Ukrajina pretvorila stare sovjetske lansere S-200 u oružane nemani

To što je Ukrajina pouzdano rasporedila ove sisteme — i njima nanela značajnu štetu samoj Rusiji — svedoči i o inovativnosti Kijeva i o važnosti oslanjanja na domaće resurse u ratu.

Stari sovjetski sistem zemlja-vazduh S-200 (NATO oznaka: SA-5 „Gammon“) danas doživljava svoje drugo proleće. U svom novom biltenu Trench Art, čuveni ratni izveštač Dejvid Eks podelio je izuzetne priče o tome kako je ovaj dugodometni, visinski PVO sistem iz doba Hladnog rata Ukrajina efikasno iskoristila protiv Rusije.

Drevno oružje, ali i dalje ubojito

Prema Eksu, „prvi potvrđeni udar S-200 rakete dogodio se oko 9. jula 2023. i možda je uništio industrijski objekat u Brjanskoj oblasti. Drugi udar, sedamnaest dana kasnije, završio se tako što je raketa 5V28 pala u Taganrog, grad na obali Crnog mora, dvadesetak milja od ukrajinske granice i stotinak milja od linije fronta.“

Ovo je još jedan primer kako je rat u Ukrajini potpuno izokrenuo očekivanja u vezi sa starim sistemima naoružanja. S-200 je tehnološki fosil. Njegova raketa 5V28, lansirana sa fiksnog lansera 5P72V, teška je osam tona i nosi bojevu glavu od 225 kilograma. Njegova „zlatna era“ bila je 1960-ih godina.

Ali upravo zato što je ovaj sistem dobro poznat ukrajinskim operaterima, i što se njegov lanac snabdevanja bazira na domaćim resursima, verovatno se pokazao korisnijim nego mnogi novi NATO sistemi.

Ukrajinski S-200: staro oružje sa novim udarcem

Sovjetski konstruktorski biro Alma-Antej (nekadašnji KB-1) razvio je S-200 1950-ih i 60-ih za uništavanje dugodometnih NATO bombardera kao što je B-52 Stratofortress. Sistem je imao zadatak da štiti važne objekte od visokoletećih i masivnih ciljeva, mnogo efikasnije od svog prethodnika S-75.

S-200 nikada nije bio mobilan sistem. Projektovan je kao statička ili polustatička odbrana — sa baterijom raketa, radarima za otkrivanje i navođenje, i komandnim centrom.

Glavna raketa sistema, V-880 (ili 5V21 u kasnijim varijantama), imala je dva stepena: pogon na čvrsto gorivo i tečno raketno gorivo za nastavak leta. U zavisnosti od verzije, domet je iznosio između 150 i 300 kilometara. Maksimalna visina dejstva bila je čak 40 kilometara. Raketa dostiže brzinu do 4 maha i nosi fragmentacionu bojevu glavu sa blizinskim upaljačem — idealnu za uništavanje aviona u vazduhu.

Navođenje raketa je bilo poluautomatsko — oslanjalo se na zemaljski radar za osvetljavanje cilja, poput 5N62 „Square Pair“. Uz njega su korišćeni ranije upozoravajući radari poput P-14 „Tall King“.

Ukrajinska genijalnost: stara tehnologija, nove mete

Eks navodi da je moguće da su ukrajinski inženjeri ugradili novije sisteme navođenja, što bi objasnilo njihovu relativno visoku preciznost u površinskim udarima.

S-200 se inače raspoređuje u baterijama od šest lansera, komandnog mesta i pripadajućih radara. Iako ima veliki radarski odraz i statičnu prirodu, što ga čini lakim za otkrivanje i napad, njegov domet omogućava napade na velike udaljenosti — pre nego što neprijatelj uopšte stigne u zonu dejstva.

To što je Ukrajina uspela da pouzdano koristi ovaj sistem — i nanese stvarnu štetu ruskoj teritoriji — svedoči o visokoj adaptivnosti, ali i o prednosti oslanjanja na sopstvenu industriju. Ista logika važi i za njihovu proizvodnju jeftinih dronova od komercijalnih komponenti — čime balansiraju brojčanu nadmoć ruske artiljerije.

Zapad je Ukrajini nametnuo pogrešan model

Ukrajina možda danas ne bi bila u tako teškoj poziciji da je od samog početka sačuvala i unapredila sopstvene sisteme, umesto da se u potpunosti osloni na zapadne. Kao što je arapska vojska Fejsala osvojila Akabu prateći beduinsku logiku — tako je i Ukrajina mogla da pobedi svojim putem.

NATO je, umesto toga, transformisao ukrajinsku vojsku u „minijaturnu evropsku armiju“ sa svim zapadnim tehnološkim zahtevima. Da je Kijevu prepušteno da sam traži rešenja, možda bi bolje prošao — i kao država, i kao vojna sila.