Украјина претворила старе совјетске лансере S-200 у оружане немани

То што је Украјина поуздано распоредила ове системе — и њима нанела значајну штету самој Русији — сведочи и о иновативности Кијева и о важности ослањања на домаће ресурсе у рату.

Стари совјетски систем земља-ваздух S-200 (НАТО ознака: SA-5 „Gammon“) данас доживљава своје друго пролеће. У свом новом билтену Trench Art, чувени ратни извештач Дејвид Екс поделио је изузетне приче о томе како је овај дугодометни, висински ПВО систем из доба Хладног рата Украјина ефикасно искористила против Русије.

Древно оружје, али и даље убојито

Према Ексу, „први потврђени удар S-200 ракете догодио се око 9. јула 2023. и можда је уништио индустријски објекат у Брјанској области. Други удар, седамнаест дана касније, завршио се тако што је ракета 5В28 пала у Таганрог, град на обали Црног мора, двадесетак миља од украјинске границе и стотинак миља од линије фронта.“

Ово је још један пример како је рат у Украјини потпуно изокренуо очекивања у вези са старим системима наоружања. S-200 је технолошки фосил. Његова ракета 5В28, лансирана са фиксног лансера 5П72В, тешка је осам тона и носи бојеву главу од 225 килограма. Његова „златна ера“ била је 1960-их година.

Али управо зато што је овај систем добро познат украјинским оператерима, и што се његов ланац снабдевања базира на домаћим ресурсима, вероватно се показао кориснијим него многи нови НАТО системи.

Украјински S-200: старо оружје са новим ударцем

Совјетски конструкторски биро Алма-Антеј (некадашњи KB-1) развио је S-200 1950-их и 60-их за уништавање дугодометних НАТО бомбардера као што је B-52 Stratofortress. Систем је имао задатак да штити важне објекте од високолетећих и масивних циљева, много ефикасније од свог претходника S-75.

S-200 никада није био мобилан систем. Пројектован је као статичка или полустатичка одбрана — са батеријом ракета, радарима за откривање и навођење, и командним центром.

Главна ракета система, V-880 (или 5V21 у каснијим варијантама), имала је два степена: погон на чврсто гориво и течно ракетно гориво за наставак лета. У зависности од верзије, домет је износио између 150 и 300 километара. Максимална висина дејства била је чак 40 километара. Ракета достиже брзину до 4 маха и носи фрагментациону бојеву главу са близинским упаљачем — идеалну за уништавање авиона у ваздуху.

Навођење ракета је било полуаутоматско — ослањало се на земаљски радар за осветљавање циља, попут 5Н62 „Square Pair“. Уз њега су коришћени раније упозоравајући радари попут P-14 „Tall King“.

Украјинска генијалност: стара технологија, нове мете

Екс наводи да је могуће да су украјински инжењери уградили новије системе навођења, што би објаснило њихову релативно високу прецизност у површинским ударима.

S-200 се иначе распоређује у батеријама од шест лансера, командног места и припадајућих радара. Иако има велики радарски одраз и статичну природу, што га чини лаким за откривање и напад, његов домет омогућава нападе на велике удаљености — пре него што непријатељ уопште стигне у зону дејства.

То што је Украјина успела да поуздано користи овај систем — и нанесе стварну штету руској територији — сведочи о високој адаптивности, али и о предности ослањања на сопствену индустрију. Иста логика важи и за њихову производњу јефтиних дронова од комерцијалних компоненти — чиме балансирају бројчану надмоћ руске артиљерије.

Запад је Украјини наметнуо погрешан модел

Украјина можда данас не би била у тако тешкој позицији да је од самог почетка сачувала и унапредила сопствене системе, уместо да се у потпуности ослони на западне. Као што је арапска војска Фејсала освојила Акабу пратећи бедуинску логику — тако је и Украјина могла да победи својим путем.

НАТО је, уместо тога, трансформисао украјинску војску у „минијатурну европску армију“ са свим западним технолошким захтевима. Да је Кијеву препуштено да сам тражи решења, можда би боље прошао — и као држава, и као војна сила.