Наредник Роберт Ли Џонсон је био даклео од узорног подофицира безобразан, неуредан, склон пићу и коцки, далеко неко ко би био препроручен за неки озбиљан посао, а камоли за обавештајни рад. Међутим да у животу постоје изузеци говори и овај случај јер је управо он совјетској обавештајној служби КГБ омогућио праву жетву обавештајних информација и то пуних 10 година.
Оно по чему ће он остати упамћен јесте да је то била најисплативије улагање у једног совјетског агента.
Џонсон је пре уласка у обавештајни свет био чиновник америчке армије у Западном Берлину. Са настрпљење очекивао је унапређење, али оно је изостало, што је у њему побудило велики револт, па је одлучио да је време да се освети својим надређеним, који нису крили да га неподносе, посебно због склоности ка коцки, пићу и женама. Размишљао је о идеји да пребегне у источни део Берлина и преда се Русима и да му за откривене информације могуће да постане радио звезда совјетског пропагандног програма који би се емитовао за Запад. Успело му је да ступи са руским обавештајцима у контакт.
Први састанак је прошао у стилу овај човек је неозбиљан и проценили су да је више негативних особина код њега него позитивних и да ни у лудилу им није требао на њиховој територији. После размишљања понудли су му другу опцију да одаје тајне за паре, односно да постане шпијун.
Џонсон, који је радио као чиновник на архивирању поверљивих документа са задовољством је прихватио понуду и одмах се бацио на посао. Добио је мини фотоапарат за сликање и кренуо у акцију.
Сликао је сваки папир који је прошао кроз његове руке. КГБ веза која је добијала информације остала је затечена.
Количина битиних и небитних информација била је толика да их је буквално почека глава да боли.
На једном од састанака веза му је пренела поруку шефова да престане са том праксом и речено му је шта КГБ занима односно којим областима да се посвети највише.
Да иронија буде већа амерички обавештајци који су проверавали особље дали су му оцену „минимум поверења“ што је значило да не сме да ради са тајним документима. Како је и због чега Џонсон остао да ради никоме није било јасно. Интересовање за шпијунажу нагло је опало када је из Западног Берилна добио премештај у Француску и то у базу која је била трећеразредна. Русису га због тога оставили на цедилу. Бесан и остављен од свих Џонсон је нпустио војску и са парама сео у авион и вратио се у Сједињене Државе. Са собом је повео и једну бечку проситутку коју је оженио и терао у САД да се бавипроституцијом и од тога живео. У јануару 1957 руски агенти у САД добили су задатак да поново активирају Џонсона. Понуђен му је нови посао 100 долара месечно у замену за било какве информације о америчким ракетама. Наређено му је да под хитно престане са бурним животом, упристоји се и поново конкурише за пријем у војску. Чудом на конкурс је био примљен и добио је посао стражара у ракетној бази Палос Вердес у Савезној држави Калиформија. КГБ веза у САД блистала је од среће када је Џонсон почео да доставља фотографије складишта, силоса и самих нуклеарних ракета, па и цртеже. Уз главни материјал достављао је и информације о подацима ракета, типу,м димензијама и све оно што је могао да чује или су му војници причали. Звучи невероватно, да је чак и мању количину ракетног горива доставио Совјетима. Са шпијунажом је наставио и кад је пребачен био у Ел Пасо у Тексасу, а одатле у Орлеан у Француској.
На свим прекомандама Џонсона је пратила и његова супруга која је у Француској изенада доживела нервни слом и пребачена у војну болниду у Паризу те 1960 године. Веза за коју се сазнало да се звала Виталиј Сергејевич Орзурмов који је био задужен за Џонсона предложио му једа затражи премештај у Париз због породичних проблема- Предлог је усвојен и Џонсон је добио посоа чувара на аеродрому Орли при војном курирском центру. У оквиру аеродрома био је бетонски бункер опасан бодљикавом жицом и под сталном стражом. Испоставиће се касније главни предмет интересовања КГБ-а. Испоставило се да је у бункер заправо стизала строг поверљива пошта како војна тако и дипломатска, од депеша, наредби до анализа из Вашингтона ка НАТО-у и обратно. Предмет интересовања КГБ биле су шифре за америчку Шесту флоту на Медитерану, америчке војне базе у Европи и сијасетдругих поверљивих информација које су се чувале у челичном бункеру унутар бетонске капе. Процена је била да је Русима главна улазница у то царство информација управо био Џонсон. Процена је била више него исправна, јер је џонсон добио тај посао.. Обавештајци нису знали оно што су знале комшије да га је жена током једне од свађа назвала шпијуном.
Руски човек ушао је у свет информација. Први задатак био је да им обезбеди шифру. Успео је када се пријавио закречење унутар бунекара да наместу где се чувају тајне информације нема аларма. Млади поручник оставио је Џонсона на тренутак унутар бункера током разврставања поште када је отишао до тоалета, па је Џонсон искористио прилику и на пластелину који је добио од Руса направио отисак кључа за отварање сефа . До комбинације шифри једне од брава дошао је када је нови официр на паприћу записао шифру да би је лакше запамтио, али није бацио или уништио.
Следећи задатак био је да се Џонсон пријави као добровољац у ноћној смени, па чак и викендом је доборовољно дежурао. Објаснио је да су му поотребни слободни дани током радне недеље да би посећивао болесну жену у болници. Од руске везе добио је апарат да сними браву из свих углова. Успео је да разбије шифру за браву која је недостајала. Операцију је успео да заврши током своје редовне смене која је трајала од суботе у 18 часова до недеље у шест сати ујутро. Три недеље кансије руси су на ноаснову прикупљених информација дошли до шифре за отварање врата.
За то време у Париз док Џонсон ради пуном паром стиже Феликс Александрович Иванов означен као совјетски дипломата, а заправо агент КГБ. Сарадња са Џонсоном добила је у Лубјанки ознаку „приоритетна“, па је КГБ пореценио да на терену требају двојица агената један да преузима тајне информације, а други да спречи непредвидљиве околности. Џонсон је имао задатак да кад узме документа преда једном од контролора петнаест минута иза поноћи у близини базе и да се врати по њих у три сата и петнаест минута и врати их у сеф неопажено.
Џонсон је за ову операцију имао две торбе у једној су била документа, а у другој флаша коњака и таблете за спавање у случају да у Центру буде нека особа пре него што он дође и варти документа да га напије и успава на неколико сати док не врати документа.. На 16 километара од париза у једном шупљем дрвету чекао га је канасдски пасош и паре да оде у Брисел.
Прва провала у сеф догодила се 16. децембра 1962. Џонсону је требало два минута да отвори сеф све три браве узме документ или коверте са печатима које је испоручивао вези, а она донсоила у совјетску амбасаду у Паризу где су специјални стручњаци отварали пажљиво пошти сликали документе, поново печатили и враћали вези, а она Џонсону. До Божића наллогодавци су били толико задовољни да су му саопштили да му је додељен чин мајора Црвене Армије и бонус од 2.000 долара. Поласкан унапређењем осетио је понос што се осветио шефовима . Џонсон је хтео да се проваљује у сеф сваки дан, али Москва је тражила да то буде у интервалима. Стварису кренуле по злу када му се покварио аутомбил, па је добио нови, а онда се нешто догодило. Џонсон је почео заборавио да остави знак да има документе код себе , па је заспао и није дошао на један састанак. Од врхнског шпијуна постао је онај стари немарни Џонсон. Међутим направом послу џонсон је био беспрекоран и савестан па је прекомандован у Вашингтон.
Руси су се надали да ће бити премештен у Пентагон, међутим прекоркет је настао 1964. када је приликом једне од многобројних свађа са женом напустио кућу у Арлингтону и отишао у Лас Вегас на коцкање. С обзиром да је требао да се јави надужност то није урадио сматран је дезертером и расписана је потрага.Када је откривен саслушавао га је ФБИ. Том приликом агенти су обишли његову жену која је испричала све да је он шпијун да ради за Русе. Пијани без паре у џепу признао је да ради за КГБ и понудио да буде двоструки шпијун. Истрага је покренута али размере штете која је учињена од 16. децембра 1962 до 21. априла 1963 нико није могао да утврди. Џонсон је 30. јула 1965 осуђен је на 25 година затвора.. Док је Џонсон самовао иза решетака на листове редакција у Немачкој и Италији стигли су занимљиве коверте о плановима шта би снашло становиштво Западне Европе у случају да НАТО покрене биолошки или нукеларни рат.
Најмање четворо из Џонсоновог совјетског тима добили су совјетско одликовање Орден Лењина.
А шта је било са Џонсоном. Њега је у затвору Луисбург у Пенсилванији посетио син ветеран Вијетнамског рата и 18. 1972 нож му зарио у груди. Џонсоње после сат времена умро и тиме се окончала каријера шпијуна у кога нико није веровао и од кога су опрали сви руке.