичари из нашег сокака“ одмах су похрилили да тумаче причу о авиону МИГ-29 који сад , слаб је, а који је, што су сви заборавили, био изнуђено решење и најбоља опција за спасавање српског ваздухопловства до куповине нових авиона, што је процењено да би, оквирно, требало да се деси до 2023- 2035 године, када истиче последњи ресурс МиГ-у 29 СМ+, који би после отишли право у Музеј ваздухопловства и у историју спрске војне авијације.
Прелазак са источне технологије на западну није нимало лак. Пред пилотима и ваздухопловно техничким особљем, када се уговор потпише и финализује, почиње нимало лак посао. Комплетна филозофија постојања борбене авијације на небу Србије се мења. Следи прилагођавање и мењање инфрастурктуре на земљи, учење кадра француском језику и полазак на школовање и обуку у Француској. За то време, у односу на првих 12 пилота и механичара, остали ће вршити свакодневне авијацијске задатке и припремати се за преобуку у другој и трећој фази.
Оно што се прећуткује, за сада, јесте да ће са набавком нових Рафала морати доћи и нови школско-борбени авион, који ће имати двоструку улогу. Обука пилота и јуришни задаци на земљи за оно што је вишенаменски борбени авион је прескупа.
МиГ-29 СМ +, пре модернизације стара верзија Б, користила се подједанко за ловачке и бомбардерске задатке. Пилоти у ЈРВ и ПВО су летели и извршавали двојаке задатке и обучавали се. У грађанском рату ретко су кориштени МиГ-29 у бомбардерским задацима због неисплативости гађања циљева, а ЈРВ је имала солидну јуришну авијацију у авионима Ј-21 Јастреб и Ј-22 Орао, па су се тако МИГ-21 и МиГ-29 ретко користили за нападе. После НАТО агресије 1999. потребе за кориштењем МиГ-29 у јуришним задацима није било, а већ тада су реформатори сањали да Србија нема авијацију и са тешком муком се намакао новац за ремонт 5 летелица МиГ-29 од којих је 2012 летела само једна.
Упоређивати МиГ-29 и борбени авион Рафал је као упоредити небо и земљу. Два авиона, две различите генерације, као и различита филозофија употребе.
Рафал је авион намењен за мрежноцентрични рат и сукоб високог интензита где се користи савремена електроника. Рафалова примена није само, оно што би медијски посленици навели, „ваздушна полиција“, односнио термин „Air policing“ за шта се користе у 90 посто случајева ловачки борбени авиони. За овакве задатке платформа попут Рафала скоро је неисплатива, посебно на простору Србије. Када би причали о „Air policing“ у региону, то би још можда била друга прича. Овакава платформа каква је Рафал, кад се погледају тактичко-технички подаци, опрема, наоружање, погонска група је идеална , али финансијски аспекти су веома упитни, с обзиром на цену сата лета летелице, као и годишњи трошкови ескадриле, али и налет, јер заправо да би летелице попут Рафала биле максимално исплативе, пилоти морају да имају годишње сате налета од 180-220, док је просек од 90 за такву убитачну платформу каква је Рафал, премало.
За борбени авион МиГ-29СМ+ који се налази у наоружању Војске Србије, према званичним подацима, сат времена летења и одржавања кошта 5.500 долара.
Цена француског Рафала – сат времена летења и одржавања кошта 16.500 евра.
За упоређивање, Аустријанце њихов Јурофајтер Тајфун 2000 кошта од 20.000-40.000 евра по сату.
Упоређивање по тежини
Маса празног Рафал Ц износи 9.850 кг, а маса наоружања је једнака маси авиона, а не да Рафал носи више наоружања од његове масе. Заправо 9,5 тона Рафал носи при пуном оптрећењу, док стандардна тежина износи 6,5 тона летелице.
Што се тиче МиГ-29 верзије СМ+ маса празног авиона износи 11.600 кг, а убојни терет који носи је 4 тоне.
Разлог лежи у томе што су у конструкцији Рафала кориштене легуре алуминијума и титанијума и композити који су узимали 25 посто масе летелице, док се у конструкцији МиГ-29 користе легуре алуминијума, челика, литијума и титанијума и много мање комозита него код Рафала, па са тиме Рафал може да носи више убојних средстава него МиГ-29+ и сама летелица је лакша.
Упоређивање радара
Француски Рафал користи RBE-2 PESA или RBE-2AA AESA . С тим што су верзије F-4 RBE-2AA AESA домета до 200 км. За упоређивање, верзија радара RBE-2 PES које имају хрватски Рафали у верзији F-3 има домет 140 км и може да прати 40 циљева у ваздуху и гађа осам.
МиГ-29СМ+ има радар NO19 Žuk ME dometa 120 km који може да прати 10 циљева и симултано да гађа два.
Погон летелице
Погон борбеног авиона Рафал чине два мотора SNECMA M88-4 потиска 50,04 kN сваки без допунског сагоревања, а са допунским сагоревањем 75 kN сваки.
МиГ-29 СМ+ има два двопроточна турбомлазна мотора РД-33 серија 3 који има потисак од 49,39 kN без допунског сагоревања, а са допунским сагоревањем 81,4 kN.
Брзина
Борбени авион Рафал – максимална брзина на 10 км висине 1912 км/х или 1,8 маха, на нивоу мора 1.390 км/х или 1,1 мах.
Српски СМ+ максимална висина на 10 км брзина 2.450 км/х или 2,35 маха, а на нивоу мора 1.500 км/х или 1,2 маха
Наоружање:
За блиску борбу, авион Рафал користи топ NEXTER GIAT 30/M791 калибра 30 мм са 125 граната. МиГ-29СМ+ топ Гријазев Шипунов ГШ калибра 30 мм и 150 граната.
Ракете ваздух ваздух: Оно што се зна, српски Рафали за блиску борбу добиће MAGIC-2 домета 20 км.
Српски МиГ-29СМ+ користе ракете ваздух ваздух Р-60МК домета 8 км и Р-73 км домета 30 км.
За средње даљине Рафал има ракете МICA -EM и IR. МICA -EM су домета 60-80 км.
На МИГ-29 СМ+ користи се Р-27 домета 50 км.
Постоји тврдња, али не и потврда да ће српски Рафали верзије F-4 добити верзију MICA NG домета 150 км
Српски МИГ-29СМ+ има ракету Р-77М домета од 110 км.
Од прецизног оружја Рафали користе пројектиле AASM (Armement Air-Sol Modulaire) makсималне масе 340 kг koја koрисити стандардну авио бомбе Mk-82 ili 250 kг верзију MBDA BANG (Bombe Aeronavale de Nouvelle Genaration).
Ласерски вођене ракете АS-30L домета 12 км
Српски МИГ-29СМ+, после модернизације, носи ракету H-29T домета 30 км. Бомбе КАБ 500КР или КАБ-500 ОД домета 10 км. Затим противрадарске ракете H-31P масе 600 кг домета 110 км.
Трка с временом
После свега набројаног, свако ко погледа побројано даће свој суд о овом авиону, који је Србија изабрала за свој нови борбени авион. Право питање остаје да ли ће Србија добити своје Рафале до 2032 када ресуси мигова 29 истичу. Последњим белоруским истиче рок 2035 године.