Тог 31. августа 2021. године истекао је последњи рок до кад је више од 5.000 америчких војника мора да се повуче из Авганистана у који су се привремено вратили накратко 16. августа да би обезбеђивали аеродром за време масовне евакуације и најдужи „Ер лифт“ у историји који се одвијао на релацији Кабул- Дубари, Кабул-Доха, Кабул-Рамштајн и даље према земљама које су пристале да приме авганистанске избеглице. Међутим нису сви били те среће, како међу војницима њих 13 своје животе оставило је у Авганистану кад су их напали бомбаши самоубице Исламске државе. Било како било Америка је завршила своје војно ангажовање у Авганистану дебаклом. Пуних 20 година водила се полемика о сврсисходности рата против терора, који је почео јурњавом за лидером Ал Каиде Осамом Бин Ладеном, који је убијен пре 10 година. Управе ове године оконачало се и војно ангажовање САД.
Овде ћемо дати кратку ретроспективу како је почела и трајала америчка војна интервенција у Авганистану.
Рано ујутро 11. септембра 2001. чинило се као да ће све бити исто, као и свако дана у Њујоркиу. Рутина, гужва, људи журе на посао, а онда су сви остали пренеражени шоком кад је путнички авион ударио у зграду Светског трговинског центра. Неколико минута касније и други. Свет је био пренражен оним што се догодило. Убрзо као главни кривац проглашен је Саудијац Осама Бин Ладен лидер терористичке организације Ал Каида који је преузео одговорност за овај напад.
Тадашњи председник САД одлучио је тад да САД после ултиматума од месец дана који је дат талибанима да предају Осаму бин Ладена истекао. Пошто је талибански покрет подржавао Осаму Бин Ладена самим тим и он су постали легитимна мета, па је осим хапшења или кивидације припадника Ал Каиде циљ био замена власти у земљи коју је раздирао грађански рат.
Овај рат у штампи је носио назив „Рат против терора“, а неки су га називали и „Рат против тероризма“
Званично интервенцији је претходило упућивање захтева талибанској власти да изручи вођу терористичке организације Осаму Бин Ладена, да уништи сва терористичка упоришта на својој територији и да особе своје оружане снаге за рат против тероризма?! Те ултимативне захтеве лидер талибана Мула Омар је одбио и неколико недеља од терористичких напада ваздухопловне снаге САД и Велике Британије започеле су војну интервенцију. Циљ је био напад на одабране мете у Кабулу и Кандахару који су талибани сматрали својим упориштем. Са ваздухопловном започела је и копнена операција под називом „Трајна слобода“ у којој су учествовали припадници специјалних снага САД и Велике Британије. Под налетима крстарећих ракета и стратешких бомбардера Б-52 први град који је ослобођен од талибана био је Мазар и Шариф, а Кабул су амерички специјалци са припадницима Северне алијансе заузели 7. Децембра. Док су бомбардери разарали талибанску власт представници пленам састали су се у Бону и из помоћ „међународне заједнице“ формирали привремену владу.
Прва фаза рата
Пораз талибанске милиције, која се распала под налетима прецизних бомби завршена је била прва фаза америчке интервенције у Авганистану. Поразом талибана постигнут је био само један део циља, јер терористичка организација Ал Каида остала је скоро нетакнута. Тад је Савет безбедности ОУН на иницијативу САД донео резолуцију 1386 од 20. Децембра 2001 у којој је било одобрено формирање Међународних снага за помоћ у очувању безбедности (International Security Assistance Forces ISAF) стастављене од снага НАТО. Задатак ISAF био је помоћ привременој влади у одржавању мира и безбедности у Кабулу и његовој околини, а командовање је било поверено официрима земаља које су своје контингенте слали на шстомесечну ротацију. У августу 2003. Комадновање тим снагама преузео је НАТО, задржавајући принцип шестомесечне ротације врховног команданта на ратишту.
Тако су у извођену операције „Трајна слобода“ постојале две стратешке групације међународних снага: оружане снаге САД и оружане снаге ISAF.
У другој фази операције задатак је био успостављање и учвршћивање позиција нове владе у борби против талибана и Ал Каиде. Осим елемената бомбардерске авијације која је настављала да дејствује са тероиторије ван Авганистана у оквиру САД није било здружено-оперативних тактичких јединца. Једна бригада 82.ваздушнодесантне дивизије намењена је била да реагује интервентно на хитне ситуације вертикалним маневром (употреба хеликоптера); 16. бригада војне полиције ангажована је била на преображају полиције нових власти, а морнаричка пешадија (маринци) били су ангажовани за обезбеђивање америчких војних постројења у Авганистану, а специјалне снаге КОВ за извођење специјалних акција и операција мањих размера и ниског интензитета.
За извођење сложених операција америчка војска је повремено долвлачила додатне снаге оспособљене за ангажовање у конкретним условима и за дату врсту операције. Американци су са собом у Авганистан допремили и гломазну логистичку инфраструктуру, којој су снаге обезбеђивале остале једнице војске САД, а значајн део тих снага кориштен је за јачање војне и друштвено-политичке структуре Авганистана.
Обим ангажовања војске САД
Обим ангажовања војске САД у Авганистану био је промењиве категорије и никад није прелазио више од 30.000 људи колико су Американци распоредили на почетку. У марту 2004 на ову цифру било је послато као ојачање још 2.000 војника због учешћа у операцији „Аваланцх“ која је била изведена уз границу са Пакистаном, где је званични Исламабад ангажовао 5.000 својих војника. Већ 2007. та бројка је пала на 19.500 војника.
У 2006. години број америчких војника био је већ на 20.000 и 12.000 војника ИСАФ. Број америчких војника 2008 био је 27.000 Американаца и 54.000 војника НАТО, да би онда тај број почео стрмоглаво да пада из године у годину.
Бројно стање мисије ISAF није било никад у фаза више од 15.000 до 20.000 војника. Оно што је интересантно да код америчких снага релативно мали број војника од укупног броја негде око три до пет хиљада био је ангажован у борбеним операцијама против талибана и Ал Каиде. Те трупе су више биле кориштене за обезбеђивање базе, логистику или давање ватрене подршке, јер САД запараво нису у Авганистану водили конвенционални, већ неконвенционални рат против реалтивно вештог противника. Те операције одвијале су се са више или мање успеха.
Међутим, искуства из 2008 указивала су да је резултата веома мало да талибани почињу да шире зону свог утицаја, као и да се активности и америчких и НАТО снга све више своде на градска подручја и њихову околину.
Рушење снешка
Успеси са почетка операције „Трајна слобода“ пад талибана, формирање нове привремене владе у Кабулу су полако бледили и нису се више појављивали у годишњим извештајима. Привремена влада није имала никакав легитимит од самог почетка, као што ни Авганистанска насционална армија није уливала поверење па је било отежана трансформација раних милиција у редове АНА која би била спосбна да целу државу стави под своју контролу.
Те 2008 тадашњи Секретар за одбрану Роберт Гејтс рекао је да је фискалне 2008 334.000 војника и полицајаца Авганистанских снага безбедности опремљено и обучено за успостављање контроле у 18 провиниција. Иначе то је она цифра која се редовно појављује од урушавања АНА и зашто се нису бранили од талибанске офанзиве. Проблем је лежао у ратоборним вођама провинција и племена на југу Авганистана које нису подржавале владу у Кабулу да делују самостално и да располажу са сопственим војним формацијама које задају озбиљне бриге у сукобу са интервентним снагама. Обучене и опремљене снаге АНА 2007. Контролисале су четири од 18 провинција.
Централна команда која је управљала ратом у Авганистану дала је своју оцену где греше припадници војске, па тако одабрани начин употребе ватре није био адекватан, посебно касно реаговање из ваздушног простора на терористичка упоришта или герилске групе. Неадекватно експлоатисање снага КОВ. Рат је почео много да кошта и почео је од активирања дронова и напада да односи све већи број цивилних жртава посебно у периоду од 2011, 2012 и 2013 када се поећао број напада вођеним пројектилима ваздух-земља на одабране циљеве. Том приликом број жртава се повећавао.
Принс је истакао да се мора решити проблем вишка непотребних људи. Тренутно у Авганистану борави 23.000 припадника мултинационалних снага, од чега је 15.000 америчких и 8.000 војника осталих чланица НАТО-а. Такође, Министарство одбране у Авганистану има 27.000 уговорача и подуговорача ангажованих по разним основама. Принс планира ангажовање највише 6.000 уговорача, од којих ће 60 одсто бити из редова бивших припадника специјалних јединица, док ће 40 процената долазити из осталих НАТО земаља. Као другу ставку нагласио је да треба укинути НАТО мисије и додао да око његовог плана нема дискусије и да ће његове трупе заменити трупе Алијансе. Трећи предлог се односи на команду и управљање. Око 2.000 од укупно 6.000 уговорача биће спремно да замени америчке војне команданте. Принс је подвукао и да нема ротације, односно да ангажовани уговорачи неће бити ротирани по стандардној процедури као војници и да ће дуго остати на терену, минимум три године. Кад је реч о приватном ратном ваздухопловству, од ангажованих 2.000 припадника, део ће бити обучен за извођење борбених мисија коришћењем приватних борбених авиона, хеликоптера за превоз и медицинску евакуацију .
Према овом предлогу, цена војне операције износила би 5,5 милијарди долара. Око 3,5 милијарди било би издвајано за летелице, базе, логистику и пољске болнице, а две милијарде за извођење специјалне операције. Трошкови обуке би износили 10 милијарди долара годишње, док цена коју Пентагон плаћа износи око 40 милијарди долара. Принс је навео да ће, ако добије посао и подршку Трампа, од обучених Авганистанаца формирати борбене батаљоне широм земље, сопствено ваздухопловство, које ће се бавити медицинском евакуацијом, ватреном подршком трупама на терену и брзим пребацивањем снага. Иначе, Принс је навео да ће његови људи носити авганистанске униформе, а пилоти искључиво оперисати уз дозволу авганистанске владе.