1. Психолошка граница од милијарду евра
Иницијална цена од 999 милиона евра, коју је хрватска Влада истицала као велики успех, сада се јасно види као вештачки постављена граница. Да би се остало испод психолошки осетљиве цифре од милијарду евра, направљени су озбиљни компромиси у пакету опреме. Према извештајима Одбора за одбрану француског Сената, који су накнадно анализирани, хрватски Rafali су испоручени са минималним сензорским пакетима, што је пракса коју Француска примењује када жели да прилагоди цену „плићим” буџетима.
2. Технолошки дефицит: „Слепи” ратник?
Највећа тачка спорења је радарски систем. Хрватски авиони стандарда F3-R (половни примери из састава француских ваздухопловних снага) тренутно користе PESA радаре (RBE2 са пасивним електронским скенирањем). Из перспективе модерног ваздушног боја, ово је озбиљно ограничење:
Детекција: PESA радар има знатно мањи домет и мању отпорност на електронско ометање у односу на модерни AESA радар.
Сензорска фузија: Недостају кључни делови система SPECTRA (за самозаштиту и електронско ратовање), као и витални блок OSF/FSO (фронтални оптоелектронски систем) за пасивну идентификацију циљева без укључивања радара.
Без ових компоненти, Rafal губи своју највећу предност – способност да види први и дејствује „из сенке”. У поређењу са најављеном српском набавком потпуно нових летелица у најсавременијем стандарду F4.1, који долазе са интегрисаним AESA радарима и пуном сензорском фузијом, хрватске летелице тренутно делују као „оклопник без очију”.
3. Пут до стандарда Ф4.1: Друго полувреме плаћања
Загреб је већ најавио подизање 10 летелица на стандард F4.1, али тај процес није само софтверска надоградња. То је комплексна хардверска операција која ће, према проценама, коштати између 220 и 350 милиона евра. У ту цену улазе: Замена постојеће PESA антене новом AESE антеном; Интеграција нових мрежних капацитета за размену података али и додатна сертификација и интеграциони летови.
Овај износ практично поништава сву првобитну штедњу и укупни рачун за ескадрилу гура ка цифри од 1,4 милијарде евра, и то пре набавке озбиљнијег арсенала наоружања.
4. Проблем наоружања: Ракете као додатни луксуз
На основу доступних података, Хрватска је на иницијално наоружање потрошила свега 80 милиона евра. У свету модерне авијације, то је занемарљива сума која покрива само основне потребе: топове и мањи број ракета ваздух-ваздух средњег домета MICA. Права моћ Rafala лежи у ракетама Meteor (великог домета) и крстарећим ракетама SCALP, чија је појединачна цена милионска. Без AESA радара, употреба Meteora је практично бесмислена, јер радар не може да прати циљ на даљинама на којима ракета може да га погоди. Тиме се хрватски авиони, до даљњег, ограничавају на дефанзивне задатке чувања ваздушног простора (air policing), док су њихове офанзивне способности за сада само на папиру. И ако су Rafali стигли из Француске у Хрватску, они и даље нису оперативни, стога хрватско небо чувају Мађарска и Италија. Чак и када постану оперативни, проћи ће још времена док се не интегришу са остатком НАТО-а и преузму функцију чувања свог ваздушног простора.
5. Стратешка рефлексија из Београда
Из угла Војске Србије, хрватска набавка се пажљиво прати, али без панике. Београд је препознао да је Хрватска купила „платформу”, а не „функционални систем”. Док Загреб чека у реду за француске техничаре и слободне термина за надоградњу, Србија је у прилици да свој систем ПВО (пре свега FK-3 и HQ-17) потпуно прилагоди борби против управо оваквих, сензорски ограничених летелица.
Такође, оперативни трошкови половних авиона старих 15 година већ показују своје зубе. Недостатак обученог кадра и сложеност одржавања значе да ће Хрватска вероватно имати низак степен оперативности ескадриле у наредним годинама.
Закључак
Куповина француских авиона и из Загреба и из Београда је пре свега политичка одлука. Далеко виша цена коју је платила Србија односи се на ниво авиона и то што ће стићи нови, као и пакета опреме, али док ће се хрватски Rafali наћи на небу већ 2026. Србија ће своје морати да чека под условом да не дође до одлагања због различитих околности. Хрватски Rafal је изврстан авион, али је хрватски модел набавке пример како политичка потреба за брзим резултатом може да потисне војну функционалност. Хрватска је добила престиж, али ће за реалну борбену надмоћ морати да плати још стотине милиона евра и сачека крај деценије.