СВЛР М 87 ОРКАН НАЈПЕРСПЕКТИВНИЈЕ НАОРУЖАЊЕ ЈНА КОЈЕ НИКАДА НИЈЕ ЗАЖИВЕЛО

Југославија је као ван блоковска земља, развој вишецевних ракетних система започела средином 60-тих година 20 века. Био је то прво Вишецевни бацач ракета ( ВБР) 128 мм М63 «Пламен», који је имао 32 цеви и максимални домет ракете од 8,6 км.

Наследио га је средином 70-тих година сложенији систем Самоходни вишецевни лансер ракета ( СВЛР) М77 « Огањ» са 32 цеви и дометом ракете од 20,6 км. Међутим врхунац производње вишецевних лансера ракета уследио је средином 80 тих година 20 века када је произведен СВЛР М87 « Оркан» калибра 262 мм и са дометом од скоро 50 километара.

Развој « Оркана» започео је у кооперацији Ирака и Југославије у другој половини 1980-тих година. Пројектован је у Војнотехничком институту у Жаркову (Београд), а финансијску помоћ у развоју система пружио је Ирак, са којим је Југославија имала богату војнотехничку сарадњу.

Пројектом је руководио отац свих ракетних система произведених у Југославији покојни генерал проф.др Обрад Вучуревић . Уговор који је потписан са Ирачанима износио је 42 милиона долара с тим што је половину новца дао Ирак, а другу СФРЈ.

Први уговор је био потписан на пет година, а други је потписан 1989 године којим је било
предвиђено да се Ираку испоруче четири батерије са по четири система у свакој батерији и 4.000 ракета. Брзом развоју система допринела је, а како је генерал Вучуревић објаснио у свом интервју и причи о овом систему, присутност сина генерала Амина директора војне индустрије Ирака и блиског пријатеља Садама Хусеина. Пројекат. са ирачке стране водио је др ал Сади, каснији министар и Садамов специјални саветник.

Опис система

Вишецевни ракетни систем великог домета 262 мм М 87 Оркан намењен је за брза и
изненадна дејства снажном ватром по дубини непријатељске територије, посебно против
најважнијих циљева. Захваљујући великим маневарским способностима система, аутоматици са њим је могуће брзо дејство на угроженим зонама и са неприпремљених ватрених положаја. Намењен је био за ватрену подршку јединица корпуса или армије, за неутралисање свих врста циљева, војника и оклопних јединица.

Приликом дефинисања и развоја система ирачкој делегацији су понуђене опције 12 –цевног система домета 50 километара или четвороцевног система, са оруђима домета 120 километара. Ирачани су се после дужег размишљања определили за прву опцију.

Испитивања првих прототипова завршена су крајем маја 1985, а развој и испитивања протипске прве серије возила «Оркан» у другој половини 1987 године (укључујући и пустињска испитивања у Ираку). Комплетан пројекат и сва испитивања завршена су тек 1989. године када је Ираку испоручена једна батерија ових система и око 1000 ракета, који су виђени на војној паради, пред сам напад на Кувајт 1990 године.

Током завршних испитивања испаљено је око 500 ракета на различите циљеве при чему је 2/3 ракета темпирано на екстремне температуре од -30 до плус 50 степени целзијусових. На интерним испитивањима утрошено је још око 500 ракета.

Приликом завршних испитивања и пре увођења система у употребу, прототипови су прошли између 20.000 и 30.000 километара у различитим теренским и климатским условима. Сви подсистеми су тестирани у топлим и хладним коморама, а кроз испитивања на полигону систем је тестиран у имитираним реалним условима примене.

Вишецевни ракетни систем «Оркан» чине:

– лансер ракета, самоходни вишецевни 262 мм М 87 « оркан»

– ракета 262 мм М87 Оркан

– систем за управљање ватром и

– возило за превоз и претовар ракета (аутомобил ППР) Систем је постављен на камионско постоље домаће производње марке ФАП 3232. На који се пакује 24 комада ракета

– посаду Оркана чини пет људи

– Финализатор производње била је фабрика “Братство” – Нови Травник -БиХ

Ракета М87:

Владе Ирака и Југославије, су се договорили да се у првој серији развије само ракета са касетним бојевим главама – са бомбицама кумулативно-парчадног дејства калибра 40 мм, појединачне масе 245 грама са по 288 “бомбица” у једној (касети) бојевој глави која по отварању изнад циља покрива површину од скоро 2 хектара. Свака од тих бомбица имала је 1.000 куглица, чији је радијус убојног дејства био 10 метара. Друга врста касетне бојеве главе имала је 24 противтенковске мине калибра 105 мм и масе 1,8 килограма за постављање противтенковских минских поља у непријатељској позадини. Иначе бомбице су имале систем за самоуништење од 24 часа после бацања изнад циља (ако не наиђу оклопне јединице). Време самоуништења темпирањем могло се померити и на 48 часова.

« Направили смо крилца, која су усмеравала мине. Имала је и падобран који је омогућавао да се приземљи и падне на земљу на такав начин као да је руком постављена. Мина је имала два упаљача:

– први, магнетни захваљујући коме се активирала само ако преко ње прође тенк, и

– други временски упаљач је омогућавао мини да се самоактивира 24 часа, наглашава др Вучуревић у свом интервју за лист Одбрана.

Бомбица класичне касетне бојеве главе имала је облик ваљка и на крају осигурач са пантиљком која је имала улогу падобрана, а приликом пада пантиљка се окретала и одвртала осигурач бомбе, тако да бомба није могла експлодирати уколико осигурач није био ван тела. Планом развоја и тестирањем бојева глава се отварала на висинама од 800 до 1000 м.

Конструктор Оркана др Вучувервић у свом интервју је нагласио и да осим исплативости дејства ракете на даљину од 50 километара размишљало се и о повећању домета на чак 120 км, а рађени су и предпројекти о ракети домета 350 км, али та идеја није наишла на разумевање државног врха у очи избијања грађанског рата у СФРЈ.

Ракета се за транспорт ставља у посебан контејнер, који је израђен од полиестера армираног стакленим влакнима. Контејнер има обезбеђену херметичност па се може користити као привремено складиште ракета, чак и на отовреном простору.

Ракета М87, током ратних операција у зимским условима показала је велику ману. На температурама нижим од степени целзијусових повремено је долазило до распадања ракете, бојева глава би током лета отпадала од ракетног мотора, што је било забележено у неколико случајева.

Лансер из кога су испаљиване ракете у потпуности је био аутоматизован. Пуњење је било полуатуоматско, са возила за превоз и претовар ракета. Ракета би се са задњег дела возила дизалицом спуштала на уређај за пуњење, који би је аутоматски убацио у цев. Систем је поседовао и телевизијски коректор са којим је коригована путања лета ракете, а радио је на принципу снимања координата краја активне фазе лета И, ИИ и ИИИ лансиране ракете. Постојала је и могућност активног нишањења, када су у систем уношене координате циља у рачунар, а уношењем координата другог циља, оруђе је обављало само нишањење другог циља. Цеви су биле тврдо хромиране, па није било неопходно стално чишћење после испаљивања ракета.

Кувајт био заинтересован за “Оркан” !

Кувајћани пре, него што су купили руски вишецевни бацач ракета “Смерч”, пред распад Југославије, дошли су у посету Југославији с намером да купе “Оркан”. Кувајћани су прво посетили Американце и тестирали њихов МЛРС домета 35 км што им није одговарало. Отишли су затим код Немаца и тестирали њихов ЛАРС, тестирали су и руски “Ураган”, а затим су дошли у Београд. Систем им се толико допао да су хтели купити 24 оруђа за 4 батерије и око 1.000 ракета по сваком оруђу.

За свој сyстем, Кувајћани су тражили и додатно побољшање система са могућношћу одређивања координата ватреног положаја уз помоћ GPS. Кувајћани су били импресионирани приказом система и гађањима, али је грађански рат окончао причу о куповини “Оркана” од стране Кувајта.

Оркан у вртлогу грађанског рата

Занимљиво је, премда је Оркан званично ушао у оперативну употребу Југословенске народне армије – ЈНА 1989, да она није располагала ни са једаним системом у наоружању. Систем је био испоручен само Ирачанима и то 5 возила прототипа и четри лансера ( батерија) са 1.000 ракета.

Начелник Војнотехничког института генерал др Милорад Драгојевић у својој књизи « Развој
нашег наоружања» пише да је у очи избијања грађанског рата у Босни и Херцеговини остало у Травнику 8 лансера и 2 командна возила батерије Оркан, која нису извучена јер су хрватско- муслиманске паравојне формације на препад заузеле ову фабрику пре извлачења система.

Наиме фабрика је заузета била у тренутку када су у ваздуху већ налазиле специјалне јединице ЈНА, а према проценама, би заузимање положаја за одбрану у кругу фабрике без масовних жртава током извлачење Оркана било немогуће, и од тога се одустало. Уласком правојних формација у фабрику “Братство” – Нови Травник, сви ракетни и артиљеријски системи, који су затечени у кругу, су заплењени (међу њима и Оркани). Међутим број заплењених варира од 5 до 8. Неки извори наводе да су управо 4 система предата Хрватима, тачније босанским Хрватима, а да су њихове снаге ХВО, предале Хрватској војсци сва 4 система, док су босански Муслимани задржали само један систем, мада нико од њих није поседовао ракете.

Наиме ракете су се производиле у фабрици УНИС у Вогошћи коју су почетком рата заузеле српске снаге, а барутна пуњења, која су се производила у Бугојну, су тада држали Хрвати. Иначе та четири Оркана приказана су на паради у Загребу у лето 1995, док су Муслимани, свој једни систем, такође приказали на једној манифестацији 1995. – на техничком збору.

Према неким причама, пети Оркан је страдао при покушају Хрвата да се из њега испале бразилске ракете. Током грађанског рата Хрвати и Муслимани нису успели да заробе ниједну ракету за овај ракетни систем.

Занимљиво да је већа количина ракета за Оркан била уништена у луци Плоче у Хрватској док се спремао брод да би их испоручили Ираку, међутим дејством авијације ЈНА комплетан контигент ракета је уништен.

СВЛР М87 Оркан, Фото Андреј МлакарСВЛР М87 Оркан, Фото Андреј Млакар
Један опитни Оркан, избијањем рата 1991. Године, затекао се у Артиљеријско школском центру Задар – Хрватска, а после блокаде касарне и повлачења федералне армије систем се затекао у Книну и ушао у састав Војске Републике Српске Крајине. Тада су са система скинуте четири цеви, које су почетком 1994 године уз помоћ сарадника Војнотехничког института монтиране на лансер ракета Р-65 Луна. Најпознатије дејство книнског «Оркана» догодило се 1.маја 1995 године за време хрватске војне акције « Бљесак» (када је покорена западна Славонија). Као рекација, наређено је дејство « Орканом». Међутим то није била најсрећнија одлука, пошто Оркан није био предвиђен за гађање градова па је велики број касетних бомбица падао по крововима зграда и остао нексплодиран (због неизвученог осигурача), док је само мањи број пао и експлодирао по ширем центру Загреба.

После пада Крајине за време операције «Олуја» августа 1995 године, Оркан је пребачен у Републику Српску, тачније у Бања Луку, одакле је затим повучен у Србију, после потписивања Дејтонског споразума и окончања рата на простору бивше СФРЈ новембра 1995.године. Ракете за овај систем дошле су заједно са прототипом довученим из Задра, а због неадекватног одржавања неке су рашодоване (ракете су склепане на брзину, тако да су по некима чак били видљиви ударци чекића).

Оркан у Србији

“Оркан” у састав Војске Југославије ( Србије) заправо није ни постојао, јер су сви остали у Босни. У Војнотехничком институту остале су биле само четири цеви које су коришћене за испитивање. Оне су 1993 године стављене на подвозје размонтираног немачког топа Круп М-18/37 калибра 88 милиметара, који је дотада кориштен у облаској артиљерији за противбродску борбу. Са топа је скинута оригинална цев и два повратника трзаја и постављене две орканове цеви. Разлог стављања цеви на подвозје топа, лежало је у одличној механици и очуваности топова. Међутим од аутоматизације није било ништа већ су се ракете пуниле примитивно, постављање шине на задњи део цеви лансера.

Током испитивања овог система 1993 године, умало је није дошло до трагедије на полигону Платамуни (Црна Гора), када су електирчари грешком повезали цеви са кутијом за лансирање, а обе цеви су грешком опалиле у исто време, мада, најмање растојање при лансирању између сваке ракете треба да износи 3 секунде. Наиме, приликом изласка ракете из цеви лансера отварају се крилца ракете, срећна околност је била што се на обе ракте нису истовремно отовроила крилца, а да јесу, трагедија би била огормна. Ово решење је трајало све до 1998 године када су све четири цеви скинуте са два лансера и уграђени на лансер ракета 9П113М2 Р-65 Луна монтиран на возилу Зил 135 8×8, јер су била минимална улагања у систем..

Уследио је рат, агресија на СРЈ, 1999 године, а лансер је успешно преживео напад НАТО авијације, иако се у једном тренутку спекулисало се (у таблоидним медијима) да је с њим био планиран напад на аеродром Петровец код Скопља (Македонија) приликом посете бритнаског премијера Тонија Блера овој земљи, да би касније све то било демантовано.

Оркан је после рата утонуо у заборав да би поново на светло дана изашао на Сајму наоружања и војне опреме Партнер 2005 када је поново приказан јавности са модернизованим ракетама.

Два система се данас налазе у оперативној употреби Војске Србије у саставу мешовите артиљеријско-ракетне бригаде у КоВ.

Закључак

СВЛР 262 мм М87 Оркан, када се појавио био је врхунац у производњи наоружања СФРЈ. Са временске дистанце од 25 година, колико је прошло од набавке првих система, о Оркану и даље круже приче и митови. Он је и даље је предмет дискусија на великом броју војних форума. Прича о покретању производње покренута је убрзо после рата, када је Малезија била заинтересована за набавку ових система, међутим, како ни једна држава настала распадом СФРЈ, није била у стању да га сама произведе: пошто су планови били у Београду, електорника се производила у Бања Луци, а фабрика ракета после Дејтона покрадена, а уз то и национална и верска трвења између Муслимана и Срба довеле су до тога да овај систем дефинитивно оде у историју – када буде означен као “најперспективније наоружање ЈНА које никада није заживело”. Последњи пут у центар пажње јавности “Оркан” се појавио током краткотрајног Руско-Грузијског рата 2008 године, када су опет таблоидни медији спекулисали да је Босна и Херцеговина продала неколико “Оркана” Грузији, али оваква прича никада није потврђена, нити је “Оркан” виђен у дејству по Чинвалију (главном граду Јужне Осетије).

После ових нагађања “Оркан” је данас једино оперативан само у Војсци Србије, док су Хрватски и Муслимански примерци давно смештени у локалне музеје или самују по војним складиштима.Овим се завршава део приче о “Оркану – оружју” које је имало будућност, али које није никада заживело.