ТВ Фронт/Милан М. Бабић
Сама Боливија је, од тренутка своје независности, доживела скоро 200 покушаја државног удара, док је у другој половини двадесетог века носила неславан рекорд нације са највећим бројем покушаја државних удара у свету ж
Још од појаве Монроове доктрине 1823. године, САД је сматрао Јужну Америку својим „задњим двориштем“, односно простором у коме неће толерисати утицај било које друге велике силе. Уследио је век и по најфлагрантнијег мешања у послове држава Латинске Америке, које је посејало небројане државне ударе и крваве преврате, као и друге облике политичког насиља, који су заједно са корумпираним политичким елитама ових земаља, (а које су радиле за интересе Вашингтона) одржавале своја национална друштва у стању постојане стагнације, па и назадовања. Узрок је комбинација наведених неоколонијалистичких фактора, као и корупције, али и организованог криминала, који цвета у Ибероамерици.
Сама Боливија је, од тренутка своје независности, доживела скоро 200 покушаја државног удара, док је у другој половини двадесетог века носила неславан рекорд нације са највећим бројем покушаја државних удара у свету. Скоро сви покушаји државног удара у Латинској Америци плодови су америчких обавештајних служби и сваки успешан покушај доводио је на власт лидере који су били све послушнији Вашингтону и што сервилнији америчким корпорацијама које су у овом делу света остваривале своје интересе. А интереси свих тих корпорација своде се на договарање и спровођење што јефтиније експлоатације природних ресурса ових држава, уз минималну ренту њиховим администрацијама, као и уз минималну цену рада домаћег становништва, али и минимална улагања у њихове услове за рад. Стога, није ни чудо што се марксистичка парадигма вишедеценијски укоренила у дискурс латиноамеричких друштвених мислилаца. Без борбе за права своје радне снаге и реалну спољнополитичку независност својих држава, земље Латинске Америке су се претварале у рударска јаловишта непогодна за било који облик живота, у којима живе и раде мизерно плаћени грађани тих земаља (са примањима која једва да могу да обезбеде егзистенцију чак и у најгорој беди), без стварне здравствене и социјалне заштите, као ни адекватног образовања, али и без икаквог утицаја на формирање националних политика својих држава.
The coup plotter Zúñiga was arrested in front of television cameras. The former general was dismissed for attempting a coup against President Arce of Bolivia pic.twitter.com/C4d4b1rTQT
— S p r i n t e r F a m i l y (@SprinterFamily) June 27, 2024
У Латинској Америци је појам политичке деснице тесно повезан са утицајем америчких обавештајних служби, као и мултинационалних корпорација које одатле црпе ресурсе за сопствену производњу. Као једина алтернатива томе, јавили су се различити облици марксистичких покрета, који се боре за политичку и економску независност, као и права радника и бољи животни стандард становништва. Такви покрети цветају широм света (а нарочито у Латинској Америци), поготову у свим земљама са јаким утицајем Католичке цркве. Нашем аудиторијуму није лако објаснити да они чине окосницу борбе против империјализма, и савременог глобализма у тим земљама из разлога потпуно другачијег угледа левице на европским просторима. Методи политичке борбе левичарских покрета и политичких опција укорењени су у борби кроз атрофиране и корумпиране државне институције (што додатно отежава ту борбу), али и кроз покушаје револуција и герилских сукоба (устанака и грађанских ратова), док је империјалистичка десница са ових простора немогућност свог пресудног политичког деловања надоместила државним ударима којима аутократе и агенти глобалистичких интереса из редова националних армија или ван њих, долазе на власт тих земаља. Боливија има јаке левичарске и антиимперијалистичке друштвене традиције. После Ева Моралеса, који је био икона боливијске левичарске политичке праксе, земљу је водила Џенине Чавез из Социјал-демократског покрета (оптужена за корупцију), а затим је на власт дошао актуелни Луис Арсе, банкар и економиста из Покрета за социјализам, који је раније у два наврата био Моралесов министар финансија. Арсе је наставио стопама антиимперијализма и деколонизације своје земље, чије је место видео међу државама које се залажу за концепт мултиполарног света, а које су окупљене у БРИКС-у.
When the President of Bolivia asked the country to mobilize against the coup, the people answered the callpic.twitter.com/J1X9aqoiwp
— COMBATE |🇵🇷 (@upholdreality) June 27, 2024
Оно што посебно упада у очи је Арсеов однос према Русији. Односи Боливије и Руске Федерације значајно су ојачали од како је Арсе на власти. Успостављена је тесна сарадња са компанијама Газпром (која се бави истраживањем и експлоатацијом природног гаса, којим је Боливија богата), као и Росатом, која је укључена у бројне пројекте који се тичу примене нуклеарне енергије за потребе индустрије, медицине и пољопривреде. Откако је почела специјална војна операција у Украјини, Арсе ни у једном тренутку није осудио Русију, нити предузео било какав непријатељски потез против ње у међународним институцијама.
Истовремено, нарочито од доласка на власт Џоа Бајдена, односи САД и Боливије постајали су све затегнутији. Америчка спољна политика замерала је Ла Пазу „удаљавање од демократских принципа“ и активно радила на томе да искључи Боливију из појединих јужноамеричких међународних институција због тога, истих оних институција у којима подржава ауторитарне и реално недемократске режиме чија је спољна политика усклађена са САД.Ситуација се додатно заоштрила и догађаји убрзали када је у недавном телефонском разговору Арсеа и Путина боливијски лидер исказао жељу да се његова земља придружи БРИКС-у. Уз то, Росатом је откупио права експлоатације боливијских налазишта литијума, која су, како наводи магистар међународних односа Бошко Јовановић, са најиздашнијим резервама у целој Латинској Америци.
Затим је командант боливијских оружаних снага, генерал Хуан Хозе Зуњига са групом официра (који су сви школовани у америчким војно-образовним институцијама, као и додуше већина историјских вођа проамеричких државних удара у Латинској Америци) и њиховом завереничком организацијом Пачахчо повукао један значајан потез у јавности. Запретио је хапшењем бившег председника Ева Моралеса уколико се исти поново кандидује на изборима. Актуелни председник Арсе је ово видео као излазак боливијских проамеричких центара моћи ван поља у коме су могли бити контролисани па је промптно смернио генерала Зуњигу. Већ сутрадан, 26. јуна 2024. уследио је Зуњигин покушај државног удара.
Зуњига је, као високи официр, покушао да спроведе тзв. „чуварски“ тип државног удара, односно преврат који би донео промену спољнополитичког опредељења у држави, као и веће материјалне привилегије официрима-починиоцима. Овај покушај државног удара имао је поједине одлике „куартелаца“ (подврста пуча који је најтипичнији за земље Латинске Америке), а то су искључиво војно вођство и руковођење механизмом државног удара, без нарочито укључених цивила из политиког живота. Од куартелаца се разликовао у томе што су у државни удар биле укључене готово целе оружане снаге (а не јединице из само једне касарне).
Како је почео пуч
Дана 26.06. у 2 сата ноћу појавиле су се прве пучистичке снаге на главном тргу испред председничке палате. Зуњига се обратио медијима са својим „пронунциаментом“, односно прогласом државног удара, како и налажу јужноамеричке традиције оваквих догађаја. Оно што сваком упућеном посматрачу упада у очи је мизерно испланирана акција са војне стране. Пучисти су мислили да ће ушетати у председничку палату и ухапсити председника без проблема и на тај начин завршити државни удар. Међутим, председник Арсе је у том тренутку показао значајни ауторитет који ужива, не само у народу, већ и у самим оружаним снагама, када је физички стао пред Зуњигу и војнике који су кренули да га ухапсе и наредио му да врати војску у касарне. Рекао је да неће прихватити овакву инсубординацију. Харизматски приступ шефова држава на које је организован државни удар је неретко у оваквим ситуацијама успео да сломи вољу пучиста да спроведу хапшење. Такве ситуације су се историјски дешавале. Међутим, Арсе је учинио још нешто. Добро знајући да је једина мера која ефикасно слама покушај куартелаца народна подршка легитимним властима, излазак на улице, генерални штрајк, демонстрације против оружаних снага и грађанска непослушност, Арсе је преко медија позвао становништво да се окупи у центрима свих градова и блокира пучистичке снаге. И народ га је послушао, синдикати су ступили у штрајк и војска се убрзо повукла у касарне. Уследило је хапшење пучиста, као и бројне смене са командних места у оружаним снагама. У току је стабилизација државне администрације и боливијског друштва.
Уследиле су и реакције из света – ибероамеричке државе, али и ЕУ су листом осудиле покушај државног удара у Боливији, док су аргентински председник Милеи, као и Бела Кућа дали неутралне изјаве („пратимо ситуацију, позивамо на смиреност…“) показавши да су се оваквим развојем догађаја нашли у небраном грожђу.
Описани покушај државног удара, поред тога што је обезбедио пораз проглобалистичких снага у Боливији и учврстио анти-империјалистички корпус у Ла Пазу, показао је још неке моменте. Први је тај да државни удар није успео првенствено зато што је изведен на брзину, без плана и тактике. Успешни државни удари припремају се бар неколико месеци, обезбеђујући јасне задатке за сваку укључену јединицу, а који се тичу одузимања полуга моћи од актуелне власти, онемогућавања мобилизације противника државног удара, али и обезбеђивања стране подршке, помоћи и спонзорства. Овакав развој догађаја показује да никакав озбиљан план државног удара није ни постојао. Америчка реакција показује да ни САД нису биле укључене у његову припрему, иако би биле највећи корисник плодова успешног државног удара у Боливији. Да су америчке службе учествовале у спремању државног удара, он би био спроведен много озбиљније и највероватније би успео. Овакав исход преврата догађа се када тај преврат планира упаљена генералска сујета, а не знања и вештине из ове области. Наравно, све ово не значи да нових покушаја државног удара неће бити и у будућности. Искуство нас томе учи.