Kraj 2025. godine donosi otrežnjenje za vojne analitičare u regionu. Nakon što je početni zanos zbog nabavke francuskih višenamenskih aviona Dassault Rafale u Hrvatskoj počeo da jenjava, na videlo izlaze tehnički i finansijski detalji koji su tokom inicijalne kupovine bili vešto skriveni iza političkog marketinga. Dok su zvaničnici u Zagrebu eskadrilu slavili kao „najmoćnije oružje na Balkanu”, dublja analiza otkriva da je Hrvatska zapravo kupila vrhunsku letelicu u prilično „redukovanoj” konfiguraciji. Analiziramo tekst iz 800. broja hrvatskog nedeljnika Express-a objavljenog 19. decembra.
1. Psihološka granica od milijardu evra
Inicijalna cena od 999 miliona evra, koju je hrvatska Vlada isticala kao veliki uspeh, sada se jasno vidi kao veštački postavljena granica. Da bi se ostalo ispod psihološki osetljive cifre od milijardu evra, napravljeni su ozbiljni kompromisi u paketu opreme. Prema izveštajima Odbora za odbranu francuskog Senata, koji su naknadno analizirani, hrvatski Rafali su isporučeni sa minimalnim senzorskim paketima, što je praksa koju Francuska primenjuje kada želi da prilagodi cenu „plićim” budžetima.
2. Tehnološki deficit: „Slepi” ratnik?
Najveća tačka sporenja je radarski sistem. Hrvatski avioni standarda F3-R (polovni primeri iz sastava francuskih vazduhoplovnih snaga) trenutno koriste PESA radare (RBE2 sa pasivnim elektronskim skeniranjem). Iz perspektive modernog vazdušnog boja, ovo je ozbiljno ograničenje:
Detekcija: PESA radar ima znatno manji domet i manju otpornost na elektronsko ometanje u odnosu na moderni AESA radar.
Senzorska fuzija: Nedostaju ključni delovi sistema SPECTRA (za samozaštitu i elektronsko ratovanje), kao i vitalni blok OSF/FSO (frontalni optoelektronski sistem) za pasivnu identifikaciju ciljeva bez uključivanja radara.
Bez ovih komponenti, Rafal gubi svoju najveću prednost – sposobnost da vidi prvi i dejstvuje „iz senke”. U poređenju sa najavljenom srpskom nabavkom potpuno novih letelica u najsavremenijem standardu F4.1, koji dolaze sa integrisanim AESA radarima i punom senzorskom fuzijom, hrvatske letelice trenutno deluju kao „oklopnik bez očiju”.
3. Put do standarda F4.1: Drugo poluvreme plaćanja
Zagreb je već najavio podizanje 10 letelica na standard F4.1, ali taj proces nije samo softverska nadogradnja. To je kompleksna hardverska operacija koja će, prema procenama, koštati između 220 i 350 miliona evra. U tu cenu ulaze: Zamena postojeće PESA antene novom AESE antenom; Integracija novih mrežnih kapaciteta za razmenu podataka ali i dodatna sertifikacija i integracioni letovi.
Ovaj iznos praktično poništava svu prvobitnu štednju i ukupni račun za eskadrilu gura ka cifri od 1,4 milijarde evra, i to pre nabavke ozbiljnijeg arsenala naoružanja.
4. Problem naoružanja: Rakete kao dodatni luksuz
Na osnovu dostupnih podataka, Hrvatska je na inicijalno naoružanje potrošila svega 80 miliona evra. U svetu moderne avijacije, to je zanemarljiva suma koja pokriva samo osnovne potrebe: topove i manji broj raketa vazduh-vazduh srednjeg dometa MICA. Prava moć Rafala leži u raketama Meteor (velikog dometa) i krstarećim raketama SCALP, čija je pojedinačna cena milionska. Bez AESA radara, upotreba Meteora je praktično besmislena, jer radar ne može da prati cilj na daljinama na kojima raketa može da ga pogodi. Time se hrvatski avioni, do daljnjeg, ograničavaju na defanzivne zadatke čuvanja vazdušnog prostora (air policing), dok su njihove ofanzivne sposobnosti za sada samo na papiru. I ako su Rafali stigli iz Francuske u Hrvatsku, oni i dalje nisu operativni, stoga hrvatsko nebo čuvaju Mađarska i Italija. Čak i kada postanu operativni, proći će još vremena dok se ne integrišu sa ostatkom NATO-a i preuzmu funkciju čuvanja svog vazdušnog prostora.
5. Strateška refleksija iz Beograda
Iz ugla Vojske Srbije, hrvatska nabavka se pažljivo prati, ali bez panike. Beograd je prepoznao da je Hrvatska kupila „platformu”, a ne „funkcionalni sistem”. Dok Zagreb čeka u redu za francuske tehničare i slobodne termina za nadogradnju, Srbija je u prilici da svoj sistem PVO (pre svega FK-3 i HQ-17) potpuno prilagodi borbi protiv upravo ovakvih, senzorski ograničenih letelica.
Takođe, operativni troškovi polovnih aviona starih 15 godina već pokazuju svoje zube. Nedostatak obučenog kadra i složenost održavanja znače da će Hrvatska verovatno imati nizak stepen operativnosti eskadrile u narednim godinama.
Zaključak
Kupovina francuskih aviona i iz Zagreba i iz Beograda je pre svega politička odluka. Daleko viša cena koju je platila Srbija odnosi se na nivo aviona i to što će stići novi, kao i paketa opreme, ali dok će se hrvatski Rafali naći na nebu već 2026. Srbija će svoje morati da čeka pod uslovom da ne dođe do odlaganja zbog različitih okolnosti. Hrvatski Rafal je izvrstan avion, ali je hrvatski model nabavke primer kako politička potreba za brzim rezultatom može da potisne vojnu funkcionalnost. Hrvatska je dobila prestiž, ali će za realnu borbenu nadmoć morati da plati još stotine miliona evra i sačeka kraj decenije.
Da li autor misli kada spominje nas i njih da ćemo samo mi ratovati a ne NATO? Pa i 1995. su imali ozbiljnu pomoć a danas da ne pričamo. Nemojte da gledamo u tuđe dvorište osim ako ne mislim da streknemo iskustvo jer i nas čekaju isti ako ne i veći problemi sa Rafalima.