SVLR M 87 ORKAN NAJPERSPEKTIVNIJE NAORUŽANJE JNA KOJE NIKADA NIJE ZAŽIVELO

Jugoslavija je kao van blokovska zemlja, razvoj višecevnih raketnih sistema započela sredinom 60-tih godina 20 veka. Bio je to prvo Višecevni bacač raketa ( VBR) 128 mm M63 «Plamen», koji je imao 32 cevi i maksimalni domet rakete od 8,6 km.

Nasledio ga je sredinom 70-tih godina složeniji sistem Samohodni višecevni lanser raketa ( SVLR) M77 « Oganj» sa 32 cevi i dometom rakete od 20,6 km. Međutim vrhunac proizvodnje višecevnih lansera raketa usledio je sredinom 80 tih godina 20 veka kada je proizveden SVLR M87 « Orkan» kalibra 262 mm i sa dometom od skoro 50 kilometara.

Razvoj « Orkana» započeo je u kooperaciji Iraka i Jugoslavije u drugoj polovini 1980-tih godina. Projektovan je u Vojnotehničkom institutu u Žarkovu (Beograd), a finansijsku pomoć u razvoju sistema pružio je Irak, sa kojim je Jugoslavija imala bogatu vojnotehničku saradnju.

Projektom je rukovodio otac svih raketnih sistema proizvedenih u Jugoslaviji pokojni general prof.dr Obrad Vučurević . Ugovor koji je potpisan sa Iračanima iznosio je 42 miliona dolara s tim što je polovinu novca dao Irak, a drugu SFRJ.

Prvi ugovor je bio potpisan na pet godina, a drugi je potpisan 1989 godine kojim je bilo
predviđeno da se Iraku isporuče četiri baterije sa po četiri sistema u svakoj bateriji i 4.000 raketa. Brzom razvoju sistema doprinela je, a kako je general Vučurević objasnio u svom intervju i priči o ovom sistemu, prisutnost sina generala Amina direktora vojne industrije Iraka i bliskog prijatelja Sadama Huseina. Projekat. sa iračke strane vodio je dr al Sadi, kasniji ministar i Sadamov specijalni savetnik.

Opis sistema

Višecevni raketni sistem velikog dometa 262 mm M 87 Orkan namenjen je za brza i
iznenadna dejstva snažnom vatrom po dubini neprijateljske teritorije, posebno protiv
najvažnijih ciljeva. Zahvaljujući velikim manevarskim sposobnostima sistema, automatici sa njim je moguće brzo dejstvo na ugroženim zonama i sa nepripremljenih vatrenih položaja. Namenjen je bio za vatrenu podršku jedinica korpusa ili armije, za neutralisanje svih vrsta ciljeva, vojnika i oklopnih jedinica.

Prilikom definisanja i razvoja sistema iračkoj delegaciji su ponuđene opcije 12 –cevnog sistema dometa 50 kilometara ili četvorocevnog sistema, sa oruđima dometa 120 kilometara. Iračani su se posle dužeg razmišljanja opredelili za prvu opciju.

Ispitivanja prvih prototipova završena su krajem maja 1985, a razvoj i ispitivanja protipske prve serije vozila «Orkan» u drugoj polovini 1987 godine (uključujući i pustinjska ispitivanja u Iraku). Kompletan projekat i sva ispitivanja završena su tek 1989. godine kada je Iraku isporučena jedna baterija ovih sistema i oko 1000 raketa, koji su viđeni na vojnoj paradi, pred sam napad na Kuvajt 1990 godine.

Tokom završnih ispitivanja ispaljeno je oko 500 raketa na različite ciljeve pri čemu je 2/3 raketa tempirano na ekstremne temperature od -30 do plus 50 stepeni celzijusovih. Na internim ispitivanjima utrošeno je još oko 500 raketa.

Prilikom završnih ispitivanja i pre uvođenja sistema u upotrebu, prototipovi su prošli između 20.000 i 30.000 kilometara u različitim terenskim i klimatskim uslovima. Svi podsistemi su testirani u toplim i hladnim komorama, a kroz ispitivanja na poligonu sistem je testiran u imitiranim realnim uslovima primene.

Višecevni raketni sistem «Orkan» čine:

– lanser raketa, samohodni višecevni 262 mm M 87 « orkan»

– raketa 262 mm M87 Orkan

– sistem za upravljanje vatrom i

– vozilo za prevoz i pretovar raketa (automobil PPR) Sistem je postavljen na kamionsko postolje domaće proizvodnje marke FAP 3232. Na koji se pakuje 24 komada raketa

– posadu Orkana čini pet ljudi

– Finalizator proizvodnje bila je fabrika “Bratstvo” – Novi Travnik -BiH

Raketa M87:

Vlade Iraka i Jugoslavije, su se dogovorili da se u prvoj seriji razvije samo raketa sa kasetnim bojevim glavama – sa bombicama kumulativno-parčadnog dejstva kalibra 40 mm, pojedinačne mase 245 grama sa po 288 “bombica” u jednoj (kaseti) bojevoj glavi koja po otvaranju iznad cilja pokriva površinu od skoro 2 hektara. Svaka od tih bombica imala je 1.000 kuglica, čiji je radijus ubojnog dejstva bio 10 metara. Druga vrsta kasetne bojeve glave imala je 24 protivtenkovske mine kalibra 105 mm i mase 1,8 kilograma za postavljanje protivtenkovskih minskih polja u neprijateljskoj pozadini. Inače bombice su imale sistem za samouništenje od 24 časa posle bacanja iznad cilja (ako ne naiđu oklopne jedinice). Vreme samouništenja tempiranjem moglo se pomeriti i na 48 časova.

« Napravili smo krilca, koja su usmeravala mine. Imala je i padobran koji je omogućavao da se prizemlji i padne na zemlju na takav način kao da je rukom postavljena. Mina je imala dva upaljača:

– prvi, magnetni zahvaljujući kome se aktivirala samo ako preko nje prođe tenk, i

– drugi vremenski upaljač je omogućavao mini da se samoaktivira 24 časa, naglašava dr Vučurević u svom intervju za list Odbrana.

Bombica klasične kasetne bojeve glave imala je oblik valjka i na kraju osigurač sa pantiljkom koja je imala ulogu padobrana, a prilikom pada pantiljka se okretala i odvrtala osigurač bombe, tako da bomba nije mogla eksplodirati ukoliko osigurač nije bio van tela. Planom razvoja i testiranjem bojeva glava se otvarala na visinama od 800 do 1000 m.

Konstruktor Orkana dr Vučuvervić u svom intervju je naglasio i da osim isplativosti dejstva rakete na daljinu od 50 kilometara razmišljalo se i o povećanju dometa na čak 120 km, a rađeni su i predprojekti o raketi dometa 350 km, ali ta ideja nije naišla na razumevanje državnog vrha u oči izbijanja građanskog rata u SFRJ.

Raketa se za transport stavlja u poseban kontejner, koji je izrađen od poliestera armiranog staklenim vlaknima. Kontejner ima obezbeđenu hermetičnost pa se može koristiti kao privremeno skladište raketa, čak i na otovrenom prostoru.

Raketa M87, tokom ratnih operacija u zimskim uslovima pokazala je veliku manu. Na temperaturama nižim od stepeni celzijusovih povremeno je dolazilo do raspadanja rakete, bojeva glava bi tokom leta otpadala od raketnog motora, što je bilo zabeleženo u nekoliko slučajeva.

Lanser iz koga su ispaljivane rakete u potpunosti je bio automatizovan. Punjenje je bilo poluatuomatsko, sa vozila za prevoz i pretovar raketa. Raketa bi se sa zadnjeg dela vozila dizalicom spuštala na uređaj za punjenje, koji bi je automatski ubacio u cev. Sistem je posedovao i televizijski korektor sa kojim je korigovana putanja leta rakete, a radio je na principu snimanja koordinata kraja aktivne faze leta I, II i III lansirane rakete. Postojala je i mogućnost aktivnog nišanjenja, kada su u sistem unošene koordinate cilja u računar, a unošenjem koordinata drugog cilja, oruđe je obavljalo samo nišanjenje drugog cilja. Cevi su bile tvrdo hromirane, pa nije bilo neophodno stalno čišćenje posle ispaljivanja raketa.

Kuvajt bio zainteresovan za “Orkan” !

Kuvajćani pre, nego što su kupili ruski višecevni bacač raketa “Smerč”, pred raspad Jugoslavije, došli su u posetu Jugoslaviji s namerom da kupe “Orkan”. Kuvajćani su prvo posetili Amerikance i testirali njihov MLRS dometa 35 km što im nije odgovaralo. Otišli su zatim kod Nemaca i testirali njihov LARS, testirali su i ruski “Uragan”, a zatim su došli u Beograd. Sistem im se toliko dopao da su hteli kupiti 24 oruđa za 4 baterije i oko 1.000 raketa po svakom oruđu.

Za svoj system, Kuvajćani su tražili i dodatno poboljšanje sistema sa mogućnošću određivanja koordinata vatrenog položaja uz pomoć GPS. Kuvajćani su bili impresionirani prikazom sistema i gađanjima, ali je građanski rat okončao priču o kupovini “Orkana” od strane Kuvajta.

Orkan u vrtlogu građanskog rata

Zanimljivo je, premda je Orkan zvanično ušao u operativnu upotrebu Jugoslovenske narodne armije – JNA 1989, da ona nije raspolagala ni sa jedanim sistemom u naoružanju. Sistem je bio isporučen samo Iračanima i to 5 vozila prototipa i četri lansera ( baterija) sa 1.000 raketa.

Načelnik Vojnotehničkog instituta general dr Milorad Dragojević u svojoj knjizi « Razvoj
našeg naoružanja» piše da je u oči izbijanja građanskog rata u Bosni i Hercegovini ostalo u Travniku 8 lansera i 2 komandna vozila baterije Orkan, koja nisu izvučena jer su hrvatsko- muslimanske paravojne formacije na prepad zauzele ovu fabriku pre izvlačenja sistema.

Naime fabrika je zauzeta bila u trenutku kada su u vazduhu već nalazile specijalne jedinice JNA, a prema procenama, bi zauzimanje položaja za odbranu u krugu fabrike bez masovnih žrtava tokom izvlačenje Orkana bilo nemoguće, i od toga se odustalo. Ulaskom pravojnih formacija u fabriku “Bratstvo” – Novi Travnik, svi raketni i artiljerijski sistemi, koji su zatečeni u krugu, su zaplenjeni (među njima i Orkani). Međutim broj zaplenjenih varira od 5 do 8. Neki izvori navode da su upravo 4 sistema predata Hrvatima, tačnije bosanskim Hrvatima, a da su njihove snage HVO, predale Hrvatskoj vojsci sva 4 sistema, dok su bosanski Muslimani zadržali samo jedan sistem, mada niko od njih nije posedovao rakete.

Naime rakete su se proizvodile u fabrici UNIS u Vogošći koju su početkom rata zauzele srpske snage, a barutna punjenja, koja su se proizvodila u Bugojnu, su tada držali Hrvati. Inače ta četiri Orkana prikazana su na paradi u Zagrebu u leto 1995, dok su Muslimani, svoj jedni sistem, takođe prikazali na jednoj manifestaciji 1995. – na tehničkom zboru.

Prema nekim pričama, peti Orkan je stradao pri pokušaju Hrvata da se iz njega ispale brazilske rakete. Tokom građanskog rata Hrvati i Muslimani nisu uspeli da zarobe nijednu raketu za ovaj raketni sistem.

Zanimljivo da je veća količina raketa za Orkan bila uništena u luci Ploče u Hrvatskoj dok se spremao brod da bi ih isporučili Iraku, međutim dejstvom avijacije JNA kompletan kontigent raketa je uništen.

SVLR M87 Orkan, Foto Andrej MlakarSVLR M87 Orkan, Foto Andrej Mlakar
Jedan opitni Orkan, izbijanjem rata 1991. Godine, zatekao se u Artiljerijsko školskom centru Zadar – Hrvatska, a posle blokade kasarne i povlačenja federalne armije sistem se zatekao u Kninu i ušao u sastav Vojske Republike Srpske Krajine. Tada su sa sistema skinute četiri cevi, koje su početkom 1994 godine uz pomoć saradnika Vojnotehničkog instituta montirane na lanser raketa R-65 Luna. Najpoznatije dejstvo kninskog «Orkana» dogodilo se 1.maja 1995 godine za vreme hrvatske vojne akcije « Bljesak» (kada je pokorena zapadna Slavonija). Kao rekacija, naređeno je dejstvo « Orkanom». Međutim to nije bila najsrećnija odluka, pošto Orkan nije bio predviđen za gađanje gradova pa je veliki broj kasetnih bombica padao po krovovima zgrada i ostao neksplodiran (zbog neizvučenog osigurača), dok je samo manji broj pao i eksplodirao po širem centru Zagreba.

Posle pada Krajine za vreme operacije «Oluja» avgusta 1995 godine, Orkan je prebačen u Republiku Srpsku, tačnije u Banja Luku, odakle je zatim povučen u Srbiju, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i okončanja rata na prostoru bivše SFRJ novembra 1995.godine. Rakete za ovaj sistem došle su zajedno sa prototipom dovučenim iz Zadra, a zbog neadekvatnog održavanja neke su rašodovane (rakete su sklepane na brzinu, tako da su po nekima čak bili vidljivi udarci čekića).

Orkan u Srbiji

“Orkan” u sastav Vojske Jugoslavije ( Srbije) zapravo nije ni postojao, jer su svi ostali u Bosni. U Vojnotehničkom institutu ostale su bile samo četiri cevi koje su korišćene za ispitivanje. One su 1993 godine stavljene na podvozje razmontiranog nemačkog topa Krup M-18/37 kalibra 88 milimetara, koji je dotada korišten u oblaskoj artiljeriji za protivbrodsku borbu. Sa topa je skinuta originalna cev i dva povratnika trzaja i postavljene dve orkanove cevi. Razlog stavljanja cevi na podvozje topa, ležalo je u odličnoj mehanici i očuvanosti topova. Međutim od automatizacije nije bilo ništa već su se rakete punile primitivno, postavljanje šine na zadnji deo cevi lansera.

Tokom ispitivanja ovog sistema 1993 godine, umalo je nije došlo do tragedije na poligonu Platamuni (Crna Gora), kada su elektirčari greškom povezali cevi sa kutijom za lansiranje, a obe cevi su greškom opalile u isto vreme, mada, najmanje rastojanje pri lansiranju između svake rakete treba da iznosi 3 sekunde. Naime, prilikom izlaska rakete iz cevi lansera otvaraju se krilca rakete, srećna okolnost je bila što se na obe rakte nisu istovremno otovroila krilca, a da jesu, tragedija bi bila ogormna. Ovo rešenje je trajalo sve do 1998 godine kada su sve četiri cevi skinute sa dva lansera i ugrađeni na lanser raketa 9P113M2 R-65 Luna montiran na vozilu Zil 135 8×8, jer su bila minimalna ulaganja u sistem..

Usledio je rat, agresija na SRJ, 1999 godine, a lanser je uspešno preživeo napad NATO avijacije, iako se u jednom trenutku spekulisalo se (u tabloidnim medijima) da je s njim bio planiran napad na aerodrom Petrovec kod Skoplja (Makedonija) prilikom posete britnaskog premijera Tonija Blera ovoj zemlji, da bi kasnije sve to bilo demantovano.

Orkan je posle rata utonuo u zaborav da bi ponovo na svetlo dana izašao na Sajmu naoružanja i vojne opreme Partner 2005 kada je ponovo prikazan javnosti sa modernizovanim raketama.

Dva sistema se danas nalaze u operativnoj upotrebi Vojske Srbije u sastavu mešovite artiljerijsko-raketne brigade u KoV.

Zaključak

SVLR 262 mm M87 Orkan, kada se pojavio bio je vrhunac u proizvodnji naoružanja SFRJ. Sa vremenske distance od 25 godina, koliko je prošlo od nabavke prvih sistema, o Orkanu i dalje kruže priče i mitovi. On je i dalje je predmet diskusija na velikom broju vojnih foruma. Priča o pokretanju proizvodnje pokrenuta je ubrzo posle rata, kada je Malezija bila zainteresovana za nabavku ovih sistema, međutim, kako ni jedna država nastala raspadom SFRJ, nije bila u stanju da ga sama proizvede: pošto su planovi bili u Beogradu, elektornika se proizvodila u Banja Luci, a fabrika raketa posle Dejtona pokradena, a uz to i nacionalna i verska trvenja između Muslimana i Srba dovele su do toga da ovaj sistem definitivno ode u istoriju – kada bude označen kao “najperspektivnije naoružanje JNA koje nikada nije zaživelo”. Poslednji put u centar pažnje javnosti “Orkan” se pojavio tokom kratkotrajnog Rusko-Gruzijskog rata 2008 godine, kada su opet tabloidni mediji spekulisali da je Bosna i Hercegovina prodala nekoliko “Orkana” Gruziji, ali ovakva priča nikada nije potvrđena, niti je “Orkan” viđen u dejstvu po Činvaliju (glavnom gradu Južne Osetije).

Posle ovih nagađanja “Orkan” je danas jedino operativan samo u Vojsci Srbije, dok su Hrvatski i Muslimanski primerci davno smešteni u lokalne muzeje ili samuju po vojnim skladištima.Ovim se završava deo priče o “Orkanu – oružju” koje je imalo budućnost, ali koje nije nikada zaživelo.