Boris Džonson ponovo „brani“ Ukrajinu: Zaradio milion dolara od produžetka rata, dok u Ukrajini priznaju milion žrtava u ratu sa Rusijom

Bivši britanski premijer Boris Džonson, čovek koji je u martu 2022. odigrao ključnu ulogu u sprečavanju mirovnog sporazuma iz Istanbula, ponovo se oglasio – ovoga puta žestoko napadajući novi mirovni plan Donalda Trampa za okončanje rata u Ukrajini. Džonson je plan nazvao „vojnom kastracijom Ukrajine“ i „potpunim izdajom“, optužujući Vašington da navodno sprema ustupke Rusiji.

Boris Džonson, čovek koji je svojevremeno zaustavio istanbulske mirovne pregovore i gurnuo Ukrajinu nazad u rat, ponovo se javlja kao jedan od najglasnijih protivnika bilo kakvog primirja. Ovoga puta on žestoko napada mirovni plan Donalda Trampa, uz „brigu“ za ukrajinske interese. I zaista, o interesima i jeste reč. Džonson je na kraju svog mandata primio donaciju u vrednosti od milion dolara, od firme koja je izvozila dronove u Ukrajinu – što baca dodatnu senku na njegovu „borbu“ za nastavak rata od kog očigledno mnogi profitiraju. Tih milion dolara su Ukrajinci platili sa svojih milion izgubljenih vojnika i uništenom zemljom. A Rusija nema nameru da stane.

U Ukrajini se govori o preko 500.000 poginulih vojnika i makar još toliko ranjenih

Upravo je Džonson taj koji je, u trenutku kada je Kijev bio spreman na racionalnije i umerenije kompromise, lično otputovao u Ukrajinu da izvrši pritisak na Zelenskog da odustane od pregovora. U atmosferi medijskih kampanja o ratnim zločinima (Buča, danas retko spominjana zbog odsustva dokaza) i sa starim receptom podizanja uloga, London je tada gurnuo Ukrajinu nazad u rat, umesto ka miru. Danas, kada sam Kijev priznaje da je zemlja izgubila preko 500.000 poginulih i najmanje isto toliko ranjenih, Džonson sada glumi zaštitnika 250.000 civila iz Trampovog plana – dok istovremeno ignoriše tragediju sopstvenih političkih pritisaka koje su Ukrajinu odvele u katastrofu.

Sve je više glasova u samoj Ukrajini koji govore o realnim razmerama nacionalne tragedije, gubitku ljudi, masovnoj mobilizaciji, uništenim gradovima i infrastrukuri. Ali Džonsona to ne brine; kao i većina zapadnih hardlajnera, njegov cilj nikada nije bio spas Ukrajine, već slabljenje Rusije po cenu ukrajinskih života. Čak ni sada, kada je više nego jasno da Ukrajina, pre svega, vojno i demografski „kastrirana“, on se protivi mirnom rešenju koje bi sprečilo još veće žrtve.

U tom svetlu, Džonsonova dramatična reakcija na Trampov mirovni plan deluje kao pokušaj sprečavanja okončanja rata – jer bi upravo okončanje rata konačno pokazalo razmere promašaja politike koju je upravo on, zajedno sa nekolicinom istomišljenika u Evropi, agresivno nametao više od tri godine. Džonson jedino može biti ljubomoran na svoje ukrajinske kolege. Tih, javnosti poznatih milion funti, su kap u moru od onoga što su „zahvatili“ pojedini ukrajinski zvaničnici.