Пише: Данко Боројевић
Почетком 1944. године савезници су готово уништили Jagdwaffe (ловачку авијацију нацистичке Немачке), па су могли неометано да бомбардују аеродроме, индустријске погоне, линије за снабдевање.
Као одговор на недостатак ловачке авијације (и пилота) 8. септембра 1944. године Министарсво за ваздухопловство (ReichsLuftsfahrtMinisterium, skraćeno – RLM) Немачке је дало налог за израду народног ловачког авиона (Volksjäger) који је требао да буде бољи од савезничких ловачких авиона. Поред тога, морао је да буде веома једноставан за управљање, да буде једноставан за израду и то претежно од дрвета и метала, да има брзину од 750 км/час, да не буде тежи од две тоне и да се израђује у 1000 примерака месечно. Намера RLM је била да њиме управљају чланови хитлерјугенда који би прошли једриличарску обуку.
Победу је, пре свега захваљујући неким пројектима од раније, добио конструкторски тим компаније Heinkel са пројектом He-500 који је касније добио званичну ознаку He-162.
Поред ове ознаке, He-162 је био познат и као Salamander (по тајном називу пројекта 9 и као Spatz– врабац, име које му је дао Heinkel ).
He-162 је био висококрилац, са гондолом на горњој страни трупа на којој је био постављен мотор MBW 003, имао је двоструке репне површине, увлачећи стајни трап трицикл типа и и избацујуће седиште. После импресивних три месеца, пројектован је и израђен прототип који је полетео 6. децембра 1944. године под командом капетана Готарда Петера (Gotthard Petter). На другом пробном лету, четири дана касније дошло је до лома крила и погибије пилота. Ово није спречило наруџбину авиона и већ крајем јануара 1945. године појавили су се и први серијски авиони. Првих 46 примерака је добила Експериментална јединица 162 (Erprobungskommando 162 – EK-162) , а у фебруару их добија и прва оперативна јединица I./JG 1 (1. Gruppe Jagdegschwader – prvi lovački ving) , 19. априла 1944. године Хе-162 остварује прву ваздушну победу – оборен је британски Хањкер Темпест. Планови Немачке о употреби и производњи Хе-162 су били далеко од стварности – крај рата је био близу, нису имали довољно производних капацитета, пилота, времена. Преобука је почела у марту али је ишла врло тешко и споро. Наиме, у то је време нацистичка Немачка већ била пред сломом и испорука горива је била смањена. Уз то за He-162 нису постојали никакви приручници и упутства, јер ЕК-162 није имала довољно времена да их направи, те су пилоти I./JG 1 заправо летели као пробни пилоти и сами откривали све предности и мане новог авиона.
Средином априла 1945. године, 134 америчка бомбардера B-17 Flying Fortress уништили су узлетиште Parchim. Оно што је остало од I./JG-1 два дана после прелетело је на ново узлетиште у Ludwingslustu. Седам дана касније поновно су били у прелетању, али овај пут на узлетиште у Lecku, градићу близу немачко-данске границе. У међувремену II./JG-1 (друга група јединице JG 1) пребачена је у Mariehne како би почела преобуку на He-162.
Већ 20. априла 1945. године догодило се прво успешно искакање из He-162 а уз помоћ катапулт седишта. He-162 добио је катапулт седиште које се избацивало пиропатронама. Био је први ловачки авион у свету који је користио катапулт седиште. Систем катапултирања седишта из авиона пиропатронама и данас се користи у авијацији. Разлог искакања пилота није забележен али се вероватно радило о недостатку горива. Наиме, да би се ограничила маса авиона у његове се резервоаре могло насути горива за само пола сата лета, што често није било довољно. Најмање два пилота изгубила су живот кад су са својим He-162 покушали обавити присилно слетање.
До завршетка Другог светског рата, израђено је по различитим изворима 170-300 примерака, а пар стотина летелица је било у фази израде.
Недостаци овог авиона су били мала количина горива и кратко време лета, недовољна испитаност, брзо увођење у употребу, мањак искусних пилота који би указали на недостаке. Неколико искусних пилота (и савезничких и немачких) је тврдило да је Hе-162 био одличан ловачки авион.
За израду текста коришћена је следећа литература:
Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.