Ове године навршило се 24 године од чувене руске операције „Скок на Косово“, односно заузимање војног дела прриштинског аеродрома Слатина које су извели припадници Русбат 2, 104. ваздушно десантне дивизије Армије Руске Федерације из састава СФОР са базом у Угљевику.
Операција је како се тврдило била изведена у највећој тајности, али ипак су високи официр команде КФОР- а знали за њу, али нису веровали да ће бити изведена. На вест да су руски падобраниц кренули ка Косову извзвало је оштру рекацију НАТО пакта, што је довело и до дводневне кризе која је претила да ескалира у отворени сукоб. Наредна два дана су била критична са тачком усијања и први пут изазвали кризу у односима Русија вс НАТО од окончања хладног рата.НАТО и Американци били су бесни због ове руске подвале.
Ова прича почела је 10. јуна 1999. године. Док је НАТО био усресређен на верификацију повлачења Војске Југославије из јужне српске покрајине, у Монсу се одржавала видеотелеконференција на којој је командант савезничких снага у Европи генерал са четири звездице Весли Кларк изразио забринуторст да би Русија могла да искористи свеже донету Резолуцију 1244 да добију свој сопствени сектор. На југу тачније у Угљевику пуковник Сергеј Павлов, командант батаљона руских падобранаца у мисији СФОР-а Русбат-2 добио је наређене од својих претпостављених да започне припрему за пут дуг 620 километара како би у рану зору 12. јуна запосео амеродром Слатина код Приштине пре доласка НАТО снага. Ова операција добила је кодирани назив „Скок на Косово“ , али нико није могао да предпостави да би ова акција била повод за избијање Трећег светског рата и сукоба руских падобранаца са снагама НАТО у овом случају Британцима.
Генерал Кларк у својим ратним мемоарима пише да је црв суњем побудило то што се разговорима прикључио генерал Ивашов када је употребио аналогију и изјавио да је Русија одлучила да крене „сопственим возом“.. Генерал Кларк потеницрао је да се Русима не сме дати споствени сектор иако је било планова да то буде на северу КиМ који је касније припао Французима.
У рано јутро 11. јуна у три сата ујутро батаљон је био спреман за покрет. Ознаке СФОР на оклопним возилима БТР-80, камионима и тренцима марке Газ, ЗИЛ, Урал била су замењена са ознаком КФОР. Радило се о 16 борбених и 16 неборбених возила. У 5 часова пуковник Игњатов командант падобранске бригаде издао је наређење за покрет до зоне концентрације удаљене 60 километара од руске базе у Угљевику. Тамо их су сачекали пуковник Игњатов, начелник штаба бригаде пуковник Пивоваров и вођа оперативне групе генерал мајор Рибкин. На основу њихових инструкција пуковник Павлов покренуо је батаљон и рано изјутра руски војни конвој прешао је границу на Дрини и ушао у Србију.
„Када сам у петак ујутро дошао у канцеларијуобавио сам уобичајено ажурирање са Питом Кјарелијем, разговарао са Мајком Џексоном и изразио Хавијеру Солани општу забринутост поводом руског питања. А онда баш кад сам излазио из канцеларије да бих прешао на видео-телеконференцију НАТО Кјарели је дошао са поруком од мајора Ченса: “ Господине Руси покрећу снаге са зборног рејона, на аеродрому у Бијељини да би преко моста на Дрини прешли у Србију. Има их око 200. Остатак бригаде засад ће остати у Босни“. Наводно њихов задатак је био да окупирају Приштински аеродром и добију појачање“, написао је генерал Весли Кларк, који напомиње да је за Американце била највећа опасност да Руси тамо први стигну и полажу право на сопствени сектор, а да бисмо ми изгубили контролу над мисијом.
Кад је колона прошла Београд конвоју се придружио и генерал мајор Заврзин ( раније руски официр за везу у штабу НАТО, касније одмах унапређ у чин генерал потпуковника) који је заједно са Александром Хлонином имао задатак да јединицу спроведу до крајњег одредишта. Марш кроз Србију одвијао се предвиђеним темпом без непредвиђеног задржавања и кварова технике. На ауто-путу Београд- Ниш руску колону сачекао је генерал Виктор Заврзин, који је опоменуо своје официре да НАТО зна за покрет и да буду спремни за све. Марш је настављен после точења горива ка Приштини.
Ко је знао за акцију
Читаву акцију испланирали су према једној верзији Генералштаб Руске Армије, према другој део, заједно са Другом управом Генералштаба ВЈ, а према трећој нису ни знали ( мој став јесте да су знали за то али су се многи оградили и заћутали кад су кола отишла низбрдо).
Операција је била изведена без знања руског председника Бориса Јељцина и мировног преговарача Виктора Черномирдина (Неки тврде да је Јељцин знао и дао прећутну сагласност за ту операцију, за разлику од Черномирдина). Захваљујући координираној операцији и успешном маршу аеродром је заузет 12.јуна у раним јутарњим часовима.
Колона је у Приштину стигла око 02:00. Српско становништво изашло је на улице, срећно да поздраве долазак руске војске.
У нашем министарству спољних послова амерички генерали су ми предали својеврсни предлог: „Дозвољавамо вам да један батаљон учествује у мировној операцији у америчком сектору“. Кажем: „зашто сте одлучили да се слажемо?“ Генерал Фогелсон ми каже: „ово одговара вашем ставу, а пошто не желите да се потчињавате НАТО-у, вашим батаљоном неће командовати НАТО, вец́ амерички генерал. Природно, нисмо се сложили са таквим предлогом. Јавио сам се министру одбране. Почео да је планира акцију. Припремили смо ноту председнику Борису Јељцину да предвиди распоређивање наших снага, нашег контингента, истовремено са НАТО снагама. Главни проблем нам је био повлачење батаљона из Босне. Планирали смо да пошаљемо три батаљона: један би слетео у Ниш, други на Слатину, а батаљон из Угљевика напредовао би и заузео свој сектор у Косовској Митровици, али пошто Румуни и Мађари нису пустили авионе са нашим војницима да лете, што је, иначе, представљало кршење међународних летова, преусмерили смо преостали батаљон, који је уместо Косовске Митровице отишао у Приштину. Циљ нам је био да преузмемо контролу над главним војним објектом на Косову – ово је једино узлетиште на које су могли да слете војни авиони, рекао је генерал Ивашов шеф Главног директората за међународну војну сарадњу Министарства одбране Русије.
Генерал Ивашов говори и о спору у руском војном врху поводом ове операције.“ Тадашњи шеф Генералштаба Анатолиј Квашнин није могао бити аутор идеје о маршу на Косово, како је у својим мемоарима написао генерал Генадиј Трошев, јер смо ову опцију одабрали у уском сазиву. Нисмо знали како да повучемо батаљон из Угљевика, јер је ово Босна и Херцеговина, зона одговорности мултинационалне бригаде Север, којом је командовао амерички генерал. А сада је свој предлог дао пуковник Јевгениј Дубков, шеф Истраживачког центра Главног директората за међународну војну сарадњу Министарства одбране Русије, који је био одговоран за анализу Балкана. Понашали смо се као да је батаљон већ неколико сати у Србији и тек када су почели да се приближавају Косову, Американци су схватили да ми тамо водимо батаљон. Генерал Квашнин је наредио да се окрене војни конвој назад када је министар спољних послова Игор Иванов довео америчку делегацију да утичу на нас.
Када је министар одбране Игор Сергејев оклевао схватио сам да ц́е, ако се то уради, Британци први упасти и заузети аеродром у Слатини.
Генерално се не сећам таквог начелника Генералштаба као што је био генерал Квашнин. Није се посебно упуштао у послове војске и није разумео једноставне ствари. Знао сам извор који је утицао на Квашнина када је више пута покренуо питање распуштања Главне управе за међународну војну сарадњу. А под Сердјуковом је, заправо, постигао свој циљ. А онда су доласком Сергеја Шојгуа хитно почели све да обнављају, али специјалисти су отишли“, изјавио је генерал Ивашов.
Амерички угао
„Ова ситуација је била стратешки изазов за Алијансу. Претња успостављања руског сектора на северу Косова довела је у опасност целокупну премису КФПР-а. Веровао сам да се у таквој ситуацији налазимо зато што Запад није био довољно чврст према ономе што смо знали да је нама супротан руски план. Руси су нас прилично отворено и грубо упозорили да се не слажу са НАТО контролом на мисијом, али ми смо цинцулирали око формулација. Оставили смо им превише информација за тумачење, што је могло одвести подели покрајине… Стигли су извештаји да руски војни авиони полећу из Москве и да покушавају да уђу у мађарски ваздушни простор…. Ако Руси заиста хоће да уђу и успоставе везу преко границе, чак и ако бисмо ми блокирали аеродром и пободу своју заставу, појачања би могла долетети на аеродроме у Србији, и довести се оданде. Према томе постојали су изгледи да будемо изиграни чак иако прихватимо аеродром“, написао је у својој књизи „Модерно ратовање“ генерал Весли Кларк.
У Џексонов штаб у напуштеној фабрици обуће стигао сам управо у тренутку када се окончавало његово јутарње ажурирање информација… Кад смо ушли у његову канцеларију искрено смо разговарали… Разменили смо гледишта о улози Вашингтона спрам улоге Брисела, овалшћења стратешког команданта спрам одговорности команданта на терену, о природи саме кризе и о њеним апликацијама.Била је то брза размена мишљења, и ускоро је постала сувише лична због чега ми је било жао, али то нисам могао да спречим.
„Господине, више нећу да примам наређења од Вашингтона“, рекао је Џексон.
„Мајк ово нису наређења из Вашингтона, она потичу од мене“.
„По чијем овлаштењу?“
„По овлаштењу мене као САЦЕУР-а“
„Ви немате то овлаштење“
„Ја има то овлаштење. У овоме иза мене стоји генерални секретар“.
„Господине ја нећу да отпоћнем трећи светски рат због вас…“
„Ово је почело да измиче контроли и ја сам покушао да спустим лопту. „
„Мајк, не тражим од вас да отпочнете трећи светски рат“, рекао сам.
„Тражим од вас да блокирате писте тако да не мнорамо да се суочавамо са проблемом који би могао да изазове кризу.. То не мора бити конфронтација.. Имаћете положај. То би за вас морао да буде изазов. Покушао сам даразрешим појединости док сам размишљао о могућностима.
„Господине ја сам генерал са три звездице, не можете ми издавати таква наређења… Ја сам просуђујем.“
“ Мајк ја сам генерал са четири звездице и могу да вам налажем такве ствари..“
Био је то судар гледишта и командних стилова, искуства и намере и осећао сам судар настао из умора и фрустрације… Одвратли смо Русију од првобитно планираног броја од 10.000 војника и смањили тај број на 3.600″, написао је генерал Клакр у својој књизи Модерно ратовање.
Британце напушта срећа пад Херкулеса
Лондонски „тајмс“ крајем октобра 1999. објавио је вест да је генерал Мајк Џексон био ангажовао специјалце САС да заузму аеродром Слатину. Међутим ,транспортни авион Ц-130 херкулес се срушио непосредно по полетању. У њему је изгорела комплетна опрема за 12 специјалаца, а у паду један припадник САС је тешко повређен. Од тад спекулисало се да транспортни авион није пао Британци би аеродром Слатина заузели пре Руса.. Овај догађај показао је да је у рату важно имати и ратну срећу.