Пише Данко Боројевић
Развој ловца Шутинг Стар (Shooting Star) започет је у време док је Други светски рат још трајао, а његов крај се није наслућивао. Због те чињенице, од ловца Шутинг Стар очекивало се да се успешно носи са најновијим немачким и јапанским борбеним авионима. Пошто је постало јасно да ловац П-59 Ајракомет (P-59 Airacomet) није постао успешан борбени авион, одлучено је да се крене у развој напредног млазног ловачког авиона. Од компаније Локид (Lockheed Aircraft Corporation) очекивало се да што у краћем времену конструише нови млазни ловац, како би се он могао употребити у ратним операцијама у Европи и на Пацифику. За саму компанију развој новог ловца је био од великог значаја, јер се у производним погонима налазио само један ловац – П-38 Латнинг (P-38 Lightning).
Нови авион требао je добити британски млазни мотор де Хевиланд Х-1 (de Havilland H-1), што је значило да је требао имати велики труп како би било довољно места за овај мотор. Одлучено је да се мотор смести у труп одмах иза пилотске кабине. Компанија Лоцкхеед је обећала да ће прототип завршити за само 180 дана, након што је добила службену потврду од америчког ваздухопловства за три прототипа и 12 предсеријских авиона. Израда првог прототипа почела је већ у августу 1943. године и текла је за данас незамисливим темпом. Први прототип који је тада означен као XП-80, полетео је већ 8. јануара 1944. године, само 140 дана након почетка рада. Планирана производња мотора де Хевиланд Х-1 у САД није била могућа. Тако да се морало одлучити за набавку новог мотора Џенерал Илектрик И-40 (General Electric I-40), који је био знатно веће снаге и већих димензија. Због тога се морала извршити комплетна измена конструкције авиона. Тај посао је однео доста времена, тако да је следећи прототип XП-80А (XP-80) полетео тек 10. јуна 1944. године. Наставак развоја авиона текао је убрзаним темпом, што је довело до одређених проблема. Да са авионом нешто није у реду могло се наслутити након што су погинула два пробна пилота у удесима. Међутим, на то се није обраћала пажња тако да су први примерци предсеријских авиона YП-80А (YP-80A) који су били намењени обуци земаљског особља, у јединице почели пристизати октобра 1944. године. Ти авиони су добили нове моторе Џенерал Илектрик Ј-33 (General Electric J-33), који су се незнатно разликовали у односу на И-40 (I-40), што није успорило производњу. После завршетка рата Пентагон је масовно почео да отказује уговоре о набавци наоружања. Како су већ прототипи ловца Шутинг Стар (Shoting Star) постизали брзину већу од 800 км/х, одлучено је да се у што краћем року опреми овим ловцем што више сквадрона америчког ваздухопловства.
Одлука се чинила исправном јер је већ 19. јуна 1947. године један Шутинг Стар оборио светски рекорд у брзини постигавши 1003,91 км/час. Већ 1948. године ознака П (P, Pursuit) биће замењена ознаком Ф (F, Fighter), тако да Шутинг Стар постаје Ф-80.
Своје прве борбене мисије Ф-80 обавио је на почетку Корејског рата. Почетак је био веома успешан, јер је 8. новембра 1950. године поручник Расел Бровн (Russell J. Brown) са својим Ф-80Ц у првој ваздушној борби два млазна ловца оборио један кинески МиГ-15. Међутим, ово је био изузетак јер се врло брзо показало да су ловци МиГ-15 супериорни у односу на Ф-80Ц и борбу против њих морали су преузети ловци Ф-86 Сабре. Врло брзо авиони Ф-80Ц ће преузети задатке уништавања циљева на земљи и ватрене подршке копненим снагама.
Иако се верзија Ф-80Ц у основи мало разликовала у односу на верзију Ф-80Б, сплетом историјских околности ово ће постати најпознатија верзија Шутинг Стара. Захваљујући Корејском рату који је избио 25. јуна 1950. године, најбоље што су Американци у то време имали у довољним количинама били су баш авиони Ф-80Ц Шутинг Стар. Ни један од 365 Ф-80Ц у том тренутку није имао могућност ношења бомби. То у почетку рата и није био велики проблем, јер су први задаци Ф-80Ц били ескорт бомбардера Б-29 и задаци пресретања севернокорејских клипних ловаца и бомбардера. Појавом кинеских ловаца МиГ-15 изнад Кореје, све је већи број Ф-80Ц опреман носачима бомби и пребациван на задатке подршке копненим снагама. Наиме, показало се да су ловци МиГ-15 способни напасти бомбардере и пре него што би ловци Ф-80Ц из пратње успели деловати. Каснијом анализом откривено је да су при лету на висини од 8000 метара Ф-80Ц били чак 160 км/час спорији од МиГ-15. Због тога су на задацима ескорта замењени бољим ловцима Ф-86 Сејбр.
Борбени радијус дејства остаће велики недостатак за Шутинг Стар све до краја његове оперативне службе. Само с горивом у унутрашњим резервоарима Ф-80Ц је могао достићи циљеве на удаљености од 160 километара. С два допунска резервоара испод врхова крила капацитета 624 литре борбени радијус дејства повећан је на 360 километара, што у условима ратовања у Кореји често није било довољно. Због тога су током рата све „корејске“ Ф-80Ц опремили Мисава (Misava) допунским резервоарима капацитета 1000 литара, упркос опасности да дође до преоптерећења крила. Резултат је био повећање борбеног радијуса дејства на 550 километара, али и немогућности употребе Ф-80Ц у ловачким задацима, чак и у условима самоодбране.
У директним ваздушним борбама севернокорејски и кинески ловци успели су оборити само 14 ловаца Шутинг Стар, али је зато додатних 113 оборено због ватре ПВО. Укупно је у Корејском рату изгубљено чак 277 Ф-80Ц од произведених 798.
Задњи Ф-80 је повучен из борбених јединица већ 1954. године, ни десет година од уласка у оперативну службу. Упркос томе Локид је успео произвести 1731 Ф-80, од тог броја 798 у верзији Ф-80Ц.
Авион Ф-80 ипак је био врло добар авион, с неким оригиналним решењима (бочни усисници ваздуха, катапулт седиште за пилота итд.) која су одредила развој борбених авиона. Доказ томе је успех школског авиона Т-33А који је настао 1949. године, незнатном модификацијом Ф-80. Укупно је произведено 5691 Т-33А у погонима компаније Локид и био је окосница школског ваздухопловства у бројним ратним ваздухопловствима у свету.