Lockheed Martin је одлучио да не уђе у конкурс Ратне морнарице САД за Undergraduate Jet Training System, програм који треба да замени школски авион T-45 Goshawk. Компанија је очигледно проценила да би улазак у трку био прескуп и индустријски сложен у односу на могућу добит.
Реч је о програму који треба да обезбеди наследника T-45 флоте од раних тридесетих година. Lockheed Martin је разматрао понуду у сарадњи са Korea Aerospace Industries, са варијантом TF-50N заснованом на T-50 Golden Eagle. Међутим, комбинација трошкова, производних ограничења и америчких правила набавке очигледно је пресекла ту амбицију.
Овај потез долази у тренутку када је Lockheed Martin већ испао из трке за F/A-XX, а недавно је остао и без NGAD у корист Boeing-а. Зато повлачење из UJTS није изолован случај, већ део шире слике у којој највећи амерички одбрамбени концерн више не добија место у сваком кључном програму борбене авијације.
Индустријска рачуница била је јача од амбиције
Главни проблем није био само у конкуренцији, већ у томе што би Lockheed Martin за овај посао морао да отвори нову производну линију. За програм школског авиона, чији обим не обећава производњу попут F-35 или F-16 Block 70/72, то је трошак који се тешко оправдава.
Школски авион није програм обима као F-35, али тражи озбиљна улагања у производњу, подршку, логистику и дугорочно одржавање. Ако рачуница ту не држи воду, одлука о повлачењу постаје пословна нужност.
У случају TF-50N постојао је и додатни терет. Авион је у основи корејски производ. То значи да би за америчко тржиште морао да се гради нов ланац снабдевања у складу са правилима Buy American, што није техничка ситница, већ крупан индустријски захват.
Правила Buy American као озбиљан филтер
Правила Buy American у великим војним уговорима нису пука формалност. Ако платформа нема јаку домаћу производну основу и висок удео америчких компоненти, сваки понуђач улази у трку са теретом који може да повећа и време и трошкове.
За TF-50N то је био озбиљан проблем. Није довољно понудити солидан авион. Потребно је доказати да може да се производи у САД, са прихватљивим домаћим уделом, без развлачења рокова и без раста цене. Управо ту се види зашто је Lockheed Martin одустао пре дубљег уласка у процес.
То истовремено показује и шири проблем америчке одбрамбене индустрије. САД траже домаћу производњу, али се део платформи и партнерстава ослања на међународне ланце снабдевања. Када се та два захтева сударе, први страдају програми који нису у самом врху приоритета.
Ко остаје у трци за наследника T-45 Goshawk
После повлачења комбинације Lockheed Martin-KAI, у трци остају три конкурента: Textron/Leonardo M-346N, Boeing/Saab T-7 Red Hawk и SNC Freedom. То поједностављује конкурс, али га не чини лакшим.
T-7 Red Hawk улази са предношћу јер га већ усваја Ратно ваздухопловство САД као напредни школски млазни авион. То не гарантује победу у морнаричком програму, јер палубна и морнаричка обука имају своје специфичности, али платформа већ има институционални ослонац у САД.
M-346N носи другачију логику. Ослања се на већ постојећу италијанску основу, што може бити предност у зрелости конструкције, али и слабост ако питање домаће производње и америчког садржаја постане главни филтер. SNC Freedom је посебан случај, јер је реч о решењу које још није ушло у производњу, што уноси додатни ризик.
Положај Lockheed Martin у поморским програмима
Lockheed Martin и даље остаје дубоко укорењен у поморским програмима САД. Компанија производи Trident II D5, Aegis Combat System, MK 41 Vertical Launching System и LRASM, док њена компанија Sikorsky снабдева морнарицу хеликоптерима MH-60R/S Seahawk. Али код фикснокрилне авијације слика је све неповољнија.
F-35C остаје снажан ослонац односа са морнарицом, али то не мења чињеницу да је компанија ван F/A-XX, ван NGAD и сада ван UJTS. То значи да Lockheed Martin задржава присуство у постојећим програмима, али губи позиције у будућим програмима војне авијације.
Морнарица тражи авион, индустрија бира програме
Одлука Lockheed Martin показује да чак и највећи играчи више не улазе у сваки конкурс по аутоматизму. Ако програм не обећава дуг производни век и стабилан поврат, одустајање постаје рационалан потез.
За Ратну морнарицу САД то значи ужи избор, али и то да у конкуренцији остају понуђачи спремни да уђу у скуп и дуг процес до краја. То би могло да убрза селекцију, али и да смањи простор за ценовни притисак на финалисте.