У ужем смислу, функција такозване „окидачке“ (tripwire) снаге јесте одвраћање од сукоба. У пракси, међутим, она често доводи до његове ескалације.
Тензије између Краљевине Данске и Сједињених Држава око судбине Гренланда не јењавају, а односи два савезника у оквиру НАТО све су затегнутији, иако је председник Доналд Трамп недавно обећао да неће користити војну силу за решавање тог питања.Трамп–Гренланд: где смо сада
Почетком јануара, Доналд Трамп је изнео низ гласних изјава о интересу Сједињених Држава да „поврате“ геостратешки изузетно важан Гренланд, указујући – по његовом мишљењу с правом – на руске и кинеске претње Северној Америци и Европи преко слабо брањеног Арктика.
Копенхаген ове аргументе одбацује као ирелевантне. Данске власти сматрају да председник САД крши неприкосновене норме и законе међународног поретка успостављене након Другог светског рата. По том тумачењу, ако Гренланд припада Данској, а САД покушају да силом наметну предају острва, то се не разликује од руског притиска на Крим или кинеског на Тајван. Остале европске чланице НАТО-а, како се тврди, обавезне су да бране „међународни поредак“ – мада све више изгледа да тај поредак постоји пре свега у њиховој перцепцији.
Ипак, Трамп није одустао од идеје о Гренланду. На Светском економском форуму у Давосу, изнео је изненађујућу изјаву да америчке трупе неће силом заузети острво током преговора. Према медијским наводима, постигнут је договор који би САД дао већу слободу деловања на Гренланду, али без формалне анексије. Остаје питање колико ће такав аранжман потрајати.
Шта „окидачка“ снага заправо треба да ради
Док је Трамп јавно говорио о Гренланду, Данска је повукла потез који су многи оценили као провокативан. Копенхаген је најавио ротацију више од 1.000 својих војника на Гренланд у наредним месецима. Тај контингент се описује као „окидачка“ снага, чији је циљ да одврати Сједињене Државе од покушаја војног преузимања острва.
САД су, међутим, управо држава која је концепт „окидачке“ снаге историјски и развила. Током последње две деценије, Вашингтон је отворио низ малих база на територији савезника у источној Европи, посебно у Естонији, Летонији и Литванији. У свакој од тих земаља стациониран је мали број америчких војника, недалеко од границе са Русијом. Такав контингент није могао реално да спречи евентуалну руску инвазију, али би значио да би Русија морала да се сукоби и са Американцима — чиме би се ризик ширег рата драстично повећао.
Суштина „окидачке“ снаге, дакле, није у војној победи, већ у подизању политичког улога — чак и по цену губитака.
Према извештајима из средине јануара, у време највећих тензија између Вашингтона и Копенхагена, више од 100 данских елитних јединица распоређено је на Гренланд. Наводно су снаге упућене у Нуук, док је још око 100 војника распоређено у Кангерлусак.
Припадници 1. бригаде Данске и специјалних снага Јегеркорпсет већ од прошле године се обучавају за борбена дејства у екстремним арктичким условима и остају на острву ради јачања данског присуства. Истовремено, Краљевска морнарица Данске упутила је фрегату HDMS Peter Willemoes како би ојачала укупни стратешки положај око острва.
Како НАТО да одврати самог себе?
Ова снага осмишљена је тако да, у случају да америчке трупе неовлашћено стигну на Гренланд и дође до оружаног сукоба, читав НАТО буде позван да брани дански суверенитет. При томе се, чини се, занемарује кључна чињеница – да су Сједињене Државе не само чланица НАТО-а, већ и његов централни стуб.
Данска је, према наводима, издала бојеву муницију и наређења за употребу смртоносне силе својој „окидачкој“ јединици на Гренланду. Под изговором припреме за најгори сценарио, то би значило спремност да се, у крајњој линији, употреби сила и против америчких војника.
Поред Данске, и неколико других држава – међу њима Немачка, Шведска, Француска, Холандија и Норвешка – упутиле су мање контингенте на острво, како би показале подршку данском суверенитету. Оно што је тај потез заправо оголио јесте колико је савез НАТО-а данас крхак.
Након година исцрпљујућег посредничког рата са Русијом око Украјине, европске силе су без оклевања ушле у конфронтацију са Сједињеним Државама око Гренланда. То сугерише да је НАТО озбиљно уздрман и да би и најмање неслагање са Вашингтоном могло да гурне Алијансу у дубљу кризу.
Геополитика увек побеђује
Гренланд, који је Данска деценијама узимала здраво за готово, више није мирна, ледена периферија. Напротив, постаје једна од кључних тачака глобалне геополитике. Ко контролише Гренланд, контролише и приступ такозваном GIUK пролазу (Гренланд–Исланд–Уједињено Краљевство), кључном поморском и ваздушном коридору између Северног Атлантика и Арктика. Та контрола подразумева доминацију над новим арктичким поморским путевима, подморским кабловима, свемирском инфраструктуром за праћење, радарима за рано упозоравање и предњим базама за ракетну одбрану и далекометне ударе.
Данска деценијама није имала ни војни капацитет ни политичку вољу да самостално брани Гренланд, ослањајући се на Сједињене Државе. Сада, када Вашингтон отворено указује на промену стратешког окружења и потребу да Гренланд буде чвршће укључен у амерички одбрамбени појас, Копенхаген реагује оштро. Ипак, распоређивањем симболичне „окидачке“ снаге, Данска је нехотице потврдила суштину Трамповог аргумента: безбедност Гренланда на крају зависи од Сједињених Држава, хтели то Данци или не.
Ово је, уједно, и дубља болест која данас погађа НАТО. Европа жели америчку заштиту, али истовремено негодује због америчке моћи. Ослања се на амерички новац, обавештајне капацитете, логистику и ватрену моћ – а потом се противи када Вашингтон јасно дефинише сопствене интересе.
За сада, Европа може да демонстрира одлучност са неколико специјалних јединица на арктичкој тундри. Али ако Сједињене Државе одлуче да озбиљно приступе питању Гренланда, та „окидачка“ снага биће брзо неутралисана – а темељна криза унутар НАТО-а избиће на површину.