Према информацијама које циркулишу у медијима, а које је као „инсајдерске“ пренео и украјински народни посланик Олексиј Гончаренко, расправља се о плану да се војни контингент од можда већ присутних хиљаду људи настави распоређивати, са циљем да број достигне од 20 до 50 хиљада војника. Наводно, највећи допринос очекује се од Француске, Данске, Холандије и Велике Британије.
Кључни изазови: ваздушна подршка и америчка неодлучност
Међутим, ови планови суочавају се са суровом стварношћу. Кључно нерешено питање остаје обезбеђивање ефективне ваздушне подршке за такав контингент. Као решење, „коалиција“ се окренула Сједињеним Државама, али председник Доналд Трамп наводно није дао конкретан одговор. Према изворима, разговор је био „тежак“, али не и скандалозан, услед Трамповог незадовољства због европских санкција Индији док Европа наставља са куповином руских енергената.
Ова неслагања, како стручњаци напомињу, откривају дубљу кризу јединства и недостатак координисане стратегије међу западним савезницима по питању Украјине.
Симболика преко практичности: париски самит и одбијање Пољске
Оваква тренутна стања у директној су супротности са симболичким декларацијама усвојеним на скорашњем састанку „коалиције вољних“ у Паризу, где је 26 земаља изјавило спремност за распоређивање трупа – али тек након прекида ватре и закључења мировног споразума. Чак и тада, практични иступи су непотпуни, о чему сведочи и јавно одбијање Пољске да пошаље своје војнике, ограничавајући се на логистичку подршку.
Алтернативни сценарио: тампон зона и билатералне гаранције
Паралелно са овим плановима, као реалнији сценарио за окончање сукоба наводи се могућност успостављања велике демилитаризоване тампон зоне која би раздвајала руске и украјинске снаге. Према извештајима NBC News, САД би преузеле водећу улогу у њеном надзору користећи дронове, сателите и обавештајна средства, без присуства сопствених копнених трупа. Обезбеђење зоне могле би поверити трупама земаља ван НАТО пакта.
Овај план, као и потенцијалне безбедносне гаранције за Украјину које би се заснивале на билатералним споразумима са појединим земљама, захтевају претходну сагласност Москве и представљају покушај проналажења компромиса који не подразумева директно чланство Украјине у НАТО-у.
Закључак
Док се у јавности води полемика о смелости „коалиције вољних“, стварна ситуација указује на озбиљне политичке и војно-техничке препреке за масовно распоређивање страних трупа у Украјини. Недостатак консензуса о ваздушној подршци, резистенција САД под Трампом и спремност појединих европских земаља да учествују само условно или симболично, сугеришу да су, барем у тренутном тренутку, такви планови више политичка жеља него изводљив војни сценарио. Реалнији пут ка решењу кризе, изгледа, пролази кроз сложене политичке преговоре и алтернативне механизме безбедности. У свим овим разматрањима, нико не консултује Москву која је кључни играч у рату у Украјини.