ПАДОБРАНЦИ СА КУРАХЕА: 506. падобрански пешадијски пук, 101. ваздушнодесантне дивизије војске САД

ТВ ФРОНТ/Данко Боројевић

Познато је да се идеја о десантним јединицама јавила још у Првом светском
рату, с масовном појавом авиона на бојишту. Још почетком 1915. године,
француски пилоти отпочињу с пребацивањем агената на непријатељску
територију. Пред крај рата одобрен је предлог америчког генерала Б. Мичела, да
се изврши падобрански десант целом дивизијом (око 2000 авиона), иза немачких
линија код Ипра. Али овај десант никада није извршен.

Развојем транспортне авијације и усавршавањем падобрана, између два
светска рата, долази до новог замаха у развоју падобранских јединица. Тако је на
маневрима војске САД у зони Панамског канала 20. марта 1931. године, са четири
бомбардерска и два транспортна авиона, десантирана брдска хаубичка батерија
са послугом на даљини од 240 километара, а која је 15 минута након приземљења
била спремна за дејство.

Међутим, водећу улогу у развоју ваздушнодесантних јединица преузеће СССР,
њега ће следити Немачка и Француска. Озбиљније припреме за развој ових снага
у САД, отпочињу тек америчким уласком у Други светски рат.

ВРИШТЕЋИ ОРЛОВИ

Прва падобранска јединица у САД била је 82. ваздушнодесантна дивизија из
Форт Брага. Реч је о старој пешадијској дивизији још из 1917. године, која је 25.
марта 1942. године реорганизована. Већ 15. августа 1942. године, 82. пешадијска
дивизија постаће прва ваздушнодесантна дивизија у САД, и биће преименована у 82- ваздушнодесантну дивизију. У априлу 1943. године њени падобранци ће бити
распоређени у Северној Африци и учестоваће у десанту на Италију. Друга, такође чувена падобранска јединица у САД била је 101. ваздушнодесантна дивизија или како је популарно називана, „вриштећи орлови“, због амблема на којем се налазила глава америчког орла. Дивизија је формирана 16. августа 1942. године у кампу Клејборн у Луизијани, а њен први командант до десанта на Нормандију, био је генерал-мајор Вилијем Кери (Бил) Ли. Генерал Вилијем Ли је учествовао у планирању операције
Оверлорд, али је због озбиљних здравствених проблема морао командну дужност
предати и враћен је у САД на лечење. Генерала Вилијема Лиа у САД сматрају
оцем ваздушног десанта.

Команду над 101. ваздушнодесантном дивизијом уочи дана Д преузима генерал
Масквел Девенпорт (Макс) Тејлор. Остатак рата он ће командовати дивизијом.
Био је један од првих америчких генерала и команданата који је са својим
војницима ступио на тло Француске. Командовао је дивизијом током операције
Маркет Гарден, док је дивизијом у бици за избочину и Бастоњу командовао
бригадни генерал Ентони Клемент (Нетс) Мекалеф (због обавеза генерал Тејлор,
који се службено налазио у САД, те га је заступао генерал Мекалеф). По завршетку Другог светског рата, део дивизије је био распоређен у Француској и у Аустрији. Током педестих година двадесетог века, дивизија поново бива реорганизована, али сада по систему пентомик.
Дивизија је учествовала и током познатих протеста на југу САД септембра 1957,
када је црначка популација захтевала своја грађанска права. Тад су падобранци
на основу наређења председника САД, омогућили групи студената афро-
америчког порекла да похађају наставу на високој школи Литл Рок. Врховни суд
САД донео је одлуку да је забрана похађања наставе само због боје коже у
супротности са америчким законима и наредио је да се похађање наставе омогући
и групи „црних“ студената. Упркос томе гувернер Арканзаса оглушио се о те
одлуке америчког Врховног суда. Да би спречио да група студената уђе у школу,
гувернер је наредио националној гарди Арканзаса да блокира високу школу Литл
Рок. Тада интервенише део снага 101. ваздушнодесантне и омогућује групи
студената да похађа наставу. Судија Роналд Дејвис 20. септембра 1957. године
поништава одлуку гувернера и наређује да се Национална гарда повуче.
Већ од средине 1965. године, па све до краја 1971. године дивизија учествује у
Вијетнамском рату. Током рата у Вијетнаму дивизија је била позната као 101.
ваздушно-покретна дивизија и карактеристична је била по употреби хеликоптера.
Употребљавана је као ударна дивизија. Из историјских разлога задржава
падобранске ознаке, али десанте више не врши падобранима.

По завршетку рата у Вијетнаму, дивизија је реорганизована и постаје 101.
ваздушно-јуришна дивизија.


У јануару 1991. године дивизија је поново била у рату, овај пут у операцији
Пустињска олуја. Затим дивизија је боравила на нашем простору извесно време,
да би након тога учествовала у борбама у Авганистану 2001. и Ираку 2003. године.
Делови 101. ваздушно-јуришне дивизије налазе се и данас у Авганистану.

ХЕРОЈИ ИЗ ТАКОА

Кад је формирана 101. ваздушнодесантна дивизија, била је састављена од
501., 502. и 506. падобранског пешадијског пука, од дивизијске артиљерије и 81.
падобранског противавионског батаљона као и од приштапских јединица.
Засигурно, једна од њених најпознатијих јединица, био је 506. падобрански
пешадијски пук.

У кампу Такоа у Џорџији јула 1942. године формиран је 506. падобрански
пешадијски пук. За команданта пука именован је пуковник Роберт Фредерик Синк.
Пуковник Синк командовао је 506. пуком цело време Другог светског рата. Пук је
био састављен од три падобранска пешадијска батаљона. Први батаљон имао је
у свом саставу три падобранске пешадијске чета А, Б и Ц. Други падобрански
пешадијски батаљон био је састављен од чета Д, Е и Ф, а трећи батаљон од чета
Г, Х и И.
Као што је дивизија имала свој славни пук, тако је он имао своју славну чету Е
из другог батаљона.
Стога ћемо покушати да кроз ратни пут, овог славног пука истакнемо херојске
подвиге ове чете.
Синк је одлучио да свој пук подвргне најтежим физичким напорима током обуке.
Тако да су чете често дневно изводиле вежбе и по дванаест часова. Нарочито
тешко је било трчање до врха планине Курахе. Та физичка радња обављана је по
неколико пута недељно. Посебно напорни су били и ноћни дуги маршеви.
Физички најспособнија је била чета Е, другог падобранског пешадијског
батаљона. Њом је командовао поручник, касније капетан Херберт Собел. Због
честог трчања до врха планине, мото пука био је Курахе. Пук је био препознатљив
и по знаку „пик“ који су припадници носили са леве и десне стране шлема.
Други падобрански пешадијски батаљон је на самом завршетку обуке извео
марш дуг 190 километара. Ту раздаљину батаљон је прешао за 33 часа и 30
минута оборивши тако светски рекорд, који је до тада држала јапанска војска.
У новембру 1942. године пук је послат у Форт Бенинг, на завршни део обуке који
је обухватао и падобранске скокове из авиона Ц-47. Обуку је завршило 98,7 %
припадника пука. Након завршетка обуке у Форт Бенингу, пук је послат у камп
Мекал, где је изведена темељна тактичка обука укључујући и ноћне скокове. Сви
скокови били су под пуном ратном опремом.
Већ 1. јуна 1943. године, 506. пук је распоређен у 101. ваздушнодесантну
дивизију. Од тог дана он је саставни део дивизије. Почетком јуна 1943. године, пук
учествује на маневрима у Тенесију. По завршетку маневара, пук је послат на
додатну обуку у Форт Браг, где је устројен у потпуности као права падобранска
борбена јединица. У другој половини августа, пук је укрцан на брод Самарија и
упућен је у Велику Британију. Након преласка Атлантика, 17. септембра 1943.
године, пук је стигао у Ливерпул. У Енглеској пук је био распоређен у округу
Вилтшир. У том периоду пук је учествовао у више вежби.
По завршетку обуке пуковник Синк је сменио капетана Херберта Собела на
месту командира чете Е. Разлог смене био је пре свега лош међуљудски однос
унутар чете Е, слање поручника Ричарда (Дика) Винтерса на суд части али и
побуна подофицира чете Е, који су одбили да служе у чети којом командује
капетан Собел.
Одмах по смени капетана Собела, поручник Ричард Дик Винтерс преузео је
команду над првим водом, а команда над четом Е додељена је поручнику Томасу
Миену из чете Б. Незванично, капетан Собел је смењен због несналажења у
командовању четом, нарочито на терену. Већ 5. јуна 1944. године, пук је чекао
почетак операције Оверлорд, поред авиона Ц-47.

НАЈДУЖИ ДАН

Падобранци 506. пука полетели су на свој први борбени задатак у 01 час, 6. јуна 1944. године. Била је то највећа Поморско-ваздушна десантна операција у
историји савременог ратовања. У зору првог дана, комбинација ниске облачности
и снажне противавионске ватре непријатеља изазвала је распад формације
савезничког падобранског десанта. Само девет од осамдесетједног авиона који су
ангажовани за потребе 506. пука пронашло је своју десантну зону. Због свега тога
већина падобранаца је искочила ван своје десантне зоне. Неке јединице су
искочиле чак и преко двадесет и више километара од свог места десантирања.
Само је трећи батаљон успео да искочи у близини своје зоне искакања. Међутим,
Немци су претпостављали да ће тај простор да послужи као падобранска
десантна зона, па су организовали стратешку заседу трећем батаљону. Убрзо по
доскоку, након 10 минута гину командант батаљона потпуковник Волвертон, његов
извршни официр мајор Џорџ Грант и већи део људства батаљона. Преживео је
само онај део људства, који није доскочио у планирану зону искакања батаљона.
Само су две јединице под командом капетана Чарлса Шетла извршиле задатак
батаљона, заузимајући два моста на реци Дуве. Међутим, прелаз преко реке нису
могли да осигурају. Падобранци из осталих батаљона, такође су се борили у
мањим групама и након окупљања кретали су на извршење постављених
задатака. Непосредно пре почетка искрцавања поморског десанта, висове изнад
плажа заузели су и држали падобранци 506. пука. Чета Е, другог батаљона
изгубила је командира поручника Томаса Миена, који је погинуо заједно са још
једанаест падобранаца. Његов Ц-47 оборила је немачка противавионска ватра.
Тако да команду над четом Е преузима поручник Ричард Винтерс. Поручник
Винтерс је са тринаест падобранаца добио задатак да уништи батерију немачких
хаубица калибра 105 мм, која је дејствовала по плажи Јута. У тој акцији је
учествовао и поручник Спирс са неколико падобранаца из чете Д. Ова акција се
изучава на америчкој војној академији у Вест Поинту, као школски пример
уништавања стационарног циља. Винтерс је у тој акцији заробио карте на којима
су били означени ватрени положаји немачке артиљерије.
Да би осигурали спајање савезничких оклопних снага, падобранци су успели да
успоставе два мостобрана на реци Дуве, што је послужило као основица за даље
операције. Одлучено је да се савезнички оклоп са плажа Јута и Омаха споји у
граду Керентан. Генерал Двајт Ајзенхауер наређује 101. ваздушнодесантној
дивизији да заузме град. Заузимање града Керентан, познато је и као битка за
Керентан. Битка је трајала од 10. до 15. јуна, а град је бранио немачки шести
падобрански пук са деловима других јединица. Сам град су бранила два немачка
падобранска батаљона, док је околину града бранио остатак шестог пука. Напад
на град је покренут десетог јуна из два правца. Главни напад је изводио 502.
падобрански пешадијски пук. Док је 506. пук остављен да штити аутопут ка
Керентану. Градом је требало да се овлада до вечери истог дана. Међутим, напад
је споро текао, те је 12. јуна, 502. пуку у помоћ послат 506. пук. Делови 506. пука су успели да деблокирају први батаљон 502. пука и да до вечери заузму град.
Контранапад на град извршиће 17. СС оклопна дивизија 13. јуна 1944. године. У
зору 13. јуна, два батаљона 37. панцергренадир пука уз подршку 17. СС оклопног
батаљона и трећег падобранског батаљона, стижу на удаљеност од 500 метара од
града. Међутим, добро утврђени 506. пук, а нарочито чета Е којом је командовао
поручник Винтерс, успевају да успоре немачки напад. Чета је успела да задржи
своје положаје, до доласка америчких тенкова. Реагујући на немачки контранапад,
генерал Омар Бредли преусмерава напад друге оклопне дивизије којом командује
бригадни генерал Морис Роуз. Дивизија стиже у Керентан око 10 часова и 30
минута, а у 14 часова, потпомогнута ватром самоходних хаубица из састава 14.
оклопног батаљона креће у напад. Један део тенкова послат је у помоћ другом
батаљону, 506. пука како би се сломио немачки притисак. Добром организацијом
одбране пре свега чете Е, другог батаљона, и правовременим упућивањем снага
друге оклопне дивизије у нападнуто подручје, сломљен је немачки контранапад.
Иако је планирано да ће 101. дивизија, а самим тим и њен 506. пук учествовати
у операцији Оверлорд само три дана, она је у борбама учествовала 33 дана. Пук
је у операцији имао готово 50% губитака као, у осталом, и цела дивизија. Од скоро
две хиљаде падобранаца колико је искочило изнад Француске, погинуо је 231
падобранац, рањено је 569, а 183 се води као нестао или заробљен.
Одређен број падобранаца је одликован за учешће у операцији. Међу њима био
је и поручник Винтерс, који је првог јула унапређен у чин капетана, а следећег
дана је одликован крстом за службу. Након успешног завршетка операције, 10.
јула пук је враћен у Енглеску.

ОПЕРАЦИЈА МАРКЕТ ГАРДЕН

Идеја да се рат заврши до 25. децембра 1944. године, имала је поприличан број
присталица у команди савезничких снага. Тако је донесен план да се преко
Холандије упадне на територију Немачке. Да би се то остварило, одлучено је да
се употребе ваздушнодесантне јединице и да се смело упадне у Холандију.
Планом је требало да се овлада мостовима и путним комуникацијама градова
Ајндховен, Нијмеген и Арнхем. Тако би се Холандија поделила на пола, и
омогућило британским оклопним јединицама да избију на границу с Немачком.
Ову дрску операцију осмислио је британски фелдмаршал Монтгомери,
назвавши је операција Маркет Гарден. Међутим, она због обавештајних пропуста
неће успети.
Након нешто мање од три месеца од повратка у Енглеску, пук креће у свој други
борбени скок у рату. Овај пут пук је добио задатак да искочи изнад десантне зоне
Ц, овлада каналом Вилхелмин, тачније мостовима на том каналу, заузме град
Ајндховен и потом садејствује британским оклопним јединицама. Потом је пук
требао да заузме четири моста преко реке Домел.

Цео пук је искочио 17. септембра 1944. године у 13 часова и 15 минута, на неко
поље недалеко од рејона искакања, што је причинило мање потешкоће. По
доласку у зону десантирања, пук је кренуо у извршење првог дела задатка.
Овладао је мостовима на каналу Вилхелмин, заузео Ајндховен, осигурао заузето
подручје и у 18 часова и 30 минута спојио се са британском гардијском оклопном
дивизијом. Са изузетком мостова јужно од Ајндховена на реци Домел, 506. пук је
(као у осталом и комплетна 101. дивизија) свој задатак у овој операцији извршио,
док су британски падобранци и делови 82. дивизије неславно прошли. До
новембра 1944. године, 506. пук се добро исказао у борбама за градове Уден,
Вегхел, Нијмеген, Рандвијк и друге градове. Падобранци пука су ишли од града до
града, и одбијали сваки немачки контранапад.
Тако су немачке снаге петог октобра 1944. године напале положаје другог
падобранског батаљона и запретила је опасност да се линија америчке одбране
пробије. У исто време патрола из састава чете Е обавестила је капетана Винтерса
да су открили већу групу Немаца на раскршћу, 1200 метара од команде батаљона.
Немци су дејствовали митраљезима по командном месту другог батаљона.
Капетан Винтерс је повео први вод, напао Немце и зауставио њихов даљи напад.
Већ сутрадан, ценећи ситуацију, одлучио је да позове комплет чету Е, заузео је
позицију и проценио је да немачке положаје брани само један вод. По
прикупљању целе чете, Винтерс одлучује да крене у изненадни напада. Међутим,
уместо једног немачког вода, чета Е разбија и заробљава један СС батаљон са
вишео од три стотине људи. Изненађени силином ватре чете Е Немци су се
почели предавати.
Већ деветог октобра капетан Винтерс долази на дужност заменика команданта
другог падобранског батаљона, 506. пука. На тој дужности (тачније на дужности
извршног официра батаљона), налазиће се и током најтежег периода за сам пук,
батаљон и саму чету Е. Команду над четом Е након Винтерса, преузеће поручник
Фредерик Хеилигер. Поручник Хеилигер командоваће четом Е у операцији
спасавања дела британских падобранаца. Ова операција названа је операција
Пегаз. Ноћу 22-23. октобар 1944. године падобранци 506. пука успешно су
евакуисали већу групу британских падобранаца, која се крила од Немаца након
неуспеха у уперацији Маркет Гарден. У првој недељи новембра 1944. године
команду над четом Е преузима поручник Норман Дајк.

БИТКА ЗА ИЗБОЧИНУ

У вечерњим часовима 15. децембра 1944. године Немци отпочињу офанзиву
великих размера у Арденима. Циљ немачке офанзиве био је град и лука
Антверпен. Да би постигли циљ пре него што се савезници прегрупишу, немачке
оклопно и механизоване снаге су користиле за своје напредовање путеве у
источној Белгији. Користећи свих седам главних путева који су ишли преко Ардена, Немци стижу пред град Бастоњ. Контрола над овим раскрсницама била је
од великог значаја за даље немачко напредовање.

Генерал Ајзенхауер наредио је 16. децембра 101. даздушнодесантној дивизији
да преузме одбрану белгијског града Бастоњ. До 18. децембра дивизија, и поред
недостатка топле одеће, муниције и хране, заузима положаје око Бастоња.
Задатак дивизије био је спречавање Немаца да овладају раскрсницама код
Бастоња. Јединице 101. дивизије по свом пристизању, одмах су окружене. Тако
започиње чувена битка за Бастоњ или како је још позната као битка за избочину.
Задатак 506. пука био је одбрана источног дела Бастоња. Опсада Бастоња
отпочиње 20. децембра. Током опсаде Бастоња, појавили су се проблеми у
одржавању контакта између 501. и 506. пука. Да би зауставили напредовање
Немаца, и да би омогућили успостављање линије одбране, први батаљон 506.
пука биће послат у борбу код места Новел и Фој. У тим борбама батаљон ће
имати једну трећину губитака, од укупног бројног састава батаљона. Међутим,
напредовање Немаца ће бити заустављено. У тим борбама, батаљон је успео да
уништи 30 немачких тенкова и да нанесе Немцима губитке у људству (између 500
и 1000 војника избачених из строја). Након тога, команда пука батаљон извлачи са
линије и шаље га у резерву, док на његово место долазе други и трећи
падобрански батаљон. Снабдевање падобранаца из ваздуха 22. децембра,
донекле је побољшало ситуацију. Амерички падобранци су задржали контролу
над раскрсницама све до доласка треће армије, којом је командовао генерал Џорџ
Патон. Опсада Бастоња је трајала све до 27. децембра 1944. године. Након тога
је 506. пук предводио офанзивна дејства америчких снага према местима Новел,
Фој и Хагено у јануару 1945. године.

Други батаљон предводио је напад 506. пука, на место Фој деветог јануара 1945. године. Тај задатак капетан Винтерс повериће командиру чете Е, поручнику
Дајку. Иако је Винтерс Дајку дао прецизна упутства почетак напада није текао по
плану. Без идеје како да контролише ситуацију, без предузимања иницијативе,
напад је почео да јењава уз приличне губитке у редовима чете Е. То је навело
капета Винтерса да усред напада, са места командира чете смени поручника
Дајка. На његово место Дик Винтерс је поставио поручника Роналда Спирса из
чете Д. Поручник Спирс је преузимајући иницијативу и одлично сагледавајући
ситуацију, са четом Е овладао местом Фој. После завршетка борби за Фој Спирс је
унапређен у чин капетана. Даље се дејства преносе према граду Хагено. По
завршетку борби за Хагено осмог марта 1945. године, Ричард Винтерс биће
унапређен у чин мајора и преузеће команду над другим падобранским батаљоном.
Крајем фебруара и током марта 1945. године пук ће бити повучен с борбене
линије.

КРАЈ РАТА

Пред крај рата пук је враћен на борбене положаје другог априла 1945. године.
Помогао је око обруча за Рурску област, заузимању града Буркестеген и по
завршетку рата добио је задатак окупационих снага за Аустрију. Падобранци чете

Е 29. априла 1945. године ослободили су концентрациони логор Дахау. Мајор
Винтерс о логору је обавестио команданта пука пуковника Синка, а овај генерала
Ајзенхауера.
Убрзо затим пук је добио задатак да крене према немачким Алпама. Посебна
дужност запала је чету Е. Капетан Спирс је добио наређење да с четом Е заузме
град Буркестеген, више којег се налазио дом Адолфа Хитлера, познат као Орлово
гнездо.
По извршењу тог задатка пук, као и чета Е су извршили окупацију дела
Аустрије. У Аустрији је пук подвргнут обуци и припреми за одлазак на Пацифичко
ратиште. Међутим, рат је за пук завршен августа 1945. године, тако да је пук
демобилисан.

ПОСЛЕРАТНИ ПЕРИОД

Припреме за поновно активирање пука отпочињу већ 1948-1949. године. Пук је
поново активиран у периоду од 1950-1953. године, да би 1954. године био
наставни пук за обуку падобранаца. Пук је и даље био у саставу 101.
ваздушнодесантне дивизије. Током кубанске кризе, пук је био једини активни
падобрански пук. По завршетку кризе, први батаљон, 506. пука, првог октобра 1962 године учествује у завођењу реда након грађанских протеста у Мисисипију.
Пошто је пентомик структура одбачена, 506. падобрански пешадијски пук је
реорганизован у 506. ваздушно-покретни пук, који је био у саставу 101. ваздушно-
покретне дивизије. Падобране као начин спуштања заменили су хеликоптери УХ-
1Д ирокез. У рату у Вијетнаму из састава пука од 1967. па до краја 1971. године,
учествовали су први ваздушно-покретни и други ваздушно-покретни батаљон. Они
су учествовали у Тет офанзиви, борбама за висове Ашау долине (познату по
називу Хамбургер хил).

По завршетку рата у Вијетнаму, пук ће опет бити реорганизован. Пук постаје 1972. ваздушно-јуришни пук. Почев од 2004. године, први ваздушно-јуришни и
други ваздушно-јуришни батаљон биће распоређени у Ираку. Почев од 2008.
године, оба батаљона била су рапоређена у Авганистану, да би се потом након
завршетка ротације вратили у базу Форт Кембел.


Сигурно је да је 101. ваздушнодесантна дивизија једна од најпознатијих
светских падобранских јединица. Она је своју славу стекла у Другом светском
рату.

Њен 506. падобрански пешадијски пук је засигурно био најбољи пук 101.
дивизије током Другог светског рата. Пук је свој ратни пут од Нормандије, преко

Холандије, до битке за Бастоњ и окупације Аустрије прошао часно и уздигнуте
главе.

Славу пука овековечили су продуценти светског гласа Стивен Спилберг и Том
Хенкс, у телевизијском серијалу од десет епизода, код нас познатог као „Браћа по
оружју“ или „Здружена браћа“ (Band of Brothers). Серија је заснована на основу
истоимене књиге историчара Стефена Е. Емброза (Stephen E. Ambrose).
Пук је после Другог светског рата прошао Вијетнамски рат, где су његова два
батаљона учествовала у борбама до 1971. године, потом Ирак и Авганистан. Пук
је мењао формацују као и 101. дивизија. У Вијетнаму је био ваздушно-покретни
пук, а данас он је познат као 506. ваздушно-јуришни пук.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *