Лоцкхеед Мартин је одлучио да не уђе у конкурс Ратне морнарице САД за Ундерградуате Јет Траининг Сyстем, програм који треба да замени школски авион Т-45 Госхаwк. Компанија је очигледно проценила да би улазак у трку био прескуп и индустријски сложен у односу на могућу добит.
Реч је о програму који треба да обезбеди наследника Т-45 флоте од раних тридесетих година. Лоцкхеед Мартин је разматрао понуду у сарадњи са Кореа Аероспаце Индустриес, са варијантом ТФ-50Н заснованом на Т-50 Голден Еагле. Међутим, комбинација трошкова, производних ограничења и америчких правила набавке очигледно је пресекла ту амбицију.
Овај потез долази у тренутку када је Лоцкхеед Мартин већ испао из трке за Ф/А-XX, а недавно је остао и без НГАД у корист Боеинг-а. Зато повлачење из УЈТС није изолован случај, већ део шире слике у којој највећи амерички одбрамбени концерн више не добија место у сваком кључном програму борбене авијације.
Индустријска рачуница била је јача од амбиције
Главни проблем није био само у конкуренцији, већ у томе што би Лоцкхеед Мартин за овај посао морао да отвори нову производну линију. За програм школског авиона, чији обим не обећава производњу попут Ф-35 или Ф-16 Блоцк 70/72, то је трошак који се тешко оправдава.
Школски авион није програм обима као Ф-35, али тражи озбиљна улагања у производњу, подршку, логистику и дугорочно одржавање. Ако рачуница ту не држи воду, одлука о повлачењу постаје пословна нужност.
У случају ТФ-50Н постојао је и додатни терет. Авион је у основи корејски производ. То значи да би за америчко тржиште морао да се гради нов ланац снабдевања у складу са правилима Буy Америцан, што није техничка ситница, већ крупан индустријски захват.
Правила Буy Америцан као озбиљан филтер
Правила Буy Америцан у великим војним уговорима нису пука формалност. Ако платформа нема јаку домаћу производну основу и висок удео америчких компоненти, сваки понуђач улази у трку са теретом који може да повећа и време и трошкове.
За ТФ-50Н то је био озбиљан проблем. Није довољно понудити солидан авион. Потребно је доказати да може да се производи у САД, са прихватљивим домаћим уделом, без развлачења рокова и без раста цене. Управо ту се види зашто је Лоцкхеед Мартин одустао пре дубљег уласка у процес.
То истовремено показује и шири проблем америчке одбрамбене индустрије. САД траже домаћу производњу, али се део платформи и партнерстава ослања на међународне ланце снабдевања. Када се та два захтева сударе, први страдају програми који нису у самом врху приоритета.
Ко остаје у трци за наследника Т-45 Госхаwк
После повлачења комбинације Лоцкхеед Мартин-КАИ, у трци остају три конкурента: Теxтрон/Леонардо М-346Н, Боеинг/Сааб Т-7 Ред Хаwк и СНЦ Фреедом. То поједностављује конкурс, али га не чини лакшим.
Т-7 Ред Хаwк улази са предношћу јер га већ усваја Ратно ваздухопловство САД као напредни школски млазни авион. То не гарантује победу у морнаричком програму, јер палубна и морнаричка обука имају своје специфичности, али платформа већ има институционални ослонац у САД.
М-346Н носи другачију логику. Ослања се на већ постојећу италијанску основу, што може бити предност у зрелости конструкције, али и слабост ако питање домаће производње и америчког садржаја постане главни филтер. СНЦ Фреедом је посебан случај, јер је реч о решењу које још није ушло у производњу, што уноси додатни ризик.
Положај Лоцкхеед Мартин у поморским програмима
Лоцкхеед Мартин и даље остаје дубоко укорењен у поморским програмима САД. Компанија производи Тридент ИИ Д5, Аегис Цомбат Сyстем, МК 41 Вертицал Лаунцхинг Сyстем и ЛРАСМ, док њена компанија Сикорскy снабдева морнарицу хеликоптерима МХ-60Р/С Сеахаwк. Али код фикснокрилне авијације слика је све неповољнија.
Ф-35Ц остаје снажан ослонац односа са морнарицом, али то не мења чињеницу да је компанија ван Ф/А-XX, ван НГАД и сада ван УЈТС. То значи да Лоцкхеед Мартин задржава присуство у постојећим програмима, али губи позиције у будућим програмима војне авијације.
Морнарица тражи авион, индустрија бира програме
Одлука Лоцкхеед Мартин показује да чак и највећи играчи више не улазе у сваки конкурс по аутоматизму. Ако програм не обећава дуг производни век и стабилан поврат, одустајање постаје рационалан потез.
За Ратну морнарицу САД то значи ужи избор, али и то да у конкуренцији остају понуђачи спремни да уђу у скуп и дуг процес до краја. То би могло да убрза селекцију, али и да смањи простор за ценовни притисак на финалисте.