Лични осврт, пише Данко Боројевић
Неки дан, на свом приватном мејлу од мог пријатеља из САД добијем неке снимке уништених тенкова Абрамс из 1991. године и касније, уз опсежну анализу. Иначе, тај мој пријатељ је пензионисани бригадни генерал и редовни професор историје, на једном од престижних америчких универзитета.
Елем, нас двојица смо се упознали још док је мој пријатељ био активан пуковник америчке војске, а ја старији водник Војске Републике Српске. Он је о мени све знао (ваљда је то нормално, кад си припадник војске једине светске силе у то време). Стао је мирно, испред мене и војнички ме поздравио дајући ми до знања да ме поштује као војника. Од тог дана, па док је био присутан у БиХ као припадник америчког контигента прво ИФОР-а а потом СФОР-а, више пута смо се састајали, јер је нама подофицирама ВРС држао одређена предавања из војне тематике, понекад залазећи и у историју ових наших простора. Схватио сам тад, да је он познавао боље нашу историју од нас самих. То пријатељство се наставило, до дана дашњег. Е сад, многи ме могу назвати и издајником, нећу им противречити, али ми је ово наше пријатељство отворило очи. Поред подршке мојих пријатеља Данијела Синанија и Мирослава Нишкановића и он је пошто сам завршио војну каријеру, ургирао да почнем да пишем.
Да се даље не правдам, него да почнем да причам о „неуништивом Абрамсу“.
Пре неколико месеци, осврнуо сам се на неки текст из једног од наших штампаних медија, о томе како у Украјину стижу тенкови Абрамс. Нормално, текст је био пун произвољности и хвалоспева о једном тенку. Како је било тад, пре неколико месеци, тако је исто или слично и ових дана. Тад је аутор тог чланка писао о неким тенковима близанцима и слично. Осврнуо се на Абрамса и Леопарда-2.
Ја сам тад написао: „Елем да се и ја осврнем на причу о Абрамсу и Леопарду.
Читам случајно, хвалоспев о тим тенковима у штампи. О тим близанцима, како их тенковски стручњак тог листа назва. Иако не зна праву историју настанка тих тенкова. Али и што да зна, то није данас битно.
Добро, елем!
Кажу у том листу, да је Абрамс најбољи тенк данас. Добро не спорим ако они кажу. Да је неуништив, да је имао само једну рану у Авганистану. Чудим се, како тенк може бити рањен? Ваљда живо биће може бити рањено а не неко средство, још уз то мртво (јер тенк није живо биће)! Али добро, шта ја знам!
У нади да ће навести податак, да је неколико Абрамса уништено у Ираку и то тандем бојевом главом пројектила испаљеног из совјетског ручног бацача РПГ-7В. Сећам се добро снимка уништеног Абрамса. Посада је остала жива, али тенк је послат назад у САД. Уствари, пардон то се није десило. Тенк је неуништив.
Али ко сам ја, да причам о тенковима?
Ко постави то питање, у праву је!“
Међутим, добих неки дан информацију, да је најмање један М1А1 уништен у Ираку током „Пустињске олује“ од стране ирачког тенка Т-72М. И гле чуда, та информација ми дође од стране мог пријатеља, који је тад био у Ираку. Или није?
Сетих се сад и оно приче, о обарању америчког Ф/А-18 Хорнет, или се није ни то догодило. Добро да ипак, наведем тај догађај, који се није догодио. „Дана 20. јануара 1991. године после краткотрајне ваздушне борбе између ирачког ловца МиГ-25ПД и америчког ловца Ф/А-18Ц Хорнет, ирачки ловац је успео да са ракетом Р-40Т обори амерички ловац. Ирачки пилот је затим са својим ловцем МиГ-25ПД пребегао у Иран, док се амерички пилот и дан данас води као нестао“.
Него, да се ми вратимо тенковима. Или, „шта имам ја да причам о тенковима, неко, ко је имао прилику да оближе погледа тенкове М-1А1 Абрамс, Леопард-2 и Челенџер-1, који је и улазио у унутрашњост тих тенкова. Тај нема појма, овај ја немам појма!
Сећам се, кад је организован некакав приказ тенкова на Мањачи 1997, године. Та три тенка против нашег тенка М-84 са мотором од 574 киловата, а не побољшани М-84А са мотором од 735 киловата. Посаду нашег тенка предводио је мој класић Предраг Торбица. Куд га је Торба протерао, странци су остали у чуду.
Елем, Леопард-2 је некако пратио М-84, једва се извукао из неке рупе куд је наш тенк пролетео као стрела. Американци су одмах одустали, док су Британци свој тенк заглавили, па га је извлачио ТЗИ.
Али то се није догодило. Никада ти тенкови нису били у Републици Српској а посебно не на Мањачи у саставу снага ИФОР.
Сећам се добро, да су ми Американци још тад рекли, да им је у Ираку 1991. године, проблем правио совјетски топ калибра 100 мм Т-12. То топче су с поштовањем гледали. Кад су вршили инспекције, на те топове су посебно водили рачуна, да се не би неки случајно загубио.
Али је Абрамс неуништив тенк, поготово Леопард-2 у Сирији, они су ипак близанци, Какви, није битно, али су близанци.
Идеологија а не знање.“
„Кад се сетим прошлости, и борбе око тамо неког града за тамо неку цесту, где су неуништиви тенкови остајали. Шта рећи, него да је у питању идеологија.
Тих дана те године, као млади водник, командовао сам јединицом у борби. На жаласт, имао сам једног погинулог и двојицу рањених. Извлачили смо се под подршком нашег возила М-86, које се због свог лаког оклопа није смело много да излаже противнику. Извукошмо се некако, евакуисали смо погинулог и рањене. Некако дођосмо мало до предаха.
Кад, ето ми у сусрет иде један капетан. Поче он мени, те ово те оно, те да противник уопште није јак и слично. Сад ћеш ти видети, кад ја то средим са својим тенковима, Кренем са неуништивим „осамдесет четворкама“. Кажем му ја, друже капетане (тад смо се још ословљавали са друже), не могу тенкови сами у насељено место, мора их штитити пешадија, Сачекајте мало, да моји саборци дођу до даха, само мало, па ћемо ми да вас штитимо. Знамо где се противник крије, одакле дејствује,
Међутим, џаба ја то причам капетану, он запео па запео, тенк па тенк, не треба пешадија.
Уђе капетан са својим тенковима, па убрзо оста без три тенка. Е тад је настао проблем. Требало је погинуле и рањене тенкисте, који нису настрадали својом кривицом, већ глупошћу капетана, извлачити.
Извукли смо их некако ноћу, али су тад била рањена још два моја саборца.
Тад сам схватио, да је у питању не знање већ идеологија, Не знање, већ незнање. То кад вам неко тврди, да је нешто неуништиво.
Не постоји неуништиви тенк. Постоји само склоп личности која то тврди и остаје при том, и упркос реалности.
Сваки тенк је неуништив, кад се правилно тактички употребљава. Међутим, стање ралности на терену никада није скопчано са идеалним условима и правилном тактиком употребе. Увек постоје изузеци који су у ствари правило.“
Ко се бави конструкцијом тенкова, зна да не постоји неуништиви тенк. Он зна и до које масе се може ићи у конструкцији тенка, да тенк буде употребљив. Нису сви тенкови употребљиви на сваком зенљишту. Имате тенкове који су добри на пустињском простору, тенкове који су конструисани за брдско-планиско земљиште, тенкове који могу проћи кроз мочварне пределе и слично. Имате тенкове који су конструисани за доктрину употребе само једне војске, конкретно Меркава за Израел. Па ипак и Меркава је уништавана.
Абрамс је добар тенк, али и он због своје масе има многобројне мане. По питању покретљивости, због превелике масе од преко 61 тону (последње модификације довеле су борбену масу тенка до скоро 74 тоне), не може парирати руским тенковима у покретљивости. Основу оклопа чини вишеслојни оклоп. Састоји се од комбинације челика, осиромашеног урана и керамике. Овај оклоп добро штити од деловања кумулативних пројектила, који се налазе у противоклопним ракетама. За заштиту од поткалибарних пројектила, припремљено је посебно балистичко обликовање тела и куполе. На основни вишеслојни оклоп уграђују се плоче од осиромашеног урана које су стављене у посебне челичне кутије. Постављају се на вањску страну тенка. Осиромашени уран је материјал који је 2,5 пута гушћи од челика, а минимално је радиоактиван. Овакав оклоп брани тенк од многих противоклопних врста оружја. Значи од многих а не од свих пројектила.
Међутим, ратови у Ираку и сукоби у Јемену показали су супротно, да Абрамс није толико супериоран као што се претпостављало. У ратовима на блиском истоку уништено је преко 150 различитих верзија тенка Абрамс. Проблем је његова превелика маса (нарочито А2 и А2 СЕП верзије) и недовољан оклоп на задњој страни, бочним странама и врху куполе упоређујући га с осталим конкурентским тенковима. Тенкове Абрамс највише је користила Саудијска Арабија у сукобу у Јемену.
Онда долазимо до тог, да слушамо наше „стручњаке“ шта нам кажу. Па њих и треба слушати. Посебно оне, којима за утовар тенка на једну „лабудицу“ уместо два члана треба 250 људи. Посебно, кад се позивају на нека непостојећа руска правила, при чему мисле на правила из СССР-а. Па дођу на телевизију и човеку који је читав радни век провео у ОМЈ (за њихову информацију мисли се на оклопно-маханизоване јединице), који се више и не сећа броја, утоварених тенкова током своје службе. не само на камион „лабудицу“, већ и на теретне вагоне воза. Иако је користећи управо та правила, утоварао тенк на возило за мање од четири минуте укључујући сигурносно везање тенка за транспортно возило.
Или онај експерт, који је бестрзајним топом успео да обори крстарећу ракету Томахавк, која је изгледа шетала путем, а не крстарила ваздухом. Очигледно да имамо још једног Раку Љутовца, који је за разлику од њега, ипак импровизованим топом оборио аустроугарски авион.
А употребити БСТ или ти бестрзајни топ у гађању Томахавка херојско је дело, достојно најважнијег одликовања у Републици Србији.
Међутим, сетим се правила из БСТ 82 мм М-60, М-60А и мера безбедности при гађању истим. У правилу се наводи, да иза топа не сме да постоји никаква чврста препрека на удаљености мањој од 25 метара (у миру на 50 метара). Увек се мора пратити рад ударне игле, која се приликом затварања затварача мора сама повући у своје лежиште. У противно, приликом брављења затварача, ако игла вири ван, долази до самоопаљења. Е ту се сетим једног заставника, који је у јеку борбе, заборавио на та нека правила, те му је топ сам опалио, начинвши га инвалидом, откинувши му део руке и избивши му лево око. Па, зар том експерту који је оборио Томахавк не следује орден?
А о онима који тврде да је Т-72 застарео тенк, да не говорим много. У рату за Републику Српску, текови Т-34 одлично су се показали, негде и боље и од самих тенкова који су технолошки били испред њих много.
Па за Т-72, западни војни стручњаци управо су тврдили, да је то најуневерзалнији тенк данас. Па и Абрамс и Леопард-2 и други тенкови, настали су као одговор на Т-72. Јер како кажу моји пријатељи из САД, тенк је или бољи или лошији од Т-72, друге нема. Основа за упоређивање је та, да ли је тенк бољи или лошији од узора (читај Т-72).
И да не заборавимо, тенк у напад никада не иде сам. Увек га мора пратити пешадија и њиховим садејством, тенк-пешадија, добија се одређен резултат.
И седамдесетих година, прошлог века била је криза за употребу тенкова. Тад су мислили да су противоклопне ракете избациле тенкове из рата. То се није десило. Тенкови су и данас кључни у вођењу рата. А да ли ће се неки од тенкова на бојишту, показати супериорно или не над противником, зависи од уиграности и обучености посаде и њиховог садејства са пешадијом. Сва остала прича, представља заиста својеврсно незнање или идеолошко испирање мозга појединца.
Не постоји неуништиви тенк, већ искључиво догма незнања, необразовања и безобразлука појединаца, који због својих себичних потреба газе преко мртвих, не осврћући се на последице за себе и друге.